Пише: Александар Тутуш
Више од стотину година снимају се филмови чија се основна тема веже за конкретан ратни сукоб; било да се филмско остварење бави општом поруком о брзини и масивности уништења оног што се стјецало и стварало у значајно дужем периоду, или се дедукује из ширег контекста збивања судбина појединца и преноси лична драма, можда тежином и одговорношћу командовања, бесмислом страдања, или то могу бити филмске приче о преиспитивању националних стратегија – дати предност естетском садржају и ексклувизитет филмској синтакси у односу на пропагандистичке мотиве и затомљавање апетита дневне политике може се тек кад је постигнут један ниво разумјевања самодогађања, на политичкој, друштвеној, културној, цивилизацијској и историјској позадини представљене ситуације Паралелно с тим, тек тада умјетничка остварења могу имати катарзични, сазнавајући, откривајући и оплемењавајући квалитет који је својом универзалношћу пријемчив и разумљив свакој страни. До тог тренутка, умјетност је закључана у локално. Не искључујемо унапријед ванредне појаве у умјетности које могу и претходити друштвеним промјенама или их антиципирати.
Тек 1970. У Сједињеним државама престаје да важи забрана за нецензурисане и слободне увиде америчке седме умјетности и њену интерпретацију вијетнамског рата. Тек онда, кад су визуелну пропаганду замјенили филмови снажних а не послушних аутора, шира јавност је почела бити свијесна обима зла коју је у далеком свијету доносила моћ чији су хероји жвакали жваке, пушили “лакистрајк“ и пржили вијетнамска села умјесто сланине за доручак којим је започињао сваки дан среће и благостања у домовини америчког сна. Иако је много наслова, у посебној културолошкој ситуацији у којој мека америчка моћ валоризује чак и војни пораз, “Апокалипса данас“(1979), “Ловац на јелене“(1978), “Вод смрти“(1986) и други филмови, не само да проговарајући и преиспитујући америчке акције подижу антиратну свијест у Сједињеним Државама, већ и објављују прекретницу у поимању циљева ратног филма.
О. Гојко Перовић: Назив „Олуја“ су смислили они који су спровели злочин, треба је звати Погром
Неколико центара индустрије ратног филма поред америчког још од 1915. и јединственог ратног филма “На ватреној линији са Њемцима“, британски, руски (совјетски) су током првог а поготово током и након другог свјетског рата улагали значајна средства у ратни филм, величајући побједу и херојство препоручивали своја идеолошка увјерења. Нама је свакако ближа југословенска кинематографија о партизанима и НОБ – и, и није потребно трошити простор о умјетничким дометима тих филмова, али простор утјецаја никако се не треба занемарити. Недавно су чувени “Отписани“ прославили 50. рођендан и несумњиво су представљали иконе социјалистичке субкултуре читавим генерацијама.
Ипак, тек друштвена свијест која се усудила преиспитати одређене историјске поступке, пожељно свог народа, могло би се рећи да је спремна стварати, али и разумјети умјетничке а не пропагандистичке филмове, који су направљени да трају и константно успјешно одговарају на тест времена, а не на потребе једне дневне патос политике. Патос политика и патос умјетност иду руку под руку. Разлику донекле може створити таленат, кад говоримо о филму, али трајање је приближно.
Каква је шанса да се сними опет нешто слично као “Турнеја“, ангажовани антиратни филм из 2008, Горана Марковића? Зашто баш тај филм, који је у контексту друштвено – политичких одјека и тумачења понио ореол “другосрбијанске литературе“, првенствено јер су Срби у њему углавном представљени како таворе заробљени у примитивном доживљају националног, агресивно испољавајући у сваком тренутку истребљивачку настројеност. “Побити“ је глагол који рабе и у љубавним и ратним окршајима. С друге стране, типичне жртве тог српског “дестројлука“ су Муслимани, који, ето, вољеше све београдско, али просто испалише их. Ипак, тај филм може гледати припадник било којег народа, јер филм у својој највишој тачци успоставља разлику између чистоте умјетности и бесмисла братоубилачког рата. У тој најснажнијој роли, паралелно се испољава и праштање, и међособно схватање суноврата и безизлаза. Политички контекст, структура власти која је извор средстава таквим траговима оставља прилику да се по њима суди о њој двадесет и тридесет година послије. Као што мјеримо умјетничке домете и стваралачку слободу у оној дивној крлетки за све народе и народности. Али која је получила и “црни талас“ али и “Окупацију у 26 слика“ коју савремена патос политика никад неће породити кроз прстенове својих стваралачких одјељења.
Гдје спада филм Милоша Радуновића? Да ли је то добар филм за неког потпуно неупућеног у ратна збивања деведесетих, са просјечним критеријумом? Нећу се задржавати на томе да ли хрватски војник каже флаша или боца, је ли било дрвених цркава у Лици и слично, мислим да је важно да ли је овај филм катарзичан, да ли би га могао гледати неки Хрват, као што ми сви који смо гледали “Отписане“ можемо гледати “Das Boot’’, њемачки ратни филм из 1981.?
