Здравство и полиција пуни куповних диплома

Прије коју годину на послу сретох једног младића.  Дошао да види може ли ту, у јавном сектору, да одради приправнички. Не мојом вољом крену разговор и ја га питах чиме се бави. Каже при крају је студија безбједности на приморју. Признајем прилично неодмјерено, за уштогљену академску комуникацију, питах је ли то једна од оних школа што када те питају колико имаш до краја студија, одговориш – још двије рате. Ваљда мислећи да ту нема ништа спорно, сада вјерујем већ дипломирани секјурити – пошто је од тада прошло макар шест рата времена, лежерно климну главом.

Гдје год има пошта да се може уплатити рата за школарину ту је никао факултет, рече недавно на телевизији познати професор  економије Миодраг Зец, говорећи о потпуној девалвацији високог школства на овим просторима. Објасни уважени професор да је лако ријешити проблем. Треба, каже он, прописати законом да факултет не смије бити профитна организација и да то нијесу ни најгласитији свјетски универзитети.                                                                                                              Једноставна је рачуница – ако ти платим школовање, па ме ти обориш два –три пута на испиту, ја одох на други факултет и нема сљедеће рате, а од којих ће пара онада профо добити плату. Осим тога разгласићу свим својим друговима, иначе „одликашима“ који су једино из фискултуре прескочили тројку, да не уписују тај факултет, јер тамо „муче“ студенте. Траже им понекад да издекламују оно што најбоље знају, ако који пут и изађу на испит.