Пише: Светлана Јанићијевић
Посумњавши јавно у комунистичку догму, Милован Ђилас је 1953. починио политичко самоубиство. Конкретно: због критике бирократије Комунистичке партије Југославије, привилегија њеног вођства и њиховог уздизања изнад друштва, провео је девет година у затвору. Али, баш због вере у ту исту догму Ђилас је робијао између два светска рата као студент Београдског универзитета, револуционар и комуниста.
О том периоду сведочи у својој аутобиографији Идеал и професија – успомене револуционара, написаној 1955/5, у периоду између одласка са власти до одласка у затвор. Поновно издање ове Ђиласове књиге седамдесет година касније приредио је његов син Алекса, а објављује Вукотић медиа.
“Ђидо пише Идеал и професију у исто време када и Нову класу, своју оштру – можда и преоштру – критику комунистичке бирократије, превасходно совјетске али и наше”, каже за “Време” Алекса Ђилас. “Књига ће му донети светску славу и седам година робије. Тито је говорио да би у Источној Европи за такву књигу Ђидо био стрељан и није грешио. Портрети револуционара у Идеалу и професији, а има их стотинак, можда су најлепши део књиге. Мене по реалистичности, финој психологији и дубоким увидима подсећају на описе револуционара у Толстојевом Васкрсењу. Ђидо пише без имало идеализације, не пропушта ниједну ману или слабост, радо наводи комичне детаље, али су ипак ти његови предратни другови – смели активисти, прогоњени илегалци, мучени робијаши – романтични јунаци који се жртвују за идеале и незаинтересовани су за власт и материјална добра. Већина ће погинути у рату, али ће многи од оних који су преживели постати управо онакве бирократе какве критикује у Новој класи. За Ђида су ова два сасвим различита лица револуције и комунизма подједнако аутентична. Волео је размишљања Албера Камија о томе како Прометеј постаје Цезар…
“ВРЕМЕ”: У Америци и Немачкој Идеал и професија објављена је још седамдесетих година двадесетог века година, а код нас тек сад. Какав одјек је књига имала тада на Западу?
АЛЕКСА ЂИЛАС: Југословенска револуција је прва успешна комунистичка (или социјалистичка) револуција после Октобарске револуције 1917. Ту је и велика борба партизана у Другом светском рату. Па отпор Стаљину 1948. и тражење самосталног југословенског социјалистичког пута. А онда се водећи руководилац Милован Ђилас залаже за демократске реформе и иде због тога у затвор. С једне стране је усамљени побуњеник, без организације иза себе, али с друге стране се ипак зна и осећа да има прикривену подршку у деловима Партије, код интелигенције, а и шире, у народу.
Данас разумем оне који су Ђиду окренули леђа: Интервју – Алекса Ђилас, социолог
Ако се узме оваква “позадина” у обзир, није чудо што је револуционарни пут једног момка из сиромашне Црне Горе изазвао велико интересовање на Западу. Уз то, седамдесете су године левице. Студентски протести свугде на Западу, демонстрације против америчког учешћа у рату у Вијетнаму, широка подршка антиколонијалној, револуционарној борби народа Трећег света. Не мање важно, на Западу је културна револуција која мења, у смислу веће једнакости, односе између класа и раса, између полова, у привреди и државним установама.
Идеал и професија је зато хваљена од водећих западних интелектуалаца као лепо написана књига, вредан историјски документ, добра анализа. Али, изнад свега, као позив на политички ангажман из идеала уз спремност на лично жртвовање. У Немачкој је књига имала и џепно издање у меком повезу. На корицама пише да је то “живот најдубљих дубина и највиших висина пун идеала, пун храбрости, пун сазнања правих вредности”. Наравно да нама ово звучи претерано, патетично, чак смешно. Али, тако су тада многи књигу доживљавали. Уз то, ради се о Немачкој која покушава да створи свој нови идентитет, прогресиван и хуман, који би је коначно извукао из мрака нацизма а не би се задовољио само благодетима потрошачког друштва.
