Пише: Александар Живковић
Пита ме један мој теразијски Катуњанин: шта мислиш би ли ови студенти гласали прије за професора Ломпара или за професорку Биљану Стојковић Дабрицу? Он мисли да би прије за Дабрицу и да нам спаса нема.
Професори не би сигурно за Ломпара, смијем се, а када су студенти у питању, право говорећи, немам појма.
Само ми је довољно што је та студентарија свела Алфа Вука на праву мјеру, њему је то, пишу таблоиди, већ дозлогрдило, пријети да нас лиши свог мудрог вођства…
Јавно пренемагање власти у Србији већ је давно превазишло све оквире Домановића, сатира више не помаже, сад је љековито што наступају млади и лијепи.
Није младост по себи никаква заслуга, прилика јесте. Ми којима је минула „као магла низ планину“, како вели њежна црногорска пјесмица, можемо само да будемо захвални овој београдској студентарији што је донијела нову – моду.
На свим екранима малих пријемника Алфа Вукове културе емитују нам неку младост извјештачену, напирлитану ревију Фема, дјевојчицама су постале узор разне „диве“ и караконџуле.
И – шта сад? Појављује се београдска, али и новосадска, нишка, крагујевачка, студентарија пристојно обучена, без пудера и кармина што би се рекло у долини Лима, истрајна.
Стари Грци су имали онај идеал лијепог и доброг, али кажу класичари није се тај идеал односио на неку неодређену будућност, већ су Грци као практични људи знали да је лијепо оно што је младо. Код њега треба развити добро.
И то је суштина модирања београдске студентарије ових дана. Побједили су култ „љепоте“ са друштвених мрежа, вратили калакогатију у полис.
