Већ у XVIII веку имале су огромног утицаја идеје о једнакости људи. Нећу оспоравати да су ове идеје одиграле велику улогу у историји човечанства уопште, а нарочито у еволуцији Запада.
Ове идеје су у почетку имале политички и правни карактер. То што су имале и морални смисао, није било ништа ново, јер је хришћанство од самог почетка истакло тезу о једнакости свих људи пред Богом. Али, потом су свакојаке „прогресивне“ идеологије као и разни моралисти довели идеју једнакости до апсурда, приписујући јој смисао једнакости свих народа и у смислу њихових потенцијалних природних способности. Свако тврђење да се народи разликују по природним задацима, почело се карактерисати као манифестација расизма, национализма и шовинизма.
По себи се разуме да постоје универзална људска својства. Она су општепозната. У њих пре свега спада то, да сваки нормални човек има урођен управљачки орган (мозак) и тело којим се управља. Задатак првог је да обезбеди телу самоодржање, и да га прилагоди егзистенцијалним условима. Сваки нормалан човек тежи да то чини на најбољи начин (с његове тачке гледишта), то јест да ради у личном интересу, Ова банална истина је била позната људима одвајкада. Они су је фиксирали у мудрим народним изрекама, као на пример „Властита кошуља је ближе телу“ или „Риба тражи где је дубље, а човек — где је боље“ и ово су учинили много пре но што су професионални мислиоци почели да је користе у својим теоријама.
Од времена А. Смита (нисам трагао за ранијим изворима) усталила се традиција да се ово универзално и изворно човеково својство, да се руководи личним интересом, повезује с приватним власништвом и приватним предузетништвом, и да се у овоме види нека природна основа капитализма. Ово је чисто идеолошко уверење. Оно је лажно с научне тачке гледишта. Лични интерес као основа за човеково понашање је заиста његово природно својство. Оно није нужно повезано ни са каквим социјалним уређењем, ни са каквим типом друштва. Људи су постојали стотине хиљада година (ако не и милиона), пре но што се фомирао капитализам. И увек су поступали по принципу личног интереса. И у комунистичком друштву људи се исто тако руководе овим принципом. Када су људи у комунистичким земљама избегавали посао, ленствовали, аљкаво радили, забушавали, крали, узимали и давали мито, потказивали, клеветали, итд., они су се руководили личним интересима, а не некаквим другим.
Од универзалних људских својстава, не зависи никакав тип друштвеног уређења, између осталог ни од поменутог мотива људског понашања. Она важе у сваком од њих, попримајући различите облике у зависности од конкретних животних особености које владају у њима. Као што се у живом свету сви организми прилогађавају егзистенцијалним условима, то исто чине и људи у њиховој социјалној средини. Човекова универзална својства не дају предност никаквом типу друштва. Насупрот томе, од типа друштва зависи какав ће облик она овде попримити и како ће се испољавати. Карактер људског материјала утиче на то који се тип друштва формира у некој људској скупини, и какав облик овде попримају законитости тог типа друштва. При томе, не играју овде улогу нека универзална својства свих људи, већ особита својства одређене врсте људи, и то као својства целог народа, а не једноставно сваког човека понаособ. Она су и својства засебних људи, али не као Робинзона, већ као представника одређене људске масе која се репродукује из поколења у поколење током многих столећа и хиљада година.
Запад се стварао, развијао, учвршћивао, очувавао и освајао своје место на планети захваљујући људима одређеног типа, а не просто људима уопште. Називаћу их западоидима. Запад не би био могућ ни са каквим другим људским материјалом. Никакав други људски материјал не би био у стању да створи Запад, нити да га очува на том нивоу који је достигао.
Навешћу карактеристичне црте западоида, или тачније, западоидности. То су практичност, предузетност, прорачунатост, способност за конкурентску борбу, инвентивност, спремност на ризик, хладноћа, емоционална безосећајност, склоност индивидуализму, комплекс више вредности, тежња независности и успеху у послу, склоност ка савесном обављању посла, склоност јавном наступу и театралности, осећај супериорности у односу на друге народе, јача склоност да се влада другима него код осталих народа, способност за самодисциплину и самоорганизовање. Сматра се да је западоид ─ индивидуалиста, за разлику од многих других типова људи који су колективисти. Ако се речима „индивидуалист“ и „колективист“ не природаје никакав морализаторски нити вредносни смисао, с овим се можемо сагласити. Сваки нормалан човек мање-више доживљава себе као индивидуу („Ја“) и као члана неке скупине њему сличних („Ми“). Али форме овог доживљаја, пропорција „ја“ и „Ми“ у човековом менталитету, њихов узајамни однос и испољавање у понашању људи су различити. То и даје у резултату различите типове људи на том плану.
