Пише: Алекса Анђелић
Општепризната је чињеница чак и међу политички уздржанијим и толерантнијим припадницима друштва да сукобљене перцепције о свету, човеку, његовом положају у заједници и култури, доводе до неизбежних сукоба и превирања унутар једне организоване друштвене јединице. Ривалство које настаје у сукобу два различита погледа на свет на међународном нивоу може пронаћи своје разрешење и на бојном пољу, и такво објашњење је дато за узрок Првог светског рата у концепцији Вернерa Зомбарта (Werner Sombart) и његове књиге Јунаци и трговци.
По Зомбарту, неизмирива разлика између светоназора меркантилистичких, економски оријентисаних Енглеза, и друштвене организације Немаца засноване на дужности, части, и служби, довела је до сукоба чији ће победник наметнути свој организујући принцип остатку цивилизованог света. Свет трговаца или свет хероја, по Зомбарту.
Наравно, овде су у питању целисходни и кохерентни мисаони системи у смислу Weltanschauung, односно актуелизације мисли и животних принципа у сврхе устројства друштва. Ове вредности, самим тим што су целисходне, укључују у себе основне категорија живота које узимамо здраво за готово, попут части, морала, правде, доброг, итд. Светоназор који је покретачка сила и осовина једног друштва, унутар заједнице је саморазумљив и, подразумева се, не настаје рационалним објашњењима нити ex cathedra, већ се изражава кроз сам начин живота у свакодневном постојању једне културе.
Он настаје постепено, његови механизми су суптилни, али есенцијални и незаменљиви ако један народ који је његов носилац жели да задржи своју особеност. Разлике у светоназорима извор су осећања тзв. „културног шока“, чији механизми су сасвим очигледни било коме ко крочи даље од сопственог подручја постојања и својим очима се увери на који начин се различите концепције о лепом, култури, или добром актуелизују у реалности, како у уметности, архитектури, тако и у понашању и духовним особинама.
Једноставна истина да различити народи на другачији начин организују своје заједнице и своје постојање у свету на основу њихових духовних устројења проналази свог опонента у једној струји мисли која је у свом извору европска. Француски есејиста и филозоф Алан де Беноа (Alain de Benoist) у својој књизи С оне стране људских права, мапирао је настанак ове рационалистичке школе природног права и друштвеног уговора.
По њему, један од основних доприноса и карактеришућа особеност европске мисли јесте њен појам објективног. То значи да рационалистички Европљанин објективистичког усмерења размишља о људским различитостима као, једноставно речено, ефемерним и плутајућим датостима, које зависе од одгоја, ситуације, и образовања. Дакле, уколико постоје разлике у културама и њиховим вредностима, постоји нешто што се крије иза њих, а то је објективни и недељиви човек, индивидуа, носилац права, који, огољен од свега суштинског, може ићи било којим путем који жели и субјективистички исповедати било какве вредности које сматра да су прикладне.
Уколико је човек специфичног светоназора укорењен припадношћу одређеном народу, култури, и цивилизацији, онда је објективни човек, индивидуа, светски грађанин који се са својом непристрасношћу може изместити на било који део планете.
Вредносне несугласице
Сасвим је јасно да представник објективистичке, рационалистичке школе посматра све чешће етничке тензије на простору Европе сопственим оком. Овај тип човека не мора лично читати Лока, Монтескјеа, или Канта, да би последице и закључке њихових учења реализовао у свакодневници. Механизмима готово неприметног развоја који превазилази моћи чисто индивидуалног, ова струје мисли су се укорениле, на различите начине и различитог интензитета, у бројним и неочекиваним сегментима друштва.
Не морамо бити политички теоретичари да делимо претпоставке о људској природи либерализма. Оне су и саме резултат политичке климе и личног развоја, те наравно, и одгоја. Неретко су несвесне, али, као све интринзичне вредности, дубоко су укорењене и грчевито се бране уколико их директна конфронтација саучесника у разговору или след догађаја изазове.
Концепција о свету од темељног је значаја за идентитет, и сваки систем вредности, тј. светоназор, се труди да изгради што комплетнију слику реалности. Кроз призму ове слике о свету пролазе и филтрирају се догађаји, те мисаони апарат интерпретира чињенице у складу са својом интерном конфигурацијом. Покушај проналаска генеалогије ових укорењених погледа на свет био би позамашан и временски захтеван задатак, али, уколико примењен селективно и у ограниченом домену реалности, несумњиво користан и индикативан.
Постаје све очигледније да се на подручју Европе, као последица масовне имиграције, јављају вредносне и културне несугласице између досељеника и домаћих житеља. Ове несугласице неретко доводе до трагичних резултата. У последњим годинама, број насилних напада хладним оружјем, силовања, напада камионима и осталим превозним средствима над домицилним становништвом се повећао и постаје свакодневница. Немачка традиција божићних маркета од празничног, породичног догађаја све више прераста у коцкање животом. Посебно насилан злочин те врсте извршен је прошле године, у Магдебургу.
