Пише: Александар Живковић
Саопштење Епархије будимљанско-никшићке о „индискретној присмотри“ Управе полиције над манастиром Ђурђеви Ступови, некако је услиједило послије оштрог иступа посланика ПЕС-а, Василија Чарапића, који озлојеђен на критику владике Методија упућену предсједнику општине Беране, узвраћа критиком СПЦ.
Да у новијој историји Црне Горе ствари око Цркве никада нијесу једноставне, као што би могле и морале бити, показује и позив Матице црногорске Драгану Веселинову да баш он изложи поглед на будућност СПЦ у Црној Гори на њиховом скупу почетком октобра у Подгорици. Воли Веселинов, иако није од Мићуновића, „око вјере вазда поповати“, али ако то ради плаћен из црногорског буџета, а из истог тог буџета се финансира и „индискретна присмотра“ манастира, православни вјерници стварно имају разлога за забринутост.
Забринутост, али не и страх који би их спречавао да воде дијалог и о најтежим питањима. Како теолошким, тако и друштвеним, па и политичким. Уосталом богослови новије генерације у Срба, сјетимо се овом приликом Радована Биговића, наглашавали су дијалошки карактер Цркве. Било је, и има, оних који критикују ту дијалошку димензију, нарочито међу онима којима је стран екуменизам (као покрет сједињавања, надамо се, не и као васељенкост, која је, такође, у природи Цркве).
Но, вратимо се локалним приликама у Црној Гори, колико у њој Црква подстиче на дијалог? Не тако мало у културној сфери, мање у области друштвено-економских односа (римокатолици и протестанти традиционално та питања више претресају од православних), а у области замрзнутих и табуисаних тема из црногорске историје, дијалог је, признајмо, слабашан.
Није томе кривица само до Цркве, али изгледа да ни у њој, нажалост, нијесу сви прочитали закључке завјетне књиге Слободана Томовића „Грађански рат у Црној Гори“. А ко не извуче поуке из прошлости, не треба да се чуди ако му се њене мрачне стране понове.
Погрешно и трагично би било, да ако се једна страна везује за Веселинова, и њиме нешто „попује“ по Црној Гори, Црква истакне његове идеолошке опоненте за своје барјактаре. Црква није идеолошки завод и не занима се идеолошким завођењима. Као сабор позваних на светост, она чува и спомен свих жртава. То је нешто од чега се не одустаје. О свему осталом потребан је дијалог. И између стручњака, и у јавности, укључујући ту и црквену јавност.