Турбулентан живот вашег оца почео је у време које описује у књизи, дакле тридесетих године прошлог века – дошао је на студије у Београд с намером да постане писац, али га је отпор диктатури краља Александра Карађорђевића више одвео на револуционарни пут. Мада ће заувек остати писац и политичар, о њему се највише говорило као о комунистичком дисиденту. Шта сматрате његовом најважнијом заоставштином?
Ђидо је говорио како му је једна његова приповетка важнија и вреднија од свих чланака које је написао. И стављао је свој књижевни рад на пиједестал – као нешто до чега му је највише стало. Не сумњам да је био искрен, али то можда ипак није било у потпуности тачно. Јер да му је писање литерарних дела било најважније, да ли би писао политичке текстове због којих је девет година робијао и због којих ништа није могао да објави у својој земљи три и по деценије – ни роман, ни причу, чак ни доиста надахнути превод Милтоновог Изгубљеног раја на коме је радио три године?
Мислим да је Ђидова дисидентска делатност ипак најважнија – борба за више слободе, речју и пером, јавно, уз велике ризике. Па, сматра се за оца дисидентства у Источној Европи! Ђидо није створио никакав покрет нити се борио да дође на власт. У ствари, до власти му није било ни стало. Али, успевао је да натера људе да критички мисле и код нас и у свету, чак и оне на власти. Велика је то ствар – кад критички размислите! И иначе не треба потценити публицистику, новинарство, рад у медијима. Рецимо, мени неки анђео понуди да бирам између две ствари. Прва – да напишем литерарно ремек-дело, на пример, неки нови Рат и мир или На Дрини ћуприју, које ће бити читано и хваљено у далекој будућности. Друга – да напишем серију чланака или водим телевизијски програм, који неће бити читани или гледани у будућности, али ће у нашем времену битно побољшати националне односе у “региону”, рецимо између Хрватске и Србије. Без оклевања бих рекао анђелу да бирам ово друго.
У књизи се говори о периоду Шестојануарске диктатуре и како су вест о атентату на краља Александра дочекали политички затвореници. Да ли вам се чини да има превише романсирања историјске улоге краља Александра?
Комунистичка партија је била одлучно против индивидуалног терора, па самим тим и против атентата на краља Александра у октобру 1934. Још одлучније је била против фашизма, а атентатор је био из кругова македонско-бугарске екстремне деснице, повезан са усташама, посредно са Мусолинијевом Италијом. Али, много комуниста у Митровици, Лепоглави и другде хапшени су, мучени и осуђивани у време Александрове диктатуре – од стране краљевске полиције и посебног суда који је краљевска влада установила. Зато су показивали извесну радост када је Александар убијен. Али, то су биле личне емоције а не политика Партије.
Да додам – комунистички атентати почетком двадесетих година (успели на министра полиције Милорада Драшковића, неуспели на краља Александра) били су дело појединаца и група које су деловале самостално, без одобрења Централног комитета. Колико ја знам, Комунистичка партија Југославије, од свог оснивања 1919. до капитулације Југославије у априлском рату 1941. није убила никога. А колико је комуниста убијено!
Краљ Александар сигурно није био фашиста па самим тим ни његова диктатура није била монархо-фашистичка, како су је називали комунисти, али и други радикални противници. Данас се иде у другу крајност, у романсирање, како ви кажете. Међутим, Александар јесте био диктатор и много је уназадио парламентаризам и умањио грађанске слободе, а није допринео решењу националног питања нити ојачао унутрашње јединство земље. Мора му се признати лична храброст и осећање за државу у смислу њене заштите од спољних непријатеља. Уз то је погрешно гледати га као великосрпског националисту мада се ослањао на српски, тачније србијански, војни и полицијски апарат. Суштина: краљ Александар није оставио иза себе дело које би могло да нам буде темељ или путоказ за модерну демократску политику.
