Пише: Александар Тутуш
Превријемило је и тешке бијеле облаке што сваљали се од тежине низ бријегове преко ноћи смотала је под своје, кад видио нико није, бура с Динаре. И мемљиве мисли с њима.
Сретењско јутро. Хладни зидови книнске цркве Св. Богородичиног Покрова у главној улици, скривају од вјетра двадесетак вјерника окупљених на светој литургији. Првосвештеник Захарије је Богомајку што донесе Сина Божјег да га посвети Богу, упутио на мјесто у храму гдје стоје дјевојке.
На супротној страни улице, неких педесетак метара ниже, поред два оријашка платана, што исти су и на старим разгледницама из доба самоуправљања, у згради на углу, налазе се просторије Српског културног центра. Улица је пуста, ријетки аутомобили још ријеђи пролазници. Ту, у СКЦ – у с почетком у 11 часова одржава се прослава празника државности Републике Србије.
Читав доњи дио града, некад са начичканим занатским радњама, продавницама, гостионама, сад је сабласно празан. Свега три објекта у функцији, међу свим тим зидинама с прашњавим или полупаним прозорима, кроз које радознали поглед не прати шетаче, католичка и православна црква, те завод за запошљавање. Однедавно и СКЦ.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Улазим у угодан и угријан простор СКЦ-а. Већину већ окупљених познајем. Чека се професор Милорад Пуповац из Загреба, предсједник Српског народног вијећа. Он ускоро стиже, мало фотографисања, поздрављања и отпочиње кратки програм. Његов говор је главна тачка.
“Колико је жива и колико је снажна у том прапочетку и почетку озакоњена и у уставном тексту исказана идеја слободе свједоче и наша данашња сретења овдје у Книну, у Глини, Ријеци, Вуковару и Загребу. Не треба ни рећи колико о томе свједоче небројена сретења у самој Србији и колико су устав и уставност поново постале снажне ријечи, кључне ријечи патриотизма, слободе и права или уставног патриотизма“ – рекао је између осталог политички првак Срба из Хрватске на свечаности поводом Сретења у Книну 2025. године. Код два платана, одмах испод Покрова, преко пута некадашње Жељезаре, одавно затворене, у Српској кући, како је неки зову. Свијест о уставном патриотизму, артикулисана и изречена, могло би се рећи да долази са тридесетак година кашњења. Јер, како каже Пуповац истом приликом – “знамо добро како нација може запоставити а држава обесмислити уставне слободе и права“. Да, знамо то и кроз властито историјско искуство губитка уставних права у Хрватској, али и доживљавајући актуелни политички тренутак у Србији. Сретење прошлости и садашњости што получило је врло комплексно искуство, да је поузданији уставни него национални патриотизам. Поготово што актуелна српска власт врло чудно узвраћа ту љубав својим сународницима ван граница.
Истог дана, након што се скуп у Книну завршио, пратио сам прославу у Сремској Митровици и Крагујевцу. Тешко ова два града, у овом контексту стоје и у истој реченици, толики је међусобни презир што створио је Велики везир. За разумјевање тренутка, добро је погледати неколико минута разговора из Сремске Митровице, које је забиљежио независни новинар Немања Шаровић са једним гостом скупа у С. Митровици. Набасао је на Марка Милачића, српског политичара из Црне Горе. На Шаровићево питање откуд ту, зашто не у Крагујевцу, Милачић резимира да сви они у Црној Гори који су били огорчени противници Литија, сад здушно подржавају студентске протесте. Зато је он, каже, на прослави у Сремској Митровици, да подржи и да буде са својим народом. Каже и да српских посланика у црногорском парламенту, од укупног броја 81, има свега 14, што значи да борба тек предстоји и да су Срби и даље маргинализована група. То збуњује с обзиром на резултате посљедњег пописа. Очито да значајан број Срба на изборима бира опцију која није декларативно српска.
Срби у Црној Гори су заинтересовани за политички живот, али не гласају за Вучићеве политичке сателите, који су их деценијама држали заједно са Ђукановићем даље од власти и уставних права. Иако је стање у Црној Гори и даље веома конфузно, отшкринула су се врата управо – уставног патриотизма.
