Да су му књиге објављене у вријеме настанка, Милован Ђилас био би велики писац који се бавио и политиком.
Пише: Александар Живковић
Пријатељство Милована Ђиласа и Матије Бећковића, идеолошких несродника, још увијек је многима, не само Црногорцима, зазорно.
Ђилас је подигао споменик том пријатељству у својим дневницима, сада се и Матија одужио књигом Мој друг Ђидо (Вукотић медија, 2025).
Мото књиге преузет је од Јејтса:
„ Мржња ума гора је од сваке друге
Од странчарења се клони као од куге.“
Наравно да је Матијини књига, писана у виду глоса које се надовезују једна на другу, пуна и историјских и политичких тема, али ћемо се овдје задржати само на оним које третирају Милована Ђиласа као књижевника.
Матија Бећковић пише како је био поражен бескомпромисном искреношћу хронике Бесудна земља, првог рукописа који му је Ђилас дао на читање: Већ после првих реченица било ми је јасно да тако нешто о себи и својој породици није написао ниједан Србин, да не кажем Црногорац.“
Грех учињен његовим књигама, сматра Матија, већи је од грехова учињених самом Ђиласу: „Да су објављиване када су написане, Ђилас би био један од великих писаца који се бавио и политиком.“ Тако је, на примјер, роман Црна Гора трактат о тамници и идеји: „Ђилас описује туђе робовање и друге робијашнице да би јасније сагледао себе и своју робију и тако себи пружио прилику за сложенију књижевну мајсторију.“
Милован Ђилас био је надахнут народном и Његошевом епиком. Матија пише да не зна никога ко је напамет знао толико стихова. Највише је волео да гусла Његоша, а омиљена му је била пјесма о Вуку Лопушини.
Можда отуда и известан анахронизам Ћиласове прозе. Матија свједочи да је Ђилас када је прочитао Че – трагедија која траје, рекао:“Сад се тако пише. А моје је све старомодно и анахроно.“
Ђилас је, примјећује Бећковић, најбољи у описима својих књижевних јунака. Нарочито се истиче опис војводе Марка Миљанова, са којим се Ђилас поистовјећивао, па ја војводин портрет истовремено и аутопортрет Милована Ђиласа:
„ Окошт и одрешит, чист и уредан, сав у идеји, овога пута моралној, одевен лепо и неразметљиво, окренут у себе – у вредности нематеријалне и невремене… То као и да није старац, крепак и свеж, него младић – рођен да умре за част и име, да живи за реч, за мисао, за добро других.
А оно што га је нарочито издвојило и што ће увек задивљавати, јесте начин на који се војвода Марко одвојио од господара, који је забранио да га зову војводом и призивају на скупове и свечаности, застрашујући оне који су га посећивали. Књазу је било лако добити дневну битку с Марком, али је изгубио ону с вечношћу. Овај човек као да је и властиту прошлост уништио, или му је веома мало стало до ње, као да хоће да каже: ма како да је велика, та прошлост је безначајна пред оним што мислим, што носим у себи. Одрекли су га се ратни другови и пријатељи, заборавили га кумови, вређали рођаци из села… Нису случајно многи говорили да је полудео. Из њиховог положаја то није било и сасвим нетачно. Где се чуло, кад је било да се неко својом вољом одрекао моћи и господства.“
У књизи-омажу каже Матија о свом другу Ђиду: „ И када су њега откључавали, његове књиге су задржавали под кључем. Имао је шездесет година кад су почињале да се штампају на његовом матерњем језику.“
Књиге имају своје вријеме, мисли Матија.То је једним дијелом тачно, али кључ за читање Милована Ђиласа сада је код нас.
