Пише: Александар Димитријевић
Лагање је, с психолошке тачке гледишта, врло сложен феномен. Можда донекле можемо да разумемо нечију мотивацију да слаже, али остаје много загонетки – како се то тачно ради, како се лаж адаптира или мења, некада чак у делићу секунде, зашто неко поверује у очигледну лаж, како се она пропагандна прошири кроз велике групе људи и нико више не поставља питања… Истовремено, лагање је недовољно научно истражено, а лажљивост готово потпуно занемарена, мада је све очигледније да је јако повезано са успешношћу у неким од најважнијих сегмената савремених друштава.
Деца обично откривају лагање око четврте или пете године, када почну да схватају да њихов ум није потпуно “провидан” и доступан другима. У том смислу, капацитет да се слаже, као и капацитет да се има и сачува тајна, представља важно развојно достигнуће на путу осамостаљивања и развоја унутрашњег живота. Кад га открију, деца обично уживају у својим – за одрасле, наивним – лагаријама, али их у томе не би требало прерано обесхрабривати, пошто ово јесте капацитет који мора да се вежба. Много је боља стратегија да се та потреба усмери на маштање и игру, а да се постепено објашњава значај искрености према себи и у односима с другима.
Вероватно свако некад слаже под притиском. Некад зато што нисте имали домаћи, други пут због карте у градском превозу, онда зато што сте заборавили нечији рођендан. Постоје и индивидуалне и културне разлике у толеранцији ове склоности лагању, односно у инсистирању на потпуној искрености и части. Али делује ми као психолошки занимљивије то што пребрзо пређемо преко тог унутрашњег процеса, не потрудивши се да га темељно разумемо. Ако покушамо да “успоримо филм”, постаће нам јасно да лаж показује да смо осећали неку слабост или страх да се супротставимо, па смо одлучили да идемо “линијом мањег отпора”. Тамо где би непријатна истина – макар водила казни или подсмеху – значила одбрану своје личности и сопствене целовитости, лаж значи предају пред страхом, одустајање од себе, пристанак да себе негирамо и постидимо један свој део, макар пред самим собом, одбацимо. А онда, мора се признати, предстоји и тајанствени, креативни део овог процеса – смишљање оригиналне лажи, пошто је сваки наставник на свету хиљаду пута чуо за свеске заборављене на клавиру и радове ненаписане због изненадне дедине смрти. Коначно, има изузетно интелигентних и маштовитих људи који у овоме нису успешни, пошто се лаж мора саопштити убедљиво, без трагова стида или сумње на лицу, какав год да се процес одвија унутар лажљивчевог ума.
Мистична исповијест Светог Василија Острошког и Тврдошког – симфонијска поема Марка Ковача
ПРИЛАГОЂАВАЊЕ & САМООБМАНА
С лагањем је блиско повезан и феномен конформизма. Сви знамо да је некад тешко изнети мишљење које се разликује од онога у шта је уверена већина, залагати се за непопуларно, разбијати лед или бити авангарда. Под таквим притиском и одрасли слажу да би се уклопили у групу, да се не би осећали као “црне овце”. Психолошки експерименти с тим у вези врло су једноставни и убедљиви: ако неколико испитаника, у договору с истраживачем, дâ исти погрешан исказ (на пример, да су две линије упадљиво различитих дужина једнаке), већина испитаника ће рећи нешто за шта им је очигледно да је погрешно. Приде, овде се, прво, ради о седењу у истој просторији с непознатим особама, не о директном притиску, уценама, претњама, завођењу, подмићивању, а, друго, “улог” је практично никакав (“непознати људи ће помислити да не умем да разликујем дужину линија”), нису у питању пријатељства, репутације, послови, бракови, поседи. Није несувисло поставити питање – да ли смо ми уопште способни да не лажемо?
Најпроблематичнији облик лагања јесте оно које потиче из самообмане. Неко не разуме себе довољно добро, па не види, рецимо, своје зле намере или лако убеди себе да их није ни имао. Ово је свакодневна појава с децом или људима који нису много заинтересовани за унутрашње садржаје. Тако почиње готово свака психотерапија – у највећем броју случајева, људи имају неку кохерентну слику о себи и не знају како би могли да испитају могуће несвесне мотивације, или их буде стид да то ураде, или се тога боје, или све то заједно. Ова варијанта је обично безазлена и већина нас, захваљујући психотерапији или животном искуству, напредује у разумевању себе. Компликованије је с онима који верују да познају своја осећања и идентитет, али их се пред лавином анксиозности и/или осећања кривице брже-боље одричу и то правдају различитим, често врло убедљивим наративима. А њихова је сврха, у великој мери, очување самопоштовања и порицање кукавичлука, као кад себи говорите “Ма, био бих ја бесан, па бих му све и сасуо у лице, само да није…”. На несрећу свих особа склоних самообмани, психоанализа је још давно утврдила да можете да се отарасите менталне слике, рецимо, шефа на кога сте бесни, али не и енергије коју осећање са собом доноси, па ће се бес везати за некога кога се мање плашите и ко може бити потпуно невина жртва.