Природа ових злочина неретко је у тој мери гротескна да измиче способности описа, како у говору, тако и писању. Не улазећи у детаље и описе догађаја, мора се закључити да је реч о упадљивом и реалном проблему. Реалност се све ређе отворено негира, догађаји се прихватају иако уз оклевање, али се интерпретације и закључци разликују.
Уколико су се између европских земаља, на историјском нивоу, различите концепције светске владавине и организације друштва актуелизовале у ратовима и сукобу, онда оне ипак нису резултовале свирепим и окрутним злочинима каквих смо сведоци свакодневно. Оне нису на нивоу племенских, трибалистичких сукоба и као такве измичу примитивном закону освете и крви.
Међутим, сукоби у оквиру европског културног круга дешавали су се између земаља на приближном, ако не и истоветном нивоу развоја, како идејног и мисаоног, тако и техничког, индустријског. Целовити и интегрисани друштвени и културни поретци сукобљавали су се једни с другима, и природа сукоба је одражавала достигнути ниво развитка.
Европски случај
Међутим, у ситуацији тренутних, насилних сучељавања досељеничког и домаћег, европског становништва, динамика сукоба је поремећена и премештена на примитивнији, исконски ниво. Линије раздвајања више не одражавају сучељене концепције организације света, политичке заједнице, или идеолошке, целовите разлике, већ подривају само везивно ткиво друштвене заједнице.
Ситуација подсећа на општи и непрекидни сукоб нижег интензитета, где је природа конфликта на унутрашњем нивоу посебно разорна. Она доприноси стању у коме вредносна и културна неусклађеност онемогућава стабилно уобличавање заједничког поретка.
Управо у овом домену су најупадљивије основне, темељне разлике у концепцијама друштва и вредностима. У различитим ступњевима и подручјима људског развитка нагласак и тежиште према одређеним вредностима и аспектима постојања се помера. Разматрајући случај попут овог, поучно је анализирати дубоке ралике у схватању части и њеног места у друштву између европског и имигрантског становништва.
Свакако, досељеници из арапских, исламских земаља су наследници култура које су у одређеним историјским периодима досегле висок ниво развитка. Доприноси исламског „златног доба“ су опсежно проучавани и познати су широј јавности, те се не морају појединачно наводити и објашњавати.
Додуше, мора се узети у обзир различито тежиште вредносне осовине ових култура, те нагласак на одређеним врлинама и схватањима која се у Европи могу схватити превазиђеним или као реликт давно прошлог, предмодерног доба. Сходно европском схватању објективног, модерном европском уму се чини да се овај развитак, једном досегнут, мора проширити и према остатку Земље, те да се достигнућа и схватања човека Европе могу једнообразно применити на сва остала, колико год различита друштва.
Опасност је тим већа уколико се ова размишљања интернализују и примене у свакодневном опхођењу. То може довести не само до непредвиђених физичких последица, већ и до неразумевања и збуњености у проматрању догађаја. Горућа тачка раскола између сукобљених цивилизација, култура, и њима одговарајућих светоназора јесте поглед на улогу части у људском друштву.
У јавностима европских земаља ретко када се прича о части, а уколико се она призива то је углавном на сасвим индивидуалном, произвољном, и изборном нивоу. О колективној, групној части нема говора, и она спада у оне атавизме које би напредак људског разума требало да избрише и замени општом солидарношћу.
Шта се догоди уколико унутар политичке заједнице, у овом случају унутар западних демократија, између становника исте заједнице проналазимо опречне, сукобљене концепције части? Уколико једна група располаже свешћу о постојању колективне, групне части, а друга не, какве то последице може имати по кохеренцију друштва?
Мора се назначити да се у овом контексту част не мора нужно схватити као оријентациона, позитивна врлина у моралном смислу. Довољно је само да одређена група поседује свест о сопственим колективним интересима, те да себе посматра као политичког актера. У том погледу концепција части неминовно је усмерена ка осталим групама укљученим у друштвени и политички процес, иако друга група можда тога није свесна.
Посматрајући развој концепта колективне, индивидуалне, те групне части у различитим европским цивилизацијама, можемо закључити да је данашња ситуација свакако један изузетак и изопштење из оквира онога што се посматрало као датост. У питању су свакако последице како економског благостања и технолошког напретка, као и промене свести.
