Пише: Александар Зековић
Међународни дан Рома, 8. април, није само прилика за прославу културног идентитета, већ и дужност да се присјетимо бројних и озбиљних кршења људских права која прате опстанак и друштвено прихватање ове етничке заједнице.
Савремена Црна Гора суштински почива на антифашистичким темељима и вриједностима. Актуелна друштвена расправа о социјалистичком насљеђу некако маргинализује, заобилази, Роме. Наглашавају се, често и преувеличавају, бројни еманципаторски учинци те политичке епохе али, чини се, да упорно изостаје аргументовани одговор на питање: да ли су Роми заиста уживали равноправност (са осталим народима и мањинама) и да ли су добили, током револуције, обећани статус грађана првог реда. Чињенице потврђују да побједа револуционарног покрета (1945) није им донијела једнака права и могућности. Изостао је и адекватан правни, политички и образовни одговор на искуство истребљења које Роми такође носе из Другог свјетског рата. Културна изолација Рома и расизам су се свакодневно наставили.
Та матрица дочекује демократију (1990) која се, у контексту бившег јединственог југословенског простора, покушавала успоставити у ратним околностима, праћена и бројним злочиначким подухватима. Умјесто демократије, стабилизовале су се шовинистичке политике и праксе, криминал и корупција. У таквим околностима није постојала шанса, нити су је Роми добили, за исправљање неправди, заустављање бројних стереотипних приступа и коначно поправљање друштвеног и политичког статуса. Околности по њих постају значајно горе, како по питању сиромаштва и искључења из друштвених токова, тако и правне и укупне сигурности.
Александар Саша Зековић: Зауставити праксу која умањује људско достојанство
Црна Гора, данас, напокон, оптимистично, напредује у приступању Европској унији. (ЕУ). То подразумијева вјеродостојну преданост темељним правима и владавини права. Приступање ЕУ би коначно могло да учини да Роми, уз друге друштвене групе, буду на страни побједника овог историјски важног транзицијског процеса. Очекујемо да реформе у области владавине права и функционисања демократских институција, нарочито правосуђа, коначно буду трајне. Овдје ћемо се, на овом питању, и задржати. Јер нарочито према Ромима претходна црногорска институционална пракса и искуство, што укључује и примјену закона, није била подржавајућа. Бројни случајеви указују на постојање институционалне дискриминације жртава само зато што су били ромске националности. Такве оцјене поткријепљене су кредибилним и документованим анализама. Уз погром из Даниловграда, насеље Божова Главица, (1995), истичемо случај бродолома чамца у Бару, који потврђује кршење људских права и институционалну незаинтересованост за заштиту жртава.
Прије ријечи о овој трагедији и стварном односу црногорских државних органа према њој, кратко указујемо, због бољег разумијевања, на контекст тадашњих (не)прилика. Током рата на Косову југословенске и србијанске власти су манипулисале тамошњим ромским становништвом. Политичка злоупотреба се заснивала на њиховом сиромаштву, лошем образовању и нарочито страху од војске и полиције. Безбједносне структуре су на различите начине приморале грађане ромске националности да за њих обављају свакојаке “прљаве” послове. То је подразумијевало копање ровова, сахрањивање албанских жртава, уништавање и пљачку њихове имовине, до прикривања злочина и повреда међународног хуманитарног права… Све се то одразило на неповјерење, негативну перцепцију и дистанцу албанског становништва.
Након НАТО интервенције, потписивања мировног споразума и повлачења војних и полицијских снага Југославије и Србије (1999), ромска мањина се, у цјелини, суочава са тортуром, отмицама, силовањима, убијањем и циљаним протјеривањем с Косова. Ранију присилу србијанских снага настављају јединице Ослободилачке војске Косова (ОВК). Долази до масовног избјеглиштва. Хиљаде њих спас покушава наћи у Црној Гори. Они се код покушаја стационирања на подручју Бара и Улциња суочавају с раније описаним антиромским сентиментом. То власти, локалне и државне, толеришу. Многи избјегли Роми, одлучују се да спас од етничког прогона, умјесто у Подгорици (гдје су власти отвориле колективни и неусловни прихватни камп), даље потраже, морским путем, у Италији. Многи и успијевају, упркос лошим условима и бројним животним опасности. То п(д)оказује да су канали кријумчарења избјеглица из Црне Горе били развијени. Италијанске власти су говориле о наводној трговини људима, не признајући безбједносне ризике по Роме на Косову. У том тренутку, кријумчарење у Црној Гори није било препознато као кривично дјело.
