Пише: Александар Тутуш
Било да се серија “Тврђава“ Саше Хајдуковића, сврста у ратну причу о љубави, или међу љубавне приче о рату, она би, без обзира да ли претендује да је умјетнички пројекат који се бави историјско- политичким темама, или политичко – маркетиншко остварење у дворишту умјетности, свакако, од ње се очекује, с обзиром да говори о реалним историјским догађајима – хајдегеровски – једно себе-у-дјело-постављање-истине-бића: или једноставније умјетничка истина о свему што се догодило у описано вријеме, на описаном мјесту.
Од неколико аспеката вредновања и анализе ове серије, која је привукла многе – а како то бива, оцјењивању масовно гледаних филмова и серија често прибјегавају тек повремени конзументи седме умјетности – кренућу од времена њеног приказивања, а то је како знамо, ова по много чему специфична и на измаку, двадесетпета, што никако не значи да се све њене теме и дилеме неће прелити на идућу Господњу двијехиљадедвадесетшесту. Година у којој су се од завршетка грађанског рата у Југославији, по ко зна који пут успјешно рециклирале осјетљиве теме, у дневнополитичке сврхе, не само из прошлог, него и из оног свјетског рата, од кога је прошло већ седамдесет година.
Као неки штит од оваквих препознавања, серија користи своју љубавну полутку, да би се спонтана и мјешовита, позвала на нека општа и судбински неутрална мјеста. Али…Као пуцањ изу стартног пиштоља за један балкански квиз, по оној Перковићевој “Ако не знаш шта је било“, сезона ’25. одјекнула је у предљетне, свеједно вруће јунске дане, по себи минорна вијест, да је украдена застава са книнске тврђаве. До тог догађаја, мјесецима уназад, пламен мржње као да је гаснуо, није изгледало да ће неко скоро отворити пут дусима из пакла. Врло брзо је услиједио концерт на хиподрому и онда редом. Да вас неко пита, шта се заиста догодило, ко је страдао, шта је запаљено, тешко би се сјетили, изузев два бизарна догађаја, од којих је један у Сплиту гдје педесетак буздована нападају и вријеђају дјецу и жене на крајње споредној манифестацији под именом “Дани српске културе“ Искуснији у идентификацији ових медијских подвала намирисаће оно заиста важно у друштву, о чему се заправо не извјештава тако страсно и опсежно као о усташким поздравима и српским отпоздравима, како на званичним, тако и на незваничним каналима комуникације. Да ли су то неки спорни закони у међувремену донешени у Сабору, упитни резултати туристичке сезоне, нафтно питање, лобирање хрватског министра за српску нафтну компанију, општа друштвена криза у Србији, студентски протести и баш у вријеме ових напада у Сплиту и Загребу, годишњица новосадске трагедије. Како год дијагноза гласила, један рецепт и колективна терапија су опробани. Мрзи, али мрзи јако и тако ћеш најприје заборавити на све своје проблеме.
Баш у још једној таквој години долази Тврђава, креатора Мирка Стојковића, редовног професора на ФДУ у Београду, једног од оних који није подржао студенте на том факултету, али јесте стајао као маркетиншки стручњак иза кампање Мила Ђукановића на изборима у Црној Гори. Тврђава, први већи телевизијски пројекат о егзодусу Срба послије филма Олуја редатеља Милоша Радуновића, који као ни поменути филм није значајније проговорио о виталним правцима и интересима који су одредили судбину српског народа у Хрватској. Али је многима значио једну катарзу, пражњење, емотивну мастурбацију кроз неколико добро лоцираних патос несвјестица. Тренуци побједе, макар на кратко, макар на филму у стању хроничног губљења. захвална двострукост, љубавно-ратна, пружа тај резервни положај, ту одступницу у фазама кад би требало поентирати о стварном стању ствари на терену.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
У једној сведеној форми синопсиса једанаест епизода колико серија траје, први кадрови приказују интимности младих на јавним мјестима, посљедња сцена је труднички стомак којег трудница глади, заокружен као пут, као судбина паћеника, који ипак устрајавају до побједе живота над смрћу. Али, само кроз биолошку изобразбу, без преумњења, без спознаје. У новом свијету, у Србији. Није да није било таквих политичких порука већ.
У тону велике објаве, и то на РТС-у, народним масама је кроз серију Тврђава обнародовано да је Крајина продата. Високи функционер Државне безбједности који је цијелу ствар уредио, из личног интереса, са страним службама дакако, ипак је кажњен од Јединице коју је створио. У стилу средњовјековних уличних представа путујућих позоришта. Пук који је све бурно пратио одахнуо је. То олакшање проломило се као хук. Одобравање, похвале, изливи њежности на друштвеним мрежама. Коначно знамо. Рекли на телевизији.
Ако не знаш шта је било, Јединица која у стварности није казнила свог креатора, осигуравала је хаос и расуло у Крајини,није апсолутно учествовала у отпору, прешла затим у Србију, наставила да служи Милошевићу, у коначници повезана са убиством Ђинђића. Наратив у серији је потпуно другачији, он је у тренутку кад се, поред филма Олуја, по први пута, макар и кроз љубавно- ратну филмску причу, говори о периоду 91-95. у Книну – чист ревизионизам.