ЧУДЕСНИ СВЕТОВИ ИЗМИШЉЕНОГ
Лажљивост поменута у поднаслову овог текста још је компликованији феномен. Ту се не ради о понашању, о појединачном инциденту, чији узроци, или макар поводи, могу бити у околностима и узрастима. Овде говоримо о људима који то чине редовно и којима ово често постане трајна особина личности. Нема повода, нема јаких осећања, нема очигледне користи, али неко не може да одоли пориву слаже. Или, неко мисли да ће све своје циљеве најбоље и најлакше остварити непрекидним лагањем, уместо трудом, истрајношћу и талентом.
Звучи као најава неке грозоте, знам. Али не смемо да заборавимо да је ово опис свих наших омиљених приповедача. Нико никада није лагао као Борхес, тако да патите кад се прича завршава, немате појма које је ликове измислио, који су постојали, да ли нека од оних књига уистину негде може да се купи, да ли се оне животињице стварно протежу од дна до врхова пирамида. Можда је то само моја зла ћуд, али ја замишљам да разни Борхеси овога света (а мени је много жао што их је све мање) ништа друго и не раде него по целе дане посматрају људе и догађаје, да би после у своје свешчице могли да записују различите лажи о њима и онда настану “Чаробна фрула” и “Big Fish”, Азазело и Борис Давидович.
ТРЖИШТЕ ПРЕВАРА
Изрека Se non è vero, è ben trovato, морала би остати ограничена на свет фикције. Манипулативно лагање у свакодневном животу изузетно је опасна ствар. Коришћење намерних, систематских лажи да би се други навели на одређени закључак или став какав мени одговара руши основе нашег поверења у друге људе и у друштвени поредак. Жртве лагања, на пример у случају завођења, могу трајно изгубити поверење у људе, постати циничне или почети да се саме на исти начин опходе према другима. Замислите да возите и знате да је одређени број саобраћајних знакова бесмислен или постављен вица ради, али ви морате да погодите о којима се ради, стигнете на циљ, сачувате живу главу и никога не убијете.
Претпостављам да овакав став према лагању може звучати драматично. Наш доживљај истине и лажи потпуно је измењен под утицај телевизије, рекламирања и, последњих година, друштвених мрежа и све раширеније употребе пластичне хирургије. Ми знамо да од јутра до мрака гледамо и слушамо систематске лажи, на којима раде тимови експерата, и у којима је, на пример, свака од десет врста кафе најбоља на свету, кладионице су питоме као библиотеке, а квалитет готово сваког производа директно зависи од тога колико кратку сукњу носи жена која стоји поред њега или га држи у рукама.
Да мука буде још већа, све је ово иницирао Фројдов сестрић, у настојању да идеју о несвесном искористи за лично богаћење, на њему раде безбројни психолози и принцип очигледно функционише или би још давно нестао с тржишта.
ДИКТАТУРА – ЛАЖ НА ПИЈЕДЕСТАЛУ
Кад смо тако из свих углова избомбардовани лажима рекламирања, вештачких усана и лажних ауторитета, није било тешко увести нас у свет у коме истина више није вредност, лаж није за осуду, а граница међу њима се негира и намерно потире. Лажљивост постаје сналажљивост, нека врста способности, врлине. Мада се ово данас може срести готово свуда у свету, толеранција на лажљивост коју је развило друштво у Србији достигла је толике размере да не знам како би та зависност могла бити излечена. На високо подигнутим сутеренима купују дипломе, измишљају да постоји универзитет у Хејстингсу, прваци су света у свим дисциплинама, све су проблеме сами решили, све болести победили. Друштвене вредности се первертирају, сва правила важе само за глупе, кичма једног народа се ломи, а све да би група досадних, нехаризматичних, лењих, необразованих и покварених могла да оствари своје неограничене амбиције.
Најстрашнији облик систематске лажљивости називамо диктатурама. Као што све пише још код Орвела, који је само био добар посматрач, диктатуре знају да морају да убеде своје поданике у то да живе у најбољем могућем систему, најбрже напредују, увек побеђују, срећнији су него људи у било којој другој земљи на свету. Имена и лица готово да су заменљива, а опасност зависи од величине и војне моћи земље. Увек је то неки неостварени дечак, непопуларан у друштву, а жељан да буде у центру пажње и да сви препричавају његове вицеве. Такви дечаци се обично одмах међусобно препознају, сарађују, размењују искуства и методе лагања или препоручују агенције које ће их научити како да лажу још боље. Остајући, при томе, једнако досадни као што су одувек били, само што им зависност од моћи прати и зависност од лагања на којој та моћ почива. Многи почну и да верују у сопствене лажи и више не умеју да нађу излаз из њих.
На здравим деловима друштва лежи задатак да свакога, појединачно и као чланове група и заједница, подсећају на то да је лаж отров за ум. Истина је увек – али баш увек – најбоља опција, само треба бити јако пажљив с начином саопштавања. Оволико дуго потопљени у лажи, сад можда више не можемо да поднесемо велику количину истине одједном.
Аутор је психолог
Извор: Време
