На Западу има немало добрих универзитета. За неке се може рећи и да су одлични. Али, изгледа да никад нешто није толико добро а да они којима припада не пожеле да га упропасте. Универзитет је заједница професора и студената и обе групе се одувек занимају за политику. Било је професора који су постали угледни политичари и студентских протеста за које је чуо читав свет. После „Хладног рата“, међутим, дошло је до новог и великог спајања политике и универзитета.
У једном предавању које сам у пролеће 2007. одржао на десетак америчких универзитета, истакао сам како су Сједињене Америчке Државе „склоније него икад да хвале земље као демократске или их осуде као недемократске сходно њиховој вољности да се прилагоде америчкој спољној политици“.
А у једном есеју који сам у лето 2020. објавио код нас, написао сам: „На савременим западним универзитетима, посебно елитним, политика је све заступљенија: научна истраживања и радови прилагођавају се интересима државе, најчешће спољнополитичким; новинари, дипломате и професионални политичари постају професори; академске титуле се стичу да би биле одскочна даска за политичку каријеру.“
Ако је знање моћ, онда би требало да може да се супротстави политичкој моћи. А никад не би смело да јој служи. Али, врло често сами западни универзитети траже сарадњу са државом и финансијску помоћ од великих компанија. И професори и студенти говоре како желе да се баве савременим проблемима, да помажу човечанству – у Америци се користе изрази „да се направи разлика“ и „да се свет учини бољим местом“. Тиме објашњавају и своје везе са светом политике и бизниса. У овој сарадњи, међутим, најчешће надвладају моћ и новац – и утолико лакше што је добровољна.
Институције стварају нове институције
На западним универзитетима се већ неколико деценија отварају нове институције које и јесу и нису њихов део и које и јесу и нису академске. С поносом носе у свом називу име великог и славног универзитета, али не сматрају да их то обавезује да задовоље његове научне стандарде. Универзитет то и не очекује. Нити му смета што њима не управља. Довољно му је што се оне спомињу у медијима, добро зарађују и повезане су са државним установама.
Институције стварају нове институције. Универзитет оснива школе, оне стварају центре, који покрећу програме, у оквиру којих настају истраживачке јединице. На крају свега су пројекти, али су они такође институције, јер нису ограничени временом – баве се, на пример, будућношћу неке земље.
Све личи на бабушку, руску дрвену лутку у којој се налазе мање лутке. Али и подсећа на упропашћавање велике и лепе старе зграде надоградњама и дограђивањима.
Називи институција су грандиозни, истичу њихов ауторитет, хоће да изазову дивљење. Истовремено, често су нејасни – спомињу поља деловања која су готово непостојећа и садрже изразе који значе толико тога да не значе готово ништа. Али, увек се ради о политици и није тешко открити у овим високопарним маглама вољу за моћи.
Највише примера може се наћи на водећим америчким и енглеским универзитетима. Рецимо, можемо тек да наслутимо чиме се баве „Центар за политику људских права“ или „Центар за демократско управљање и иновацију“.
А мада је јасно шта проучава „Центар за евроазијске студије“, нејасно је како то чини, будући да су Европа и Азија огромне и сложене. Но шта уопште ради „Јединица за проучавање цивилног друштва и људске безбедности“? Сасвим су непрозирне делатности „Одељења за међународни развој“, „Центра за науку и међународне односе“ и „Школе за светска питања“, али нема места сумњи да се ради о мешању у унутрашње послове других земаља.
А „Центар за етику“? Да ли је и у свом раду, шта год то било, претенциозан и умишљен као у свом називу?
Нови професори који воде ове институције добијају титуле које су још нејасније и још мегаломанскије од назива сâмих институција. И које отворено показују намеру да се одлучује о судбини других земаља и читавог света. На пример, да би постали професор глобалног управљања, није јасно каква су знања потребна, а може се сумњати да их је за тако џиновски подухват и могуће стећи. Али, титула обавезује на мешање у послове влада широм света.