Међутим, зачуђујуће је у којој мери су схватања о поседовању сопствених колективних интереса као групе саморазумљива у ранијим ступњевима развитка Европе и културе Запада. Ова свест присутна је већ и у првом писаном посведочењу Европљана, односно код Хомера. У том погледу упутно је једно читање Одисеје које наглашава централну динамику политичког и друштвеног сукоба која чини тематско језгро овог дела, односно сукоб Одисеја и његове династије Лаертида са просиоцима његове жене, Пенелопе.
Одисеја и важност xenia
Хомерова вредносна и дидактичка вертикала никад није експлицтино изражена, већ је његов поглед на свет имплицитно представљен кроз митолошке алузије и сам садржај епова. Хомер не објашњава, он предочава. Као таква, Одисеја, је препуна референца на постојеће догађаје и по историјској позадини одговара подручју источног Медитерана осмог века п.н.е. када је Хомер и живео.
Једна од тема која се прожима кроз читаво дело јесте пропаст и слабљење дворских обичаја и аристократског морала више класе. Основна врлина Одисеје јесте xenia, гостопримство схваћено готово као религијска обавеза, ритуализовано и сакрализовано. Прве четири књиге Одисеје, које носе назив Телемахија по Одисејевом сину, могу се посматрати као слика идеализованог аристократског друштва, али и хроника његове пропасти.
Након 20 година његовог одсуства, Одисејев дом на Итаки под опсадом је хорде просилаца који траже руку његове жене Пенелопе. Просиоци злоупотребљавају гостопримство и неискуство племенитог Телемаха и његове мајке, који су обавезани традицијом xenia, те готово приморани да им пруже све погодности свог двора и имања. Просиоци пију Одисејево вино, кољу и једу његову стоку, те покушавају да присвоје и Одисејеву жену.
По немачком филологу Вернеру Јегеру (Werner Jaeger), Хомерови епови представљали су вредносну окосницу античког доба, те су из њих произилазиле централне представе о лепом и узвишеном, а образовни и дидактички принципи античке Грчке су из њих исходили.
У његовој анализи, Телемахија описује пут Одисејевог сина Телемаха, који је „на почетку само младић, беспомоћно препуштен дрском понашању мајчиних просилаца. Он их резигнирано посматра, не налазећи снагу за властите одлуке, добродушан и неспособан да урођену отменост своје природе одбаци чак и пред мучитељима свог дома, а камоли да енергично брани своја права.“
Посматрајући дешавања у Одисејевом дому, очигледно је да је слепо придржавање законима гостопримства и угошћавања странаца изгубило своју функцију, јер се пружа онима који руше саме етичке темеље на којима је то право постављено. Пенелопини просиоци злоупотребљавају Телемахово гостопримство, а он сам, у недостатку свог оца, није опремљеним потребним знањем нити усмераван ка развоју својих владарских прерогатива, који укључују и адекватан одговор на преступе и прекорачења унутар његовог поседа, у овом случају владарског дома.
Пенелопини просиоци својим злоупотребљавањем светог права на гостопримство ударају на саме темеље не само владарског ауторитета, већ и на религијске и сакралне основе етичког поретка од којих зависи концепт части.
Дипломатска обавеза
Част је у овом контексту не само приватна врлина, или дипломатска обавеза исправног опхођења између чланова различитих политичких заједница, иако и то укључује, већ сакрална и религијска функција која је једна од темеља аристократског, божански усмереног морала на којем се политички поредак заснива. Пренебрегавањем xenia, подривањем сакралне институције гостопримства, просиоци се уједно одричу и учешћа у поретку права, припадности заједници, те подлежу божанској и религијској осуди.
Окосница радње Одисеје јесте опремање Телемаха одређеним етичким оруђем, врлинама и снагама кроз образовање и божанско усмерење, како би био од користи оцу при његовом повратку и коначној реинтеграцији у сферу божанског. Постепено, Телемах се ослобађа особина стечених његовим претерано заштићеним и изолованим одрастањем, те скупља храброст да се супростави мајци и оде у потрагу за оцем.
Описано је чуђење просилаца изненадном силином и самопоуздањем овог младића који је јавно осудио неправду која се дешава у његовом дому, уз помоћ божанског усмерења богиње Атине. У лику Ментора проналазимо значај и симболику божански оправданог и усмереног образовања и унутрашњег оснажења потребног за суочавање са неприликама изазваним распадом тадашњег дворског морала.
Уколико су бројни изазови са којима се Одисеј суочава на свом путу ка Итаки, укључујући и просиоце, симбол декаденције дворског морала и xenia, онда су Феачани и њихов краљ Алкиној репрезентативни за грчевито одржање тог морала упркос недостатку сваке друштвене и политичке потпоре. Феачани, који угошћавају Одисеја и указују му све почасти које доликују племенитом дошљаку, су народ који се строго држи принципа старе етичке вертикале, баве се искључиво морепловством и трговином, те су описани као народ који готова да не поседује ратоборне инстинкте.
