Пише: Александар Живковић
Свака школа се плаћа, говорила је моја професорка математике. Нарочито су скупе оне које ничему не служе. Колико се о томе размишљало у Москви и Београду када је изашло саопштење руске Службе спољних обавештајних послова у коме је наведено да Србија забија нож у леђа Русији извозом муниције у Украјину, тешко је рећи. У сваком случају није без разлога одабран празник да се објави оно што је јавна тајна. Као на Видовдан 1948. када је објављена она Резолуција. Алфа Вук је одмах потрчао да умањи штету „формирањем радне групе“, али је тиме више открио да га је у Москви 9. маја дочекало „рибање“. Уопште, спољна политика Србије, као да се распада, од Отвореног Балкана па надаље. Једино из Трамповог табора стижу утехе.
Александар Живковић: Како је Вучић упознао патријарха Павла?
Руско саопштење, рекох, није донело посебно нове чињенице – оно је само по себи чињеница о актуелним руско-српским односима. И упућено је, пре свега, русофилима у Алфа Вуковом бирачком телу. Шта се иза брда ваља тешко је сада наслутити. Формална анализа саопштења руске Службе одмах указује на то да се циљ који се жели постигнути, могао остварити и другим средствима. Или је Путин толико незадовољан разговорима у Кремљу? Или Руси припремају нови балкански гамбит? Или су већ затечени променом курса Београда, као оне 1948.? Одједном је Алфа Вук дошао у ситуацију да му унутрашња политика није више приоритет, а да му је споља маневарски простор сужен. Београдску чаршију и друштвене мреже захватила је грозница нагађања. Срећом Голи оток није више у истој држави.