Слично се може рећи за професора за вршење светског вођства и јавну политику или за професора за праксу на „Институту за светске послове“. А професор чија титула формално гласи „Истакнути стручњак за велику стратегију“, очигледно је дужан да се у свом глобалном деловању ослања пре свега на војну силу.
Упрошћени одговори на тешка питања
Нови професори су у сталном покрету. Много путују и то с поносом истичу. Чак се може чути: „Живим у авионима!“ (Циници ће приметити да аеродромске гужве и хук авионских мотора тешко да помажу концентрацији и размишљању.)
Мењају и места на којима раде. Стално тражећи престижније и још боље плаћене послове, одлазе на друге институте и универзитете, постају директори у фондацијама, министри и амбасадори. Раде и неколико послова у исто време, а стално су присутни у водећим медијима. Често се селе у друге градове и земље, мењају држављанство па чак и националну припадност.
Овакав ужурбани и замарајући живот тешко је спојив са свим оним што се донедавно сматрало начином постојања за професоре друштвених и хуманистичких наука. Јер како се усредсредити на научни рад или посветити више година писању једне књиге? И како наћи снаге за предавања, семинаре и рад са студентима? И колико времена остаје за оне неопходне дуге боравке у библиотекама и архивима? Најзад, може ли се без медитирања у тишини, без дугих, усамљених шетњи?
Нови професори пишу брзо и много. И на први поглед веома добро. Вешти су, занимљиви, убедљиви. Али, баве се најразличитијим темама које немају везе са њиховим претходним образовањем и о којима имају само површно знање. Свестрани по ономе о чему пишу, једнострани су по начину на који пишу.
На тешка и сложена питања дају лаке и упрошћене одговоре које су већ унапред припремили. Све је њима логично и јасно, нема потребе за расправом ко је у праву. Јуре ка закључку који је увек у складу са идеологијом коју су прихватили, чак непосредно изражава политичку оријентацију њихових института. На први поглед даровити аматери, они су шарлатани са великим претензијама и лошим намерама.
Пре много година, један млади Енглез је с успехом завршио студије историје на „Оксфорду“ и почео да се бави новинарством. Писао је одлично, био радознао и није избегавао осетљве теме. Смело је путовао у источноевропске земље где га је пратила тајна полиција.
Мада умерених политичких ставова, имао је у себи нешто од бунтовника који брани прогоњене. Упорно је подсећао западну јавност на европски исток који су неправедно заборавили. Почео је да пише и књиге, које су биле добронамерне и корисне али су и личиле на сакупљене и рециклиране новинске чланке. Године су пролазиле а награде, признања и одликовања се низали.
Нестанак комунизма у Источној Европи претворио је овог искреног пријатеља дисидената у лажног либералног интернационалисту. Близак је америчким неоконзервативцима и један од идеолога западног интервенционизма. Тек понекад благо критикује власти у Вашингтону и Лондону.
Постаје професор европских студија на „Оксфорду“ а „посебан фокус“ му је Средња и Источна Европа. Дакле, ужа специјалност му је све од Немачке до Бугарске и од Црне Горе до Балтика! Уз то он слободно и смело пише и о Северној Африци и о Западној Азији. Такође и о Мјанмару. И, наравно, о Кини као опасности, претњи. Највише ипак, и с великом љубављу и бригом, о Сједињеним Америчким Државама.
Милионери који живе као милионери
Нови професори често изражавају своје поштовање за дисиденте у комунистичкој Источној Европи и Совјетском Савезу. Кажу како се диве њиховој храбрости и истичу да имају исте моралне вредности и политичке принципе.
Чак виде себе као настављаче у новом времену и новим условима дисидентске борбе из 1960-их, 1970-их и 1980-их година: Дисиденти су се борили за демократске реформе на истоку Европе, ми се боримо за глобални тријумф демократије! Али, разлике између дисидената и професора су веће од сличности. Чак су они по много чему антиподи.