Милован Ђилас описује комуникацију и неку врсту сарадње у затвору против “заједничког непријатеља” између српских комуниста и хрватских националиста који у то време још нису били фашисти, али су касније листом постали усташе. Колико су ови делови занимљиви историчарима у покушају да објасне тадашњи заједнички циљ комуниста и националиста – разбијање Југославије?
Нису сви хрватски националисти постали усташе. Један део, додуше мањи, постали су и остали комунисти. Сâм Ђидо је имао успеха у “преваспитавању“. Чак је успео да злогласни Јуцо Рукавина почне да цитира Лењина. Но, на крају ће Рукавина ипак пригрлити фашизам. У рату ће убијати Србе и после рата ће га осудити и стрељати комунисти. Мислим да је Ђидо добро објаснио став комуниста према разбијању Југославије. Прихваћена је сасвим невољно одлука Коминтерне двадесетих година да се подрже сва револуционарна кретања у Европи, па и она националистичка, у очекивању скоре револуције због великих економских криза. Сâма Коминтерна је брзо променила тај став, кренула са веома паметном политиком Народног фронта (антифашизам, сарадња демократских снага, борба за мир) и подржала опстанак Југославије.
И пре и после, комунистички кадрови су се кретали и сарађивали по целој земљи. Примера је безброј. Ово југословенство у пракси било је много важније од тренутних политичких одлука или тактике. Пред рат, Раде Кончар је шеф хрватске Партије и никоме не смета што је Србин. Ђидо иде у Словенију да утврди има ли у Партији непријатеља и рушитеља и ниједан словеначки комуниста се не буни што Ђидо није Словенац. Да додам, утврдио је да је словеначка партија чиста као суза! Најважније, ни један српски комуниста није се жалио што је Тито Хрват.
Ваш отац описује и период проведен у затвору у Сремској Митровици од 1933. до 1936. где је заточен заједно са својим друговима комунистима. Занимљиво је да ће га ти исти другови 1956. послати у тај исти затвор као непријатеља Партије. Ако је прво утамничење сматрао и неком врстом револуционарне борбе, на који начин је прихватио, разумео ово касније?
Као да има неког благог подсмеха када кажете да је то занимљиво. Па, што да не! И Ђидо је волео да се шали на рачун своје судбине. Свој послератни затвор доживљавао је такође као револуционарну борбу. Говорио је како је отворено, јавно залагање за демократске реформе и слободу једини исправан револуционарни став у комунистичком, једнопартијском друштву. Дакле, сматрао је да је у бити на истом путу на коме је био као млади револуционар.
Ипак, тек делимично бих се сложио са Ђидом. То јесте исправан пут, али није једини. Јер у сâмој Партији, баш у власти и бирократији, било је не мало људи који су мењали систем, трудили се да га учине отворенијим, хуманијим, модернијим. И не само код нас, већ и у Совјетском Савезу и Источној Европи. Пазите, комунизам није побеђен. Он се сâм трансформисао, прихватио демократске промене и то углавном мирно. Не би то било могуће да су комунисти листом били догмате, властољупци и насилници.
У време које описује у књизи, “држање” комуниста у затвору, под полицијском тортуром и мукама, сматрао је највишим обликом храбрости. Међутим, касније, када пише књигу, каже да највише цени грађанску храброст “да се бране своје мишљење и идеје, до краја и упркос свему. У тој храбрости има највише људског. Бар овде у овој земљи такво гледање је свакако тачно – ту је толико много физичког јунаштва и грађанског кукавичлука. Одувек, а поготову сада”. Да ли ова теза важи и за данашње српско друштво и у којој мери нас је грађански кукавичлук омео у демократизацији?