Августа 1999. у црногорским територијалним водама је потонуо чамац (барка) ‘’Мис Пат”. На чамцу је наводно било укрцано 70 особа иако је регистрован за превоз свега шест путника. Усљед преоптерећења, дошло је потапања чамца. Путници на чамцу, сви Роми избјегли с Косова, кријумчарени су за новац с намјером да стигну до Италије. Погинуло је најмање 35 особа, одраслих и дјеце. Тачан број погинулих, ипак никада није утврђен. На лешеве утопљеника су, током рибарења, наилазили и локални рибари.
Александар Саша Зековић: У Црној Гори кулминира „рат сјећања“
Бројни и очигледни пропусти током истраге, као и трајање судског поступка, јасно указују на основаност сумње о постојању намјере да се случај заташка. Црногорски омбудсман је (2009) констатовао дуго трајање истражног и судског поступка. Тим поводом је издао и логичне препоруке. Опозициони посланик Коча Павловић, деценијама активан и угледан у заступању људских права, отворено је говорио о политичкој корупцији и намјери тадашњих власти да заштити оне који су јој помагали код подршке у ромској заједници (приликом избора). Учесници судског поступка су јавно и отворено говорили о лоше вођеној истрази. Тврдило се да су свједоци саслушавани површно, без намјере да се дође до релевантних и важних података, како би се одлагао завршетак поступка а да се особе стварно одговорне за трагедију не доведу пред лицем правде. Овај је поступак, између осталог, указао и на дугогодишњи системски недостатак: у Црној Гори није било регистрованих судских тумача за ромски језик.
Децембра 2017. након 19 година од трагедије и послије скоро петнаестогодишњег суђења – правоснажно су осуђене четири особе за кривично дјело – тешко дјело против опште сигурности. Пресуђене казне су значајно испод законског максимума. Акција за људска права (ХРА), једна од водећих црногорских људскоправашких организација, оцијенила је да је црногорско правосуђе, које би да буде дио ЕУ, показало своје најгоре лице и крајњу неодговорност према заштити права на живот у Црној Гори. “Оправдано се поставља питање да ли је оволико одуговлачење посљедица дискриминације јер су жртве Роми” саопштила је ова НВО у једном од својих извјештаја. Интересантно и институционално додатно поражавајуће јесте податак да је црногорска полиција јединог преживјелог путника (жртву) с брода, који је и свједочио у судском поступку, санкционисала 1999. зато што је као избјеглица наводно илегално прешао границу.
Коначној пресуди претходила је и једна одлука (2017) Европског суда за људска права: Црна Гора – у случају Ранђеловић и други против Црне Горе – је прекршила право на живот због неефикасног процесуирања одговорних за ову трагедију. Влада Црне Горе – коју су заступали прво Зоран Пажин (касније њен потпредсједник и министар правде) а потом и Валентина Павличић (данас предсједница Врховног суда Црне Горе) – је тврдила да држава није одговорна за неефикасну истрагу и суђење па сходно томе поравнање са сродницима избјеглица које су се утопиле није ни предложено. Суђење је иначе почело 2003. дакле 4 године након завршене истраге. Потом је почињало 3 пута испочетка, јер је истрага понављана а оптужница мијењана. Европски Суд је нашао да Влада Црне Горе није оправдала дуготрајност поступка.
Александар Саша Зековић: Обновити постхумно достојанство и заштити сјећање
Подсјећање на институционално потцјењивање кршења људских права Рома, на 8. април, Међународни дан Рома, није случајно. То је и јединствена прилика да позовемо да се у Црној Гори коначно приступи демократизацији простора сјећања и са мањинским етничким групама, а потом и меморијализацији тог сјећања на конкретне догађаје и жртве. Страдали Роми у Бару, заједно са нашим институционалним, политичким и грађанским односом према њима, позитивним и негативним, дио су укупне црногорске историјске баштине. Заслужују друштвено поштовање и памћење. Актери сјећања на ову трагедији су породице жртава, њихови пријатељи, НВО, медији… Нама се, у жељи за сјећањем, требају придружити Ромски савјет у Црној Гори, као иницијатор, и Скупштина општине Бар, као реализатор памћења. То ће бити манифестација институционалне одговорности, која је је деценијама изостајала и каснила. То ће бити сигнал да се Црна Гора мијења, набоље.
Извор: РТНК
