„Погодили сте моју тему! Идеју да саставим „листу“ дао ми је Булгаков!“, пише један стални читалац Журнала.
Пише: Александар Живковић
Поново долазе они дани „екстремних временских прилика“ у којима људи немају паметнијег посла него да сједе код куће и читају сајтове, како је то давно објаснио уредник, сад већ легендарног, београдског портала. Пошта Журнала усијала се поводом објављивања Листе најзнатнијих Црногораца друге половине XX вијека. Па да наставимо са „љетњом медијском шемом“.
Највише је критика на, макар маргинално, присуство Тите и Слоба, (за овог другог било је и више бурних реакција баш због маргинализације на Листи. Стизале су критике и на низак ранг Мила или недостатак Момира, са друге стране; а многи мрко гледају на висок Ђидов ранг на њој.
Има, што највише радује редакцију, доста предлога за проширење Листе личностима из свијета културе, и они стижу углавном од млађих читалаца који то вријеме нијесу непосредно искусили.
Женски гласови
Јавило се више читатељки које су предложиле увршћење пјевачица и пјевача на Листу. И то: Ксеније Цицварић, Бранке Шћепановић, Исмета Крцића и Николе Каровића.
Предлог је прихваћен акламацијом потписаног, који тиме из ауторске улази у удобнију кожу иницијатора. А читатељке ми одржаше „лијепу придику“ – не ставих ниједну жену на Листу, а оне стављају и мушкарце! Мислим да им неће мрско бити да се на листи нађе и гуслар Бошко Вујачић, јер ђе се гусле…
Предлог читатељки, иначе, вишеструко је значајан показатељ неких добрих страна масовне културе XX вијека. Између осталог, стандардизована је народна пјесма. Сада, кажу, да има црногорскијех свадби на којима се не пјева Пођосмо ли, пођосмо. Не могу да повјерујем у то.
Глумац је глумац
Стигло је доста предлога да се уврсте Павле Вуисић (ј је избрисао из међусобних отпора са оцем окружним начелником, опет, сином великог јунака и бригадира црногорске војске; и тако је „братство љуто“ остало без свог сада најпрепознатљивијег лица), Жарко Лаушевић, Михаило-Миша Јанкетић и Петар Божовић. Два читаоца предложила су Вељка Мандића, а један, очито пажљив читалац Журнала, и Драгана Николића. Заиста тај цријевасти прототип београдског шмекера био је Беранац
Чуди ме што за сада није било предлога за маестралног Миодрага Кривокапића. Још није било предлога за Миму Караџића, а имао је он својих анологијских улога.Не бих заборавио ни Пепија Лаковића, за кога упућени кажу да није имао премца на позоришним даскама, а ни нашег Топличанина, Драгутина Добричанина, комичара од расе и класе.
Александар Живковић: Шеталиштем Тупе Вукотића, уз Пеђу Исуса
Временски оквир
Стигла је примједба зашто је патријарх Гаврило Дожић уврштен на Листу…друге половине вијека иако се упокојио 1948. године (и он под до сада неразјашњеним околностима).
На ово одговарам овако: политички вијек није исто што и календарски. Тзв. дуги XIX вијек траје до 1914. године, а XX вијек се завршава рушењем Кула близанаца у Њујорку (неки кажу: бомбардовањем СР Југославије).
Тако се и друга половина XX вијека у Црној Гори у смислу који ми пратимо, и артефактима може да датира од покретања Побједе (1944) до покретања Crnogorskog književnog lista Јеврема Брковића (2001).
Шта снимаше уз Живка?
Као и за глумце, стигао је велики број предлога за филмске редитеље. Највећи број за Душана Вукотића, а ниједан, за сада, за Вељка Булајића. Потписани би најрадије уписао на листу сво своје чевско сусједство, па, разумије се и јединог оскаровца, Душана Вукотића? Али да ли је он заиста имао већи утицај у том раздобљу од Вељка Булајића? Не вјерујем. Тек сада и то у условима нове технологије почиње да се развија анимирани филм у Црној Гори. Тако да остаје ту дилема.