Идеју да је грађанска храброст највиши облик храбрости Ђидо је узео од Аристотела. Није нетачно да је код нас премало те храбрости. У ствари, ње је увек и свугде премало. Више него “грађански кукавичлук“, код Срба ме збуњује следеће. Имате дуге периоде незаинтересованости, равнодушности и лакомисленог веровања да ће се све некако само од себе решити. А онда одједном наступе бучни протести, жестоке побуне, богме и залагања за насилне методе. Доиста нам треба много више онога “тиха вода брег рони”.
Књига је посвећена Митри Митровић иако је она у време када пише аутобиографију, Ђиласова бивша супруга. О њој пише врло искрено и емотивно и ти делови дају потпуно другу димензију књизи. Колико је била важна Митрина улога у том делу живота Милована Ђиласа?
Митра никако није била плашљива и с временом је постајала све чвршћи револуционар-комуниста. Била је Ђиду лојалан друг и саборац, интелигентан саговорник и критичар који се не устручава. Но, њен утицај на Ђидов револуционарни пут није био велики. Али јесте на Ђидову личност. Много је добио кроз ту везу пуну емоција, растанака и дугих чекања, распри и мирења.
Ђилас је писао како га је швајцарски аутор Ник Вагнер, који је о њему радио биографски филм, питао током снимања у Сремској Митровици да ли би и свом сину саветовао да због идеала дође у тај затвор. Рекао је: “Да, саветовао бих му и он би тако поступио. Али се надам и верујем да се то неће догодити”. Очигледно је веровао да је његов отпор и тамничење имало вишег и ширег смисла. Шта ви мислите?
Да, вишег и ширег, баш то је мислио, потпуно сте у праву. Револуције, ратови, робије, идеје и идеали, писање у хладној ћелији… Све то трансформише личност. И има и неку религијску, мистичну димензију, мада Ђидо није сматрао себе за верника. Можда кроз такве судбине људи постају део неких великих, давних и будућих прича, пуних тајни и откровења.
У време када је почео критички да пише о Партији и њеној улози и потреби да се мења, да ли је Милован Ђилас могао да претпостави какав ће бити епилог или је био наиван у уверењу да ће Партија то разумети као конструктиван позив на реформу?
Ситуација се мењала из месеца у месец, из недеље у недељу. Писма подршке Ђидовим чланцима су стизала и стизала, укупно око тридесет хиљада. Али су и отпори расли, код конзервативних комуниста, дакле, већине, па у врху Партије, најважније – код Тита. Ђидо је онда закључио да ће морати да се повуче са свих функција, али је веровао да ће остати у Централном комитету и да ће моћи да у штампи полемише са водећим комунистичким интелектуалцима. Да ли је то било наивно? Није, ако се узму у обзир врло демократске одлуке ВИ конгреса из новембра 1952. Јесте, јер је Тито спровођење тих одлука заустављао, сматрао да се у демократизацији иде предалеко.
Антикомунисти Ђиласу не праштају то што је учествовао у креирању социјалистичког система у земљи. У једном од каснијих интервјуа “Времену” он је рекао: “Не осећам никакву грижњу што сам био комуниста. У мом времену није било бољих”. Шта себи није опростио из периода када је био уз Партију?
Да направим грубу шалу. Антикомунисти ништа не праштају комунистима а себи све. Ђидо је написао неколико мемоарских књига које су веома искрене. Пише и размишља критички. Мени се чини како његова самокритика има понекад у себи нечег егоистичног – превелика заокупљеност собом и посматрање себе у прошлости са једног превише уздигнутог моралног становишта… Дакле, већи је проблем његова претерана самокритика него њен мањак. Али, антикомунисте ништа неће задовољити. Ако говоримо о Другом светском рату, партизани сигурно имају не мало тога што себи могу да замере, али ипак много мање од свих других сукобљених страна.
У раскораку: Срби у Хрватској у дневнику Милована Ђиласа (Четврти дио)
Иначе, имате не мало вредних мемоарских списа бивших комуниста – интелигентних и искрених, критичних и самокритичних. Тако, рецимо, пишу Коча Поповић, Гојко Николиш, Вукмановић Темпо, Пенезић (да, Крцун), Мома Марковић (Дражин старији брат), Вељко Мићуновић, Мирко Тепавац, Родољуб Чолаковић, па велики комунистички писци Оскар Давичо, Михаило Лалић и Добрица Ћосић и многи други, баш многи. Тога је знатно мање код припадника предратног естаблишмента, још мање код четника… Сјајан изузетак међу четничким командантима је Звонко Вучковић, мој познаник из емиграције. Доиста је уложио велики морални напор да напише Сећања из рата… Звонко је и један од јунака у филму Хероји Халијарда.
Тридесете године прошлог века су драматичне у Европи и свету, на помолу је Друг светски рат. Да ли и с те стране књига може бити занимљива у овом периоду раста деснице у Европи и ширења сукоба у свету? Има ли простора за паралеле и поуке?
У књизи тражим, а често богме и налазим, помоћ у тражењу одговора на питања којима се годинама бавим: националним сукобима, десним диктатурама, револуционарним покретима, политичким идејама и идеологијама. А свет доиста све више личи на онај тридесетих. Нема, додуше, никога ко је баш као Хитлер. Али зато има обиље нуклеарног оружја…
Може ли се у време посткомунизма па и антикомунизма уопште објективно говорити о комунизму? Колико реално могу да се мере мане, заблуде и грешке које је тај период изнедрио у овој земљи али, с друге стране, оно што је било цивилизацијски вредно, на пример антифашизам?
Мало је људи код нас или у свету који по пореклу имају више комунистичке крви од мене. Ту је Ђидо, али и читава његова породица – у рату су му погинула два брата, истакнути револуционари и команданти, млађа сестра, а оца убили албански фашисти. Али и моја мајка и њени брат и сестра били су скојевци, партизани… Међутим, ја сам рођен 1953, а већ 1954. Ђидо постаје од комунистичког вође опозиционар. И моја мајка напушта Партију. Међу ретким људима који нас посећују готово да нема чланова Партије. Од тада комуниста и комунизма нема и неће бити у мом животу.
Као политички емигрант осамдесетих година, пишући у Лондону за месечник “Наша реч” који је уређивао Десимир Тошић и за стране часописе, био сам критичар нашег комунизма. Ване Ивановић и ја смо издали зборник радова Демократске реформе и књигу Зборник о људским правима. Већ наслови говоре за шта смо се залагали. Ипак, никада нисмо били антикомунисти. Чак сам негде почетком осамдесетих написао мали програмски есеј “Против комунизма и антикомунизма”.
Није само комунистички антифашизам “цивилизацијски вредан”. Извршене су велике социјалне промене, једна револуција у образовању и култури. То је опет створило и нову политичку свест која се окренула против окошталих форми сâмог комунизма. Комунизам је у оштрој форми поставио питање неједнакости. Донекле га је решио, али су они који су “решавали”, комунистичка бирократија, постали нова класа, да употребим Ђидов термин. Данас је неједнакост можда већа него икад и у оквиру држава и међу њима. Али, питање као да је нестало. Или се још ситуација није искристалисала да би га се поставило.
Са нестанком комунизма, започео је и сумрак социјализма, социјалистичких идеја. Ђидо, као и већина дисидената, били су за демократски социјализам. Укључивали су у њега и борбу за равноправност држава и народа, јачање међународних установа, изнад свега борбу за мир. Шта би сада рекли! Комунизам данас не представља никакву опасност. У ствари, готово да не постоји. Нема више онаквих комунистичких партија и не треба да их буде. Зато комунизам може мирно да се анализира. Прашина се слегла, сумрак је и Хегелова сова мудрости може да полети. Али, доминантна десница се плаши левих идеја па јој онда одговара да их повезује са комунизмом. Уз то, давни греси комунизма, стварни и измишљени, добар су изговор за данашње неуспехе деснице. Зато је антикомунизам не само надживео комунизам већ ће још дуго живети.
Извор: Време