Приликом Телемахове потраге за оцем, угошћен је у дворима Нестора и Менелаја, хероја Тројанског рата, који се враћајући из дуготрајног и исцрпљујућег рата суочавају са измењеним светом чије су вредности готово обрнуте за време њиховог одсуства.
Нестор и Менелај објашњавају Телемаху да племенити дочек који су му они приредили више не може очекивати од много кога. Свет је регресирао у једно готово анархично стање у коме владају другачији закони и питања, која захтевају одговоре прилагођене новонасталој ситуацији. У томе се проналази смисао Одисејевог повратка, сусрета и измирења са његовим сином кога подучава својим вештинама, те њиховим пактом са Атином, богињом промишљености и практичне мудрости.
Изгубљена и нарушена част повраћена је кроз поновни додир са божанским, поштовањем религијски оправданих моралних закона, те устоличењем праведног краља. „Зар веровасте, псине, да се никад нећу вратити из широке Троје..“
Негирање сукоба
Овај кратки екскурс ка подручјима Хомеровог митског света није без свог оправдања, јер нам помаже да прикладније разумемо ране концепције групних интереса и улоге части унутар античких европских друштава. И у каснијим периодима развоја античке грчке културе јавља се готово непромењен и постојан концепт части кроз очување принципа xenia, мада у различитом формату.
Узмимо на пример идеализовану слику полиса у Есхиловим Хикетидама, једне сасвим политичке драме са првим драмским приказом међународног сукоба. И у овом случају, принцип сакралног гостопримства централна је тачка заплета драме, у овом случају још експлицитније изражен кроз језик и стихове трагичног песника.
Инвазивна снага Египћана, која напада митски Арг и покушава да отме ћерке краља Данаја, сукобљава се са снагом сувереног полиса који одбија да госте препусти насилној и незаконитој отмици. Описано је како Пелазг, краљ Аргејаца, приморава Египћане да уважавају и сакралне и овоземаљске законе тако што ће поштовати суверенитет полиса чији је он главни политички представник. Уколико то не ураде, суочиће се са наоружаном снагом која не прежа од употребе силе зарад очувања не само својих групних интереса као заједнице, већ и једне сакралне институције попут гостопримства.
Индикативна је промена значења које је институција гостопримства доживела за ових неколико миленијума од настанка ових старогрчких дела. Гостинско пријатељство, xenia, овде је једна вредност која је дубоко испреплетена са концептом части, суверенитета, владарског достојанства, и политичке независности.
Ни Есхилови Аргејци, нити Одисеј и житељи Итаке нису спремни да се одрекну својих унутаргрупних интереса зарад пружања руке инвазивним снагама које не деле њихове вредности и ниподаштавају суверенитет и верске традиције заједнице којој су дошли. Може се рећи да су у овом контексту сукобљене групе у оба случаја свесне својих колективних интереса, који укључују не само економске и темпоралне варијабле, већ инхерентно садрже и потребу за поштовањем одређених вредносних категорија.
Упутно је непостојање самоубилачке филантропије која би приморала Одисеја или Пелазга да се повинују новонасталој ситуацији и уступе пред групама које дефинише инхерентни недостатак поштовања према њиховим политичким, религијским, и вредносним законима. Обе групе поседују знање и свест о својим колективним интересима, али само једна група поседује схватање части и вертикалног поретка које ће им помоћи у поновној изградњи и реституцији заједнице.
У овом случају, Одисеј и Аргејци не беже од политичког и свесни су да су поседници карактеристика које их чине конкретном друштвеном и политичком групом са одређеним колективним интересима. Дисбаланс који је присутан у анализи данашње ситуације овде је непостојећи. Обзир за одржање части кроз анганжман у политичком свету саморазумљива је појава, и нема покушаја бекства и ренегације припадности политички организованом ентитету.
Европљани данашњице лутају у непромењеном свету групних сукоба и преференција, који функционише по истим правилима као антички свет. Политика не нестаје, она само мигрира. Оно што је за ову ситуацију специфично јесте постојање једне врло свесне и конкретне друштвене јединице, са једне стране, која покушава да наметне колективни концепт части у сукобу са другим групама, док са друге стране постоји група која, уколико не негира постојање било каквог сукоба уопште, сматра да он може бити преусмерен или неутралисан ван подручја политике, ка сфери економије или социјалних давања.
Разуме се, ова ситуација представља преседан у историји групних конфликата, и не може се очекивати да ће потрајати довека, али док траје, омогућава плодно тле за социолошку анализу једног стања унутар кога се сукоб покушава укинути свесним или несвесним жмурењем и негирањем његовог самог постојања.
Алекса Анђелић je политиколог
Извор: Нови Стандард