Западоиди су се појавили и достигли садашње стање у оквиру западно-европске цивилизације у којој је „Ја“ играло доминантну улогу у пару „Ја — Ми“ и било јаче развијено него код других народа и цивилизација, а „Ми“ је било савез снажно изражених „Ја“, могло би се рећи — унутар Ја —цивилизације. Захваљујући западњаштву ово својство западоида је било екстремно развијено, обухвативши све сфере њиховог бића. С ове тачке гледишта западно-европска цивилизација и западњаштво које се развило на њеној основи су уникалне појаве у историји човечанства. У том смислу западоиди су индивидуалисти, а њихово друштво је индивидуалистичко.
Целокупна животна форма западних земаља јесте резултат и манифестација индивидуализма западоида. Ако је потребно у неколико речи изразити његову суштину, могло би се рећи да је фундаментални принцип бића западоида следећи: радити за себе, посматрати све остале као средину и средство за егзистенцију. Ово је наравно крајње поједностављење. А ако читалац ради одбране западоида наведе нека њихова позитивна својства, нећу то оспоравати. Пре свега, ја не видим ништа лоше у наведеном принципу. Руски мислилац Н.Г. Чернишевски који је преводио и пропагирао радове Љ.С. Мила у Русији у ХIХ веку, високо је ценио ово својство западних људи, називајући га „разумним егоизмом“. Друго, принцип социјалног индивидуализма не спречава код људи развој многих, с моралне тачке гледишта, позитивних својствава, као што и принцип социјалног колективизма не спречава развој негативних особина. На пример, развијен осећај сопствене вредности и тежња ка личној слободи незамисливи су без социјалног индивидуализма (без „разумног егоизма“). А гушење личности је обична ствар у колективистичким друштвима.
По мом схватању западоид није неки типичан, просечан човек који се често сусреће. Мој опис овог је апстрактна и сумарна карактеритика људског материјала на Западу као мноштва и масе људи. Својства западоида су растворена У овој маси, подељена су најразличитијим пропорцијама, комбинацијама и количинама међу мноштвом индивидуа. Али „раствор“ западоидности овде је толико јак, да је целокупну масу људи у интересу научне симплификације могуће посматрати као мноштво типичних западоида.
Земље Западне Европе биле су у стању да дају довољно људе оваквог типа (западоида), који су се показали подесним да изграде западно друштво. С другим људским материјалом, понављам и подвлачим, не би се добило ништа слично. Не може бити аргумент против реченог ни пример САД. У САД су се заиста скупили људи са свих страна света. Али, америчку цивилизацију нису стварали они, већ људи западног типа, то јест нарочите придошлице из Западне Европе. Они су оформили иницијално језгро и покретачку снагу овог процеса. Остали су прихватали учешће у процесу као увучени и искоришћени од ових. Пошто је главна ствар за овај процес обављена, то јест цивилизација се формирала и добила извесну развојну инерцију у одређеном смеру, маса људи другог типа била је у стању да је подржи. Али новатори у овом историјском стваралаштву били су људи западног типа. Сматрам да су они основа и гарант њеног постојања и у будућности.
Сваки народ је способан да се користи благодатима западне цивилизације ако му се пруже као поклон. Али тешко да је сваки народ способан да сам створи цивилизацију такве врсте или макар да постане саучесник у њеној изградњи и одржавању. Уверење да су тобоже различити социјални системи само ступњеви у развоју једног те истог апстрактног „човечанства“, и да тобоже сваки народ може проћи ове ступњеве у својој еволуцији је фактички лажно с научне тачке гледишта. Западну цивилизацију су створили народи с одређеним својством. То је њихова уникална и непоновљива творевина. То спада у њихову природу, у њихов карактер. Други народи су стварали цивилизације другачијег типа, које су више одговарале њиховом карактеру и животним условима.
У историји западоида могу се разликовати два периода. У првом периоду се одвијао индивидуални одабир људи са својствима западоида. Ова својства нису измислили хуманисти и мислиоци, већ су постојала код људи који су улазили у избор у облику природних склоности или мање-више развијених способности. Људи с оваквим особинама су имали извесне предности пред другима — били су бистрији, лукавији, хладнокрвнији, таштији. С временом број оваквих људи је растао, они су постајали пример за друге и доприносили да се код ових испоље аналогна својства. Ова својства су се култивисала, изоштравала. Догађао се својеврсни одабир, сличан вештачком одабиру при гајењу културних биљака и животиња.
Други период је назначен у првој половини нашег века и пуном снагом је избио после Другог светског рата. У овом периоду вештачки одабир је замењен новим методама. Почели су да штанцују људе у масовним размерама помоћу вештачких средстава, наиме да их профилишу помоћу васпитања, обуке, идеологије, пропаганде, културе, медицине, психологије. Догодило се нешто слично што је већ виђено при побољшању домаћих животиња и културних биљака помоћу вештачких стимуланса, хемијског ђубрива и генетске технике.
Александар Зиновјев, ЗАПАД ─ ФЕНОМЕН ЗАПАДЊАШТВА, Наш дом/L‘ Age d‘ Homme, Београд-Lausanne, 2002.
Превео са руског: Мирослав Ивановић
Извор: Сродство по избору