Дисиденти су били прави интелектуалци који су знали вредност и значај културе и за друштво и за њих саме. И видели је као уско повезану са моралним животом и борбом за слободу. За њих је расправа о политици увек била и расправа о култури. Дословце, ниједан од нових професора не бави се културом у својим радовима и јавним наступима. И као да ни ликовна уметност и музика не играју улогу у њиховом животу.
Мада су били за демократију каква је постојала на Западу, дисиденти нису идеализовали западна друштва и хтели су да очувају многе социјалистичке установе које су комунистички режими створили у њиховим земљама. И иначе им је била блиска идеја социјализма.
Новим професорима је туђе било шта у вези са социјализмом. Нити их занимају социјална правда и друштвена солидарност, нити би подржали јачање радничких синдиката или веће друштвено власништво и контролу над средствима за производњу. Изгледа да не сматрају да ни држава не треба да се труди да приближи културу широким слојевима народа.
Дисиденти су живели скромно и били задовољни. Но, пошто су често били у затвору или без посла, и такав живот им је био тешко доступан. Ипак никада нису много размишљали о новцу а тежња за богатством и луксузом била им је сасвим туђа. Нови професори имају веће плате и хонораре за књиге од својих колега, а још више зарађују кроз медије и разне делатности везане за политику и бизнис. У ствари, они су милионери и живе као милионери, а финансијске успехе сматрају доказом вредности свог рада и потврду исправности својих идеја.
Дисиденти су били противници насиља. Не само што су оптуживали једнопартијске режиме да су насилни, већ су оштро критиковали оне опозиционере који су се залагали за насилну борбу. Средишња, главна порука дисидентске борбе за демократске промене је била: Спремни смо да нас полиција туче и да идемо на робију, да трпимо и да се жртвујемо, али нико, ни наш највећи непријатељ, неће бити наша жртва! Овај хумани приступ давао је додатну снагу њиховим тврдњама да су искрени борци за демократију и повећавао њихов морални ауторитет.
Нови професори су заговорници ширења демократије по свету уз помоћ силе. То је суштина њихове спољне политике. Зато заступају и принцип да дипломатија мора да буде подржана силом. Али, то онда значи укидање дипломатије. Јер бîт дипломатије јесте трагање за мирним, ненасилним решењима у односима између држава. Уосталом, кад се каже за неког човека да је добар дипломата, мисли се да је вешт да решава проблеме тако да никоме не нанесе штету и да никога не увреди. Дипломатија се састоји од различитих процедура и процеса, али чим се у њих укључи сила, она неминовно постаје главни метод.
Дипломатија никад није била безбедна професија. Дипломатама прети опасност од терориста, насилних демонстраната, непријатељски расположеног становништва. Али, дипломата није представљао опасност по земљу у којој је био на служби. Сада дипломате западних земаља то постају јер им је заповеђено да наступају нападачки и ратоборно, да прете и уцењују.
Нови професори, као главни заговорници ове нове дипломатије, такође упорно настоје на томе да када дође до рата, мир не треба да буде склопљен сем под условом да и правда буде задовољена, односно да сви кривци буду кажњени. Без тога, веле они, неће бити ни помирења ни трајног мира ни демократских промена. На први поглед, све то изгледа логично и уверљиво, чак веома морално.
Али, шта то значи у стварности? Ништа друго до да у земљи која је изгубила рат, политичари, генерали и многи други треба да буду суђени и то од судова које су створили победници. Међутим, то је тешко остварити без потпуне победе, односно тоталног пораза земље која се сматра одговорном за рат.
Али, зар се онда шансе за мир знатно не смањују? И зар читава нова спољња политика заснована на сили не води ка новим ратовима? И, најзад, није ли то можда оно што нови професори у ствари желе?
Излагање на научној конференцији „Интелектуалци, јуче и данас“, Српска академија наука и уметности, 24-25. новембар 2022, Београд.
Алекса Ђилас
Извор: Данас
