Finansiranje NATO-a
Donald Tramp je u govoru o kom smo detaljnije pisali u prošlom broju prepričao svoj navodni razgovor s „predsednikom jedne velike evropske države“ i rekao odsečno: „Ne, neću vas zaštititi, u stvari ohrabriću ih da urade šta god hoće. Morate da platite. Morate da izmirite svoje račune.“ Nekoliko dana kasnije Rojters je preneo izjavu Kita Keloga, penzionisanog general-pukovnika i vodećeg savetnika za nacionalnu bezbednost Donalda Trampa. Kelog je izjavio da će članice NATO-a koje ne dosegnu nivo potrošnje za odbranu od dva odsto vrednosti BDP-a biti izuzete iz zaštite koju pruža član 5 ugovora kojim je ustanovljena Alijansa. „Tamo odakle ja dolazim, savezništva su važna. Ali da biste bili deo saveza, morate mu doprinositi, morate biti njegov deo“, izjavio je Kelog, te dodao da često razgovara s Trampom o budućnosti NATO-a, kao i da će po svoj prilici sugerisati da se o budućim izgledima saveza raspravlja na samitu 2025. godine. Spomenuo je mogućnost da NATO postane savez država „različitog reda“, gde će one koje se u većoj meri pridržavaju ugovora i dogovora uživati viši nivo zaštite.
Prema različitim procenama brojne države se približuju pomenutom reperu potrošnje. Međutim, strahovanje da bi posle novembarskih predsedničkih izbora u SAD mogao da usledi nagli američki zaokret prema pitanjima kolektivne bezbednosti ne iščezava. To je, pored tekućih pitanja o ratu o Ukrajini, obeležilo ovogodišnju Minhensku bezbednosnu konferenciju. „Nema plana za Ukrajinu.
Nema plana za Rusiju. Nema plana za novog Trampa. Nema plana za ozbiljno povećanje naoružanja/odbrane. Nema iskazivanja jedinstva između Nemačke i Francuske (Makron nije našao za shodno da dođe)“, sumirao je u objavi na Isu dopisnik „Volstrit džornala“ Bojan Pančevski iz Nemačke.
U Minhenu je iskazano i razmimoilaženje u vrhu američke politike spram vojnih obaveza u Evropi. Senator iz Ohaja, populistički konzervativac DŽ. D. Vens izjavio je da, iako je podržavao borbu Kijeva protiv Rusije, SAD ne mogu da proizvodu dovoljno oružja i za sebe i za Ukrajinu. „Evropa bi u većoj meri morala da postane samodovoljna u sopstvenoj odbrani“, rekao je Vens obraćajući se novinarima u Minhenu. Ukazao je da će se američki spoljnopolitički prioriteti usmeriti ka Istočnoj Aziji. „Uzimajući to u obzir, Evropljani će morati da preuzmu agresivniju ulogu“, istakao je.
Oni koji su skloniji statusu kvo u svojim napisima iskazuju bojazan već na pomisao da bi Evropa morala sama da se stara o sopstvenoj odbrani – ukazujući, ne bez osnova, na nedostatak političke volje i spremnosti da se deluje brzo i usredsređeno. Razmimoilaženja postoje i u Evropi, čak i tamo gde su države navodno posvećene zajedničkim ciljevima. Francuska se, na primer, protivi velikim porudžbinama municije koja bi bila poslata Ukrajini izvan EU, u korist podsticanja domaće industrije dok srazmerno malo daje za vojnu pomoć Ukrajini, u odnosu na veličinu svoje ekonomije i vojne industrije.
Koliko ko daje
Rasprave o tome ko snosi koliki deo bremena kolektivne sigurnