Када се 2010. године у Академској књизи појавио Женарник, необјављени роман Александра Тишме (1924–2003), што је уједно била и прва књига његових Целокупних дела, почело је и моје интензивно дружење с новосадским писцем које траје до данас, када се овај велики и значајан подухват – са досад објављена двадесет и два тома – приближио крају. Отворити врата Тишминог света и заронити у дубине његових преокупација, без сумње представља чин читалачке храбрости: његова литература не спада у ону којој прибегавамо када су нам потребни разонода и опуштање. И пишчево окретање најмучнијим темама: злу и његовим узроцима, насиљу џелата, патњи жртве и равнодушности оних поред којих се насиље догађа, али и људима с друштвене маргине чији су поступци, лишени сваког промишљања – мотивисани импулсима и нагонима, такође је подразумевало полазиште храбрости и одговорности. Па ипак, када читалац једном уђе у тај свет, тешко ће га лако напустити, јер нас ка њему вуче нека магнетна сила која почиње запрепашћењем и грозом да би добила облик загонетке и тајне.
Тишминим романима, приповеткама, путописима, поезији, есејима и драмама враћам се тако често и сама, и као обичан читалац, неоптерећен уредничким пословима и улогом коју сам са одговорношћу прихватила. Осим што је дочарао боје и атмосферу сиве социјалистичке стварности, живо и реалистично, као на позорници, писац приказује и време Другог светског рата, ледене јануарске дане 1942. године, које памтимо као Новосадску рацију. Пошто је у Књизи о Бламу једини од својих савременика (поред Ериха Коша) дочарао призоре планског и систематског убијања новосадских Рома, Срба и Јевреја, што га је спроводио мађарски окупатор, радњу својих најбољих романа (Употреба човека и Капо) Александар Тишма везао је за страхоте нацистичких логора и Холокауста, којег су се и он и његова породица неким случајем спасли. Тако је писац који је у свакој прилици истицао свој егоцентризам, као и отпор да се приклони једном националном колективу – правдајући то одбијање својим мешовитим српско-јеврејским пореклом – уверљиво и уметнички моћно тематизовао највећу колективну трауму 20. века.
Сумњиво лице
Листајући ове и ликовно и технички узорно урађене књиге, опремљене помало застрашујућим, али примереним ликовним решењима насловних страница Атиле Капитања, на којима су у контрасту представљени делови људских тела и предмети који ту телесност изобличавају или јој прете рањавањем, наишла сам на реченицу која, иако сасвим уклопљена у фабулу приповетке, припада регистру аутопоетичких исказа: „Јер шта друго даје вредност једном делу било које врсте ако не личност ствараоца?” Своју личност, са свим њеним манама, Тишма је нештедимице анализирао на исти онај „медицински” начин (Петер Хандке) на који је понирао у психу својих ликова. У његовом Дневнику (1942–2001), мемоарима, као и у бројним аутобиографским записима, нема ни трага од оне уобичајене рационализације, правдања, која одају тежњу записивача да се представи у што лепшем светлу: код Тишме је заправо све обрнуто. Читалац фасцинантног Дневника – у којем му је у распону од шездесет година омогућено да прати пишчев живот од младих дана до старости, као и у аутобиографији Сечај се вечкрат на Вали – стиче утисак да је Тишма себе приказао горег него што је то заиста био. Не могу да не поменем Ласла Блашковића, који је у предговору Употреби човека написао како је, згађен над неким поступком писца којег је и сам начинио књижевним јунаком, бацио Дневник у корпу за ђубре. И други критичари умели су да се љутну на оног човека каквог је себе Тишма волео да представи: као лењог егоисту хипертрофиране чулности који хотимице или случајно повређује и своје најближе: баку (Мајку), родитеље, супругу и сина.
Ништа боље Тишма није пролазио ни код својих првих критичара. После прве приповетке „Ибикина кућа”, објављене у Летопису Матице српске, чију је радњу везао за своју опсесивну тему купопродаје љубави, писца разапетог између тежње за „легализацијом”, потврђивањем, и жеље да остане „у илегали”, критиковали су издавачи, али и најближи сарадници у Матици српској, позивајући се махом на његов наводно лош језик. Ипак, чини се да је и једнима и другима ипак највише сметала његова склоност да ружноћом осенчи и најлепше литерарне призоре: када, на пример, јунак првог објављеног романа За црном девојком врхунац живота и љубавне испуњености налази у девојци која је у његову постељу дошла из кревета неког накупца у сиротињском хотелу послератне војвођанске варошице. Због тога што је био туђин у средини чија су се осећања према њему љуљала на клацкалици на чијем је једном крају било поштовање (био је полиглота и течно говорио неколико европских језика), а на другом зазор од необичне спремности да о другима и себи пише само оно што је сматрао истинитим, Тишма је много времена и стваралачке снаге протраћио исписујући у Летопису рубрику „Прелиставајући часописе” и преводећи туђа дела. И у идеолошком смислу новосадски писац био је сумњиво лице, о чему сведочи податак да су „Меридијани Средње Европе”, путопис из Пољске коју је посетио 1961. године, и који ће његово писање усмерити ка теми нацистичких логора и Холокауста, постали главна тема партијских састанака у бројним надлежним и ненадлежним институцијама, иако заправо ником није било јасно шта је ту имало призвук јеретичког и о коју се догму писац оглушио. И сам Тишма је, много касније, у својој аутобиографији закључио да разлог ових незадовољстава и расправа које су због тог незадовољства уследиле нису били његови „неуобичајени политички ставови”, већ чињеница што је из тог путописа „провалила опсесија једног писца, аутентичан доживљај, јединствена боја личности”.
„Тишма не лаже”, то је можда најкраћа и најтачнија карактеристика аутентичног Тишминог стваралачког гласа коју је изрекао Милован Данојлић. Октобарска награда коју је добио само годину дана после партијског обрушавања на „Меридијане” није била само знак промене политичке климе већ и израз шире свести да се – пошто је због политичке неподобности промашио жељену судбину утапања у анонимном мноштву неког од западњачких велеграда – из провинцијске учмалости и идеолошке ригидности малог града социјалистичке Југославије родио Писац.
Оптужба медија на Западу
Писати истинито – било је стваралачко гесло Александра Тишме, говорити истину без обзира на то колико се она неком допадала или не. Чини се да се последице тог става назиру и дан-данас иза свих прећуткивања која писца, као коб „неприпадања”, и даље прате. О Тишминој истинољубивости, треба и то поменути, најбоље сведочи сажета хроника догађаја који су претходили распаду Југославије и ратовима деведесетих година, као и оних који су уследили, између којих је успостављена јасна узрочно-последична веза, хроника у тој мери тачна и прецизна да би се могла наћи у свим уџбеницима историје. О томе да се ова истина није свидела оном Западу којем је Тишма у младости толико тежио сведочи и чињеница да су његову књигу Сечај се вечкрат на Вали (аутобиографија) немачки издавачи више пута одбијали да објаве због наводног националистичког става аутора о рату у Југославији. Ипак, објављена је тек 2021. године и изабрана за књигу месеца. О односу зрелог Тишме према државама које су младом Тишми биле синоним за слободу говорио је и Драган Великић, сећајући се једне књижевне вечери у Грацу, „када је новосадски писац оптужио медије на Западу за цинизам и лицемерје с којим се односе према распаду Југославије, све време покушавајући да ратну реторику прикрију костимом Мајке Терезе”.
И зато, чак и ако нам се понекад учини да је Александар Тишма, попут оног Андерсеновог јунака чији је вид замаглио делић стакла из разбијеног демонског огледала, видео свет страшнијим и ружнијим него што он заиста јесте, треба се сетити његове вере у то да је једино истина морална и очишћујућа. Само на том путу могао је писац одвратити поглед од земље и воде, које је сматрао својим елементима, и окренути се увис, ка небесима.
Пише: Горана Раичевић, уредница Целокупних дела Александра Тишме у издању Академске књиге
Извор: magazin.politika.rs
