Пише: Александар Тутуш
Умјесто прољетних арома дивљег цвијећа и покошене траве ваздухом је господарио мирис сагорене влажне камене прашине. Мјешавина одмичућег пуцкетања „корде“, грлатог „минаааа“ упозорења и потмуле експлозије након што би се цијело село збило иза првог заклона или ћошка, па и они из даљих кућа, за сваки случај, сад је била блиска, али ипак прошлост а тренуци иза мине – минули тренуци. Публика је извирила из укопане, сигурне конобе која би осим заклона од мине и сунца подарила и коју букарицу ’ладне жутине с ногу, ако је газда Брко био добре воље. Вратили би се потом гледаоци и посједали наоколо ископине у голом камену, што у свом коначном облику биће густерна, резервоар за кишницу, потребита и насушна грађевина у безводним селима далматинске Загоре.
Увијек је гледалаца око рупе што се ширила и дубила у камену било значајно више него ударника у јами. За десетак или и дупло више комшија копање густерне је био друштвени догађај, својеврсна утакмица између човјека и природе, коју би посматрачи пратили сједећи на згодном камењу или литицама које су биле довољно далеко од оцртаних димензија да не сметају пројекту. Важно је било да се види мјесто гдје ћускија по ко зна који пут дигнута удара својим углачаним вршком између два камена, да их раслаби и удвоји, или тешки маљ у жилавим рукама копача што се високо дигнут изнад главе, невидећом брзином стушти и погоди у жилу живца, па га распукне као лубеницу, уз шкргут ивица које се никад више саставити неће.
Минавање је имало улогу пенала. Ударци натприродне снаге која би притекла у помоћ копачима у сукобу са неодступајућом тврдоћом испријеченог стијења. Публика је нестрпљиво чекала да се скину старе гуме и гране опрљене смреке са бушотина у непокорној стијени у које су се гурали и набијали штапини динамита, као у старе кремењаче барут, да би испаљење било што разорније и да кроз дим који је још обавијао мјесто експлозије угледа резултат мине. Публика је гледала, и као на свакој утакмици навијала, неко за копача, неко за камен, али како год окренеш, на гостујућем терену, на гостујућој трибини, нека правила навијања и давања подршке морала су се поштовати. Ипак, умјесто додај или убаци, карактеристично за фудбал, око рупе се могло чути „поткопај“, „окрени га“ или „поткалај то“. Довикивало се наравно копачу који, као при неким одлучујућим такмичарским моментима и не чује публику, брише зној са чела и скупља снагу за побједоносни хитац маљем.
Мало касније…
Политичка збиља Србије по много чему подсјећа на једну јаму бездану, у којој копачи и гледаоци свако на свој начин дају допринос, а при руци, кад год зафали снаге, у неком сандуку са ручкама од конопа леже препоручљиво на сувом, штапини динамита, а обично у близини и намотаји „корде“ или фитиља.
У српској јами зна се ко копа, ко је најјачи, чији маљ дроби све на шта наиђе. Остали јамари тек су ту да избацују шкаљ и да пуне кофе што их извлачи на површину један од фамилије што ће пити из густерне. Често рођак или кум.
Затим…
Таман као гледаоци око јаме, медијски огранак подкастова и Јутјуб канала, који углавном креирани као једно мушко блебетање и оговарање, чија је моћ и снага врло упоредљива са снагом оних што у гостима са разгледнице горе, навијају за камен.
Такође, широка мрежа разних назови независних канала, који се баве махом критиком главног копача има идентичне гледаоце, и исте госте оговараче, који се најчешће не спуштају у јаму и не лаћају се ни пијука ни маце. Њихова улога је да тако – у својој самодовољности, довршености и свемудрости – шетају на милом сунцу, од густерне до густерне и испод гласа навијају за камен, али дубоко уткани у копачев поредак, знају знање и не противе се озбиљније се његовом копању и минању.
Ти узвишени професори, у свом чаробном свијету артикулисаног и елоквентног нечињења, добрим дијелом су заслужни за резултат другојунских избора одржаних у преко осамдесет градова и општина. Зашто? Нису они криви за копачеву апсолутну већину. Њихова је заслуга што у Србији не постоји ни један органски националан нити органски грађански политички субјекат – односно политичка партија која је наступала на тим истим изборима, јер дозирана видљивост и гледаност, али ипак видљивост, лишава било какве потребе за пожртвованом политичком борбом. Слава је досегнута, зашто гинути за њу?
Интересантно, на тим блебетаоницама, већина српских мудраца није никад похвалила једног извјесног професора из Црне Горе, који је прихватио повјерену му одговорност и не марећи за свој комфор, узео лично учешће на изборима који су били почетак пада режима М. Ђукановића. Ово само наводимо као примјер једног случаја храброг и успјелог изласка из амбијента катедарског нечињења. Српски интелектуалци су с друге стране у својим изреченим ставовима били веома блиски ставовима српског режима гледе професора који је узео ствар у своје руке.
Избори су тако позајмили атмосферу оног тренутка кад све у селу замукне, у тој предминској тишини, без пролазника и дрчине што лети безглаво около, мирних и непомичних сјенки, кад сви само чекају да опали, па да виде шта је мина направила. Нова мина, нова измјерена дубина. Чека се да се размакну гуме. Аууу, види молим те, допире из прикрајка са сигурне удаљености.
Установљени систем побједоносне деструкције до те мјере је савршен да бирачи иду на изборе а да уопште не знају поименце представника који конкурише за вршиоца локалне функције, а камоли понуђени програм. Гласа једва половица уписаних бирача. Људи не могу више да гласају, одрекли су се основног демократског права – да бирају. Јер немају кога. Јер не постоји ни једна опција, ни лијева, ни десна, ни центар. Политичке опције су фиктивне, политички субјекти су фиктивни попут драмских ликова. Нема идеје. Стварност се скролује као видео клипови на Инстаграму. Видимо неколико верзија новопристиглих глупости као начин дистракције од блиског окружења, саобраћаја, досаде, уз цигару на краткој паузи, понекад дозволимо неког тјуб духовника да проповједа о вјери, смислу исповједи, Богу и савршеној љубави, пред камерама, у својој вечерњој сеанси, па онда Формула, кладионица, сајтови за одрасле… Затим слиједи исјечак професора који упозорава на улогу свјетске банке у креирању образовних програма. Сутра опет све исто. Избјегавамо ТВ канале са истакнутим хибридима неукуса и хистеричне и поносне глупости. Мада им не узмичемо, не промашују нас сваки пут кад отворимо неку друштвену мрежу или вијести. Не узмичемо јер модел понашања је у ваздуху који удишемо, он је свеприсутан као клима, он је неминовност да сви заједно са копачем и гробарем Србије идемо у историјске уџбенике пропадања.
Да ли су Срби лош народ? Често се у оправдавању наших пропуста и опште друштвене кризе могло чути да и други народи пролазе кроз слична искушења. Но, једно је сигурно, у већини познатог и блиског цивилизацијског и културног окружења – и поред деградације и срозавања на свим пољима, чијим поменом љечимо наше – постоје непобитне и неупитне вриједности, интереси, канони, који се ни по коју цијену не доводе у питање.
Како су Срби и поред хиљадугодишње књижевности и културе дошли на руб историјске и идентитетске препознатљивости? Засигурно узимајући олако мјеста и позиције које не приличи скрнавити. Илустративно, као кад је једна госпођа из владајуће странке са неком делегацијом ушла у олтар православног храма, а знамо да тамо жене не улазе. Олтар у припрату, антимис као марамче, орден будали а на двери неког лажног пророка са Јутјуба. Таква нам је духовност, али и вањска политика и локална управа. Без темеља и линија које се не прелазе. Тако су Срби данас у лиги са хиперборејским Македонцима. Албанци су ранг изнад. Мјерити се са Хрватима или Словенцима није могуће. То су народи чија државна организација посједује спрегу и свијест о неповредивости својих интереса.
Гурните у неки хрватски спруд на Дунаву – и имаћете рат, узмите Србима Косово – тражите од њих шта желите сљедеће. Да, Срби су лош народ у политичком смислу. Не појединачно, није Свети Сава лош, ни Владика Николај, ни милиони мученика пострадалих за вјеру и отачаство – лоши су Срби чији је смисао за колектив и заједницу подређен осјећају за личну корист. Таквих Срба је највише.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
У тој општој немоћи екстремна самокритика као терапија је потребна. Не лупетање министра унутрашњих послова, који у друштву неколико психичких болесника и певаљки, држи час историје пред очима цијелог народа о Оливери Лазаревић која је провела дванаест година у султановом харему, као његова законита жена, а све то као гаранција мира између Лазаревића и Османског царства. Министар приповједа о најмлађој кћерки Лазаревића као о прилежници, иако је то заправо брак између владарских фамилија. Кад министар правда неуспјехе и катастрофе српског режима таквом интерпретацијом историјских факата, то је бестијални опортунизам, али и аутошовинизам.
То се дешава кад не постоји ништа што је недодирљиво. Све се може образложити данашњим Србима и поједноставити као кроз поменуту интерпретацију вјечног министра и властодршца. Је ли то власт од Бога? По заслузи? Изгледа да јесте.
А шоу мора ићи даље. Прича се наставља, али на појединим опозиционим коментаторима у овом постминском периоду, као да се примјети засићење и умор, да им је доста и приче и њих самих и свог гласа и све је теже пронаћи одговоре и формулисати нове фразе.
Па кажу, није се опозиција сложила. У свим досадашњим договорима и развргавању истих тих договора, било да је ријеч о тзв. националној опозицији или грађанском опозиционом блоку странака, разлог за изостанак сагласности јесте да једна страна унутар опозиционе групације уради недвосмислено корисну ствар за режим. И на овим изборима и прошлим итд. Од доласка на власт садашњег режима није се појавила политичка снага која се залаже за заштиту уставног поретка. Уставног поретка и нема. Свака наредна мина продубљује и копа Србију све дубље. Она је у овом осврту та густерна што живот значи, али ови копачи бојим се да ништа корисно од те рупе направити неће, него једног дана кад више ништа у рупи не буде, завалиће се сама и у некој будућности остаће само кратер покривен коровом.
Коментатори стања из прикрајка поредани око ископине, ако се не желе латити посла, можда би требали обогатити интернетски простор тако што ће престати бар на неколико недјеља потврђивати свој долазак на брбљаонице. Или, ако дођу, умјесто својих мудролија боље причати вицеве. Могли би се, рецимо, наћи у некој шумици, или градском парку и почети умјесто са екрана, у живом обраћању, нама што ћемо доћи да предоче и подсјете нас које су то линије од којих нема узмака. Уз пасуљ.
Па онда кад се разиђемо да идемо около и гроктимо: Минааааа!
Извор: Стање Ствари
