Пише: Александар Живковић
Поједини хрватски интелектуалци отворено пишу о ономе што је видљиво и на први поглед – да је у њиховој земљи присутна снажна тенденција тзв. нормализације усташтва. Значи, почевши од највиших кругова у Хрватској, ради се на томе да усташтво у свом изворном облику постане друштвено прихватљива идеја и понашање. Тај процес је већ поодмакао и добио на интензитету.
А усташтво на првом месту не може да поднесе било какво присуство Српске православне цркве не само на територији данашње Хрватске, него на знатно ширем подручју. У том смислу, не треба да чуде последњи покушаји отимања и преименовања имовине СПЦ у Хрватској. Питање је за Српску цркву и друштво у целини како се супротставити новом усташком пиру?
Вест је пренео на у својој колумни на порталу Аутограф.хр Драго Пилсел : укратко, древна Црква Св. Јована Крститеља у Крижу, Иванић Град, у фарсичној процедури која је трајала само три дана – од 17. до 20. марта ове године, пренета је из власништва Српске православне цркве, Митрополије загребачко-љубљанске, у власништво „Удруге грчко-источне цркве“ Александра Радоева Иванова, који се још представља као „архиепископ Хрватске православне цркве“.
Црква Св. Јована Крститеља у Крижу потиче из 1746. Године, а садашњи облик је добила давне 1822. године. Пилсел поставља логична правна питања поводом горње одлуке хрватских катастарских власти, питања која би се поставила у свакој правној држави, особито оној која, попут Републике Хрватске, има државни уговор са Српском православном црквом, потписаног 2003. године.
Експресно примењена правна логика хрватског катастра, међутим, заснива се на очигледним процесима у тој земљи који се означавају као – нормализација усташтва.
Професор Дејан Јовић, са загребачког Факултета политичких знаности, у интервју за НИН од 19. фебруара 2026. године, овако објашњава главни разлог те појаве:
„/…/ Стратешки разлог је у покушају ХДЗ-а да зада коначан ударац наводној стигматизацији Хрватске због НДХ. Они процјењују да је Хрватска сада – откако је ушла у ЕУ и НАТО – довољно јака да може све што раније није могла. Дакле, може и нормализирати слоган усташке НДХ – „За дом – спремни!“, тврдећи да је он „опран“ у „Домовинском рату“, који је послужио као веш-машина прошлости. Може и негирати да је над Србима у НДХ почињен геноцид.“
На сличан начин, као што је „нормализован“ и наводно „опран“ поздрав „Слава Украјини“, истиче Јовић, „пере“ се поздрав „За дом спремни“.
Усташтво у свом изворном облику, не неко „неоусташтво“ о коме се доскора говорило, постало је, видимо не само званична, већ и стратешка политика хрватске владе. У том смислу, не треба да чуди отимање имовине СПЦ, јер усташтво на првом месту не може да се помири са опстанком Српске цркве и то на ширем подручју од данашње Хрватске. Тешко је набројати све антисрпске (и истовремено, нагласимо, и антиправославне) чинове у Хрватској: од гушења Светосавских академија, скрнављења православних гробова до забране усласка српским интелектуалцима (професор Милош Ковић). И таквих чинова биће све више.
С друге стране, у Србији, имамо таблоидно (успут прилично кроатизовано) поигравање са термином усташа у домаћим међустраначким сукобима. Данашњи Срби су далеко и од елементарног пијетета према жртвама својих сународника, и, што је можда још горе, без истинске свести о апсолутном злу и опасности које доноси усташтво. Оно се може међу Хрватима „нормализовати“, али никада неће бити нормално, нити је с њим неки компромис могућ.
Српска црква и цело српско друштво морају озбиљно да се суоче са тим злом, дугорочно, без панике и без дефетизма, без пропагандне грознице, а подстичући солидарност и борбу за истину, како у верујућем народу, тако и међу свим људима спремним да се суоче са усташтвом. За почетак, не смемо да интернализујемо „нормализацију“ усташтва.
Извор: Живот Цркве