Постављајући филм “Олуја“ на универзалну раван, није добар, али у крајњој линији заслужује пролазну оцјену. Није потпуни промашај захваљајући екпресији Јове Максића, која је у првој трећини врло хистерична, али некако се адаптира емотивним токовима које проживљава главни лик. Већини глумаца недостаје уживљеност у погледу, изразу лица, лица као залеђених екрана, што је мана домаће продукције генерално, и што као уочљив недостатак смањује снагу дијалога који могу проћи, али су често предвидљиви и без дубљих конотација. Солидна је улога покојног Давора Јањића, чији је лик, успут буди речено, један класик из ратних филмова, а то је кад се морално слабуњав лик и кукавица прометне у хероја.
Да ли сам могу да се саживим са јунацима Радуновићевог филма, с обзиром да сам на трактору у својим двадесетим дошао у Београд из Книна? Овом филму врло занимљиво фали атмосфера. То је проблематично и са једног крајње алтернативног аспекта. Како дочарати губитак свега у једној години , деведесетпетој, која је као ријетко која била родна, једног љета на почетку августа, кад сунце не грије него милује… брзоплета монтажа у првом дијелу филма управо ту атмосферу удаљује од гледаоца, такође смањује осјећај колективитета који је био веома снажан у Крајини, племенски, због свеукупног амбијента у којем је филм сниман. Амбијента у којем сви актери живе у кућама на осами, одвојено од других. Да није условљен патос политиком, која плаћа, већ озбиљнијом потребом за анализом мјесеци и година пред одлазак народа из Крајине, аутор, будући да није из тог краја, не би се задржао на интервјуима с прогнанима, који су тек појединачна искуства, недовољна да се докуче алати за приказивање општег стања и како је све текло.
Како снимити изгон и нестанак толиког народа, а да се не загребе у политичке предуслове збивања. Све се десило у четири године. Брзо, муњевито, олујно. Било је довољно времена од тад да аутор таквог филма направи отклон од другог дневника Телевизије Београд и те ратне уређивачке политике. Олуја је била изгон, страдање, нестанак за Србе, али у једном прекривеном и неизговореном значењу – чудан предах и казна у исти мах за политичку незрелост, мали одмор од узалудности и бесмислености у творевини премалој за количину корупције, безвлашћа, неправде и једном рјечју хаоса. Да се Срби од првих дана деведестих нису застрашивали из Београда да ће их поклати као четрдесетпрве – да ли би били довољно смјели да просудимо, да ли би били заиста поклани? Лично мислим да би епилог био сасвим другачији, а за то је било потребно вријеме и један дужи демократски процес, услиједило би то да ни једна демократска власт не би била могућа у пуном капацитету без српског народа. Овако, пројекат је успио за неколико година, о правим разлозима договора никад нећемо ми мали сазнати, али поп осветник уплетен у радњу филма Олуја дефинитивно том расвјетљењу неће помоћи.
Записи из тог времена, поготово они са умјетничком тежином ријетки су. Но има једна књига, атмосферична а истинита у исти мах, један дневнички роман Ненада С. Косовића под насловом “Наш тренутак истине, Бенковац 1993“ у издању загребачке Просвјете 2007. Овај дневник, који је могао и бити схваћен као попис читаног штива из личне библиотеке, или посни кувар бијелог монаха, ипак је нешто много више; он је евиденција узалудних и у замку исто једне патос политике ухваћених становника те Крајине, мало јужније, гдје су избјеглице истјеривале своје гостопримце из сопствених кућа, докони војници крали књиге из Десничине библиотеке у Кули Јанковића, а избори те 93. поништавани све док не побједи кандидат Слободана Милошевића. Ипак, по бројним свједочанствима из те веома вриједне књиге Крајишници су и тад вјеровали Вожду као једином који их може спасити те узалудности и бесмисла унапријед пропалог државног пројекта.
Тешко је не имати све то на уму а снимати филм о Олуји. Све друго нас са трактора помало вријеђа. Иако кадрови колоне вјерно подсјећају на те дане у приколици, на распростртим биљцима из родне куће. И личне трагедије тјерају сузе на очи, јер несрећа је разумљива на свим језицима, али ипак, утисак универзалности овог догађаја изостаје. Највјероватније због угла приступа изостаће и шира рецепција, што је штета за овакву тему.
Враћајући се зрелости друштва, и нашег и хрватског у процесу међусобног разумјевања – јер кад су ситне разлике у акценту које се проналазе као грешке у филму посриједи – очито је мржња дубока а злочини, злочини из страсти, пошто су разлике готово незнатне да би се око њих ратовало, док не дође вријеме да неки одважни српски аутор, у славу музама не сними филм о српском нападу на Вуковар, а хрватски о клању старчади у Груборима, или о тортури у Лори, нити ће на добитку бити умјетност, а нити народи – тек патос политика.