Има, што радује, предлога и за Здравка Велимировића, Мила Ђукановића („Камионџије“) и Баја Шарановића („Тринаести јул“). Они који су их познавали кажу да није било веће господе у филмском свијету, у коме је господственост и иначе ријетка, скоро непожељна.
Опет, има ту дилема када се као критеријум узима шири утицај. На примјер: Здравко Велимировић јесте без конкуренције у југословенским оквирима када је у питању екранизација литерарног предлошка („Лелејска гора“, „Дервиш и смрт“, „Доротеј“); сам Меша Селимовић открио је нове слојеве у Дервишу гледајући Велимировићев филм. Али да ли се Велимировићева ремек дјела могу по културно-друштвеном утицају мјерити са Соком од шљива и Балкан експресом Бранка Балетића?
Стигли су од филмољубаца и предлози за сценаристе Ратка Ђуровића (Лажни цар Шћепан Мали, 1955, и многи други) и Мидрага Караџића (Ђекна), као и за чувеног директора фотографије Божидара Николића.
Ништа без Лубарде
Пише један млади читалац: „Дадо је значајнији, али Лубарда је кост наше земље“. Лијепо речено. Слажем се. Први је раскрио демоноликост савременог човјека, други оживио камен. Бог зна шта је теже и веће.
Стигао је велики број предлога за увршћење Воја Станића на Листу и нешто мање за Мила Милуновића.Мислим да без Професора нико од њих и не би хтио на било какву листу.
А што са Марином?
„Са Абрамовићима смо се вазда добро гледали“, преносио је повремено мој отац, ваљда оно што су њему исто тако посвећено преносили. Зашто смо се „добро гледали“ то су сви у породици заборавили, вјероватно неко древно кумство, али мене је то обавезивало и посљедњих година да „лоше не гледам“ на Марину Абрамовић. Сада када су стигли предлози да се и Марина уврсти на Листу, немам избора.
У плексус
„А како да заборавиш Миодрага Перуновића“, прекоревају ме, „јесте Дејо – Бог фудбала, али смо ми познатији по борилачким спортовима.“
Књижевници
Мало зачуђујуће за мене, из земље у којој је скоро свако пјесник, више је стигло предлога за прозне писце који би још требало да се нађу на Листи. На првом мјесту, по читаоцима, Борислав Пекић, па Бранимир Шћепановић, Жарко Команин и Новак Килибарда.
Потписани је претпоставио Михаила Лалића Бориславу Пекићу (иако је од Пекића жицкао цигарете, а Лалића није ни познавао) прије свега због садржинске усмјерености његовог дјела, које сад неки, чини ми се маркетиншки, на брзу руку, називају Црногорска рапсодија. Пекић во вријеме оно није имао неки нарочити утицај у Црној Гори. Почели смо да га читамо када није могао више пекићевски да „лане“. Истини за вољу, и да се мало одморимо од Лалића.
Политичари – „ми се никада нећемо помирити“
Једна млада читатељка која је морала да „изгугла“ више података о политичарима који су на Листи, резигнирано је закључила: „Ми се никада нећемо помирити“.
Стигло је више предлога да се у Листу уврсте Блажо Јовановић и Брано Мићуновић, по један предлог за адвоката Јована Баровића и Светозара Вукмановића – Темпа.
Куда ће то даље да води, виђећемо.
Примате ли ви Хрвате католике из Боке? Итекако.
Стигла су од више читалаца два врло интересантна предлога – да се у Листу уврсте дон Бранко Сбутега и Миро Главуртић. Предлози нису нешто шире образложени, али за дон Бранка јасно је и ширем читатељству, да је деведесетих имао велики утицај на либералну црногорску и београдску интелигенцију. Главуртић, католички мистик првог реда, херметичан, не знам да је имао већи утицај у Црној Гори, као што је и Хрватска остала хладна према њему. Али у Београду читаве умјетничке, али и супкултурно -политичке формације, привидно разних усмјерења, задојене су његовим млијеком. Нико није пророк у својо постојбини, али мора да је нешто од Главуртићевог рјешавања квадратуре круга дошло и до Црногораца.
Толико за сада.
Ако имате нове пр(иј)едлоге или, једноставно, критике, пишите на: zurnalportal@gmail.com