Ипак размишљање Марка Милачића – чија појава је просто одударала од смушених посјетилаца који су и поред новчане мотивације у процјепу између симпатија према младости која марширајући ослобађа Србију и политике чији промашаји пријете да постану трагика једног друштва и народа – не треба да чуди. Изузетно је компликовано да просјечни Србин у Црној Гори, изложен тихом вишедеценијском геноциду, да као и онај у Хрватској, или Сарајеву, јавно оптужи пред својим политичким противницима власт у Београду. Прве жртве пројектила лажног национализма, у правилу су Срби ван граница Србије. Они чији је идентитет, односно његово очување не саморазумљива и неспутана чињеница, већ непрекидна и често опасна мисија.
Кад каква помоћ, долази управо из Београда, макар и Вучићевог, тај наш сународник налази се увијек пред двоструким изазовом.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Говор Пуповца у Книну, гдје опрезно, али ипак недвосмислено професор исказује значај уставног патриотизма и негдје се наслуђује да управо непоштовање истог у српским актуелним дешавањима, између осталих проблема у односу Хрватске и Србије, представља потешкоћу за српску заједницу у Хрватској.
Након недавних догађаја у Загребу на божићном пријему који организује СНВ, и испада српске амбасадорке Јелене Милић, на једном несмотреном гесту Карлеуше у дипломатији, очитовала се безидејност најблаже речено у политици срског режима према расијању.
На то је указао предсједник Српског народног вијећа, позивајући се оправдано на осјетљиву природу судбине хрватских Срба, чији је број за тридесет година од 750.000 спао на 120.000, супротстављајући се врло одмјерено осионисти представника Београда. Иако је тај догађај укупно узевши миноран, отпор таквој себичности српског режима је јак симбол, јер ако је нама у Хрватској или Црној Гори из сопствених разлога, али и свесрпског, универзалног доживљаја српске државе важан углед Београда и држимо до њега, и Београд би требао престати да користи Србе из региона за сопствене уске политичке интересе.
Оно, кад навијаш за Звезду, али бодриш Партизан кад игра на међународној сцени.
Дан касније, док ово пишем, хиљаде Митровчана достојанствено шетају и тако ослобађају и окађују свој град, након сретењске инвазије плаћених посјетиоца званичне прославе, који добијају за ту врсту оданости 3-10 хиљада динара. Било је ту на хиљаде једнодневних турист-патриота из Републике Српске. Из свих крајева Србије, Црне Горе.
Умјесто сретењског благослова слободе на читавом народу, још дубљи је јаз који иза себе оставља српски режим својим дављеничким батргањем и скупом попут овог у Митровици.
Но, ипак, да се у Србији није заборавио рођендан уставног патриотизма, побринула се иста она сила која не да да Срби ишчезну у беспућима историје, која их изнова и изнова надахњује, ма колико искушења била тешка.
Тако се у Крагујевцу ослободио празник Сретења, рођендана српског Устава, с којим су студенти дотрчали из Београда. Исходиште уређења модерне српске државе је ослобођено на можда највећем скупу до сад и то је почетак ослобођења институција, историје жртава, културе, цркве, просвјете, спорта и свега што је устовокршитељски и антинародни режим присвојио.
Они који се сјећају протеста деведесетих, могу лако да увиде како је српска младост и грађани који је прате одлично увидјела шта се у међувремену збило са Европском унијом, са тзв. западним вриједностима. Нема застава ЕУ. То што нам треба, ту је, у нама. И Уставу.
У једном је можда Александар Вучић у праву. Србија је заиста нападнута, изнутра и споља. Споља од глобалних центара моћи дубоке државе који гуше цијели свијет у сукобима и кризама, који планетрно мељу сваки симбол идентитета, остављајући на животу само конзумеристичке нијансе зване брендови – а изнутра од окупаторске политичке организације с њим на челу, која је за тринаест година успјела да врати државу Србију у предуставно стање. Да, његова власт је најдужа обојена револуција у историји, црна, да црња не може бити.
Срећан ти ослобођени празник Србијо!
Пумпај!