Као и у филму Олуја, и серија Тврђава почива на рубу умјетничке прихватљивости. Глумачки израз често нагиње ка баналном. Такви су покрети, дијалози. Произношење крајње приземних стања не изискује глумачки напор, али ни суспензију невјерице код гледаоца. Често су реплике предвидиве, реакције такође. У спрези с тим је и језик који се користи. Као и у филму Олуја, то није дијалекат који се говорио у Книну и његовој околици. Тај облик српског језика, којим су писали и како су се изражавали Десница и Матавуљ, у овим остварењима је девалвиран на језичку артикулацију Драгана Јове Торбице и тако неколико деценија након прогона, у српском јавном простору, то је сљедећа највећа жртва Срба из Хрватске. Инаугурација примитивних полупрогутаних израза, хистеричног сленга полуријечи полуурлика као начин идентификације Крајишника.
Тако ови пројекти пропуштају да придонесу на очувању културе старог завичаја, првенствено чисте и правилне штокавштине. При том су неки од глумаца, због поријекла, требали бити носиоци тог изговора, по сценарију, ипак, увијек у неком афекту, говоре нагонски и буновно, као да изговореном не претходи мисаони процес, а некад је потребно пар тренутака да се разазна да лик не доживљава мождани удар.
Никшић, у којем је снимана серија, није Книн и никшићки бедем и улице нису замијенили изглед книнских улица. Но, проблем је у изабраној амбијенталној цијелини која би као таква требала бити препознатљиво мјесто дешавања. Тако двије кључне локације, башта гостионе “Далмација“ и простор између Момчилове и Цварине куће, остају дефрагментиране у простору и прије расклапања стварности. Те локације су више позоришне, недостаје филмска дубина. Стални нестанци струје су се требали помјешати са количином цигара које свим актерима стално горе међу прстима. Ипак цигаре су фалиле више него струја, па да се то узело у обзир, мање би се пушило.
Општа атмосфера у ратним годинама јесте било стање малодушности и тај умор који осјећају сви актери јесте вјерна слика тог времена.
У прошлих тридесет година, од прогона из Книна, нити једно државно тијело се није посебно бавило тим догађајима. Од Народне Скупштине па до Академије, Цркве. За тридесет година Србија никад није изразила тежњу да се помогне повратак прогнаног народа. И у серији Тврђава понавља се шпранца са ратног Дневника на истој телевизији на којој је емитована серија. Изговара је комадант Јединице који каже “Бар сте се борили, нису вас поклали као ’41“.
То је тајна која се у овој продукцији прешућује и то је претвара у умјетничку полуистину, а осунчану и стамену Тврђаву у пећину, у којој Хермес крије Аполонове волове. Тајна да нас не би ’91. нико поклао као ’41. Рат је било теже почети него завршити. Мир и суживот у Книну прије рата био је као Тврђава. Врата непријатељу су отворили они најгори. Навијачи, локалне силеџије, ситни криминалци, дрипци, партијаши који су након тога пролазили из власти у власт, укључујући и успостављену хрватску ’95. Исти они, на обе стране, који и данас подлажу ватру нетрпељивости. Неки нови клинци су смислили одличну ријеч која ће сигурно обогатити наш већ пребогати језик – ћаци.
Тако полуистине на којима је изграђена Тврђава уносе неповјерење и сумњу у искреност мотива снимања ове серије, која на крају ове године, дође као још једна реплика у тобожњој хрватско-српској препирци. Ко би рекао, да се док је трајало гранатирање Дубровника, управо службеник и банкар Дубровачке банке побринуо да се на сигурно склоне Слобини милиони, да су се у босанском рату плаћале туре гранатирања међу сукобљеним странама? Ко би рекао док ми слинимо слушајући патетичну пјесму о кући под Динаром у серији, да хрватски и српски мафијаши који воде обе земље покушавју преварити америчку администрацију и омогућити да НИС купе руски олигарси?
Седмицама пред пад, из највећих војних складишта је извожена опрема, наоружање и муниција за Србију. У серији се заиста помиње уједињење РС и РСК које нит је планирано, нити се остварило. Један одломак је посвећен немилим догађањима на Петровачкој цести, који кад се промисле, просто су требали, јер број цивилних и војних жртава био је премали да би се увјерљиво приказао војни пораз и страдање цивила. Она цеста која је унапријед припремљена за излаз цивила се не помиње, пут који је водио преко Мартинброда. Договорени пад а не величанствена побједа. Синхронизовани излазак стотина хиљада људи у свега два дана. Да ли се неко пита како је то могуће без интернета, мобилних телефона. Без голубова писмоноша, исправних телефонских линија. Да, погодили сте, Јединица. Гласници пропасти.
Да ли је једино као Тврђава, у овом свемиру, филмском или реалном, животном, неосвојива истина? Која ако се икад и освоји, долази у правилу прекасно.
