Уметничка дела не настају у бљесковима инспирације него у свакодневној посвећености, писао је Албер Ками
Три године након што је постао други најмлађи лауреат Нобелове награде, додељене му за књижевност која “са непомућеном искреношћу расветљава проблеме човечје савести”, Албер Ками (7. новембар 1913 – 4. јануар 1960) погинуо је у саобраћајној несрећи, са неискоришћеном картом за воз до истог одредишта у џепу.
Дела која је оставио за собом, о путу ка јачању личности, о креативности као облику отпора, о противтежи апсурдности живљења, о срећи као нашој моралној обавези, трају као живо сведочанство оног убеђења Мери Шели да су “речи те којима се наставља велика светска борба, сада, у овим цивилизованим временима”.
Ками је своје ставове о писању најдиректније изнео у есеју о роману из 1943. године, уврштеном у књигу његових иначе незаобилазних Лирских и критичких есеја.
Он размишља:
Мора се бити две особе када се пише… Велики проблем је превести оно што се осећа у оно што се жели да други осете. Неког писца зовемо лошим када се изражава у референцама на скривени контекст који читалац не може да зна. Осредњи писац вођен је тиме да каже шта год хоће.
У духу онога што ће Џејмс Болдвин поновити у својим саветима о писању, инсистирајући на томе да “иза талента чуче све уобичајене речи: дисциплина, љубав, срећа, а пре свега издржљивост”, Ками примећује да сваки креативни покушај захтева од нас “извесну постојаност душе, људску и књижевну спознају жртве”.
Он пише:
Ономе ко би запитао Њутна како је успео да изгради своју теорију, он би могао да одговори: “Размишљајући све време о томе”. Нема великог успеха без помало тврдоглавости.
Скоро век након што је Чајковски изјавио да “уметник који држи до себе не сме да скрсти руке са оправдањем да није расположен”, Ками додаје:
Велики романи… доказ су успешности људског стварања. Они потврђују да је уметничко дело ствар човека, никад довољно људска, и да њен творац може да ради без диктата одозго. Уметничка дела не настају у бљесковима инспирације него у свакодневној посвећености.
Марија Попова
Извор: The Marginalian
Превод: М. Јовандић/Глиф
