Пише: Александар Живковић
Није моја мајка политички неписмена, била је у Омладини Електротехничког факултета и толиким Радничким саветима, само воли када се „скреше у брк“ „овима из Европе“.
Орбан Виктор коначно је пао са власти. После шеснаест година. Само нека иде редом, што би се рекло. Мађарски систем – комбинација већинског и пропорционалног, са надокнадама гласова, толико је компликован, да му је то до краја давало извесне шансе.
Можда је Орбана дотукла Трампова подршка – нико не воли губитнике из ријалитија – али биће да је пре пресудио глас младих Мађара који су масовно изашли на биралишта и гласали за Тису, Мађара Петера. И то је десница, левица се код Мађара изгледа слабо прима.
Овај резултат ожалостио је моју мајку, она је волела када Орбан „скреше у брк“ фон дер Лајеновој да га подсећа на совјетске комесаре. Подсећа она, додуше, и на гаулајтере, али то је друга прича. И тако је мама заволела Орбана Виктора. Да се не лажемо, многи су.
Александар Живковић: „Нормализација“ усташтва и отимање имовине СПЦ
Његове изјаве су биле најчитаније у Србији и Српској, у Црној Гори, на први поглед, није било орбаноманије, али није било ни много равнодушних према њему.
Сада када се затвара једна епоха политичке историје Мађарске, треба приметити да је у Вучић – Орбановој ери, српско-мађарско пријатељство подигнуто на највиши степен у историји.
То јесте достигнуће, Није Орбанова кривица што је због Мађарске Србија запоставила традиционално добре грчке и румунске партнере.
Није, такође, Орбанова кривица што су мађарске фирме стекле привилегован положај у Војводини, коју као напредњаци бране, па и у неким другим деловима Србије Орбанова кривица пред мађарским народом јесте што је до крајности тајкунизовао и клијентизовао земљу.
У једном недавном интервјуу, пренетом и на Журналу, Вегел Ласло је јасно наговестио да ће та демонтажа тајкунског система у Мађарској бити тешка, ако уопште буде спроводива. Још нису била затворена биралишта, а коментатори су указивали да ће у тој земљи да настане велико претрчавање капитала у победнички табор. Слабо диваним маџарски, али волео бих тај процес да пратим.
То не значи да моја мама није у праву, треба кресати „Европи“ у брк. Понекад се то прерано прогласи читавом идеолошком позицијом, можда политиколози у томе претерују, можда то није тај чувени суверенизам, али свакако је слатко.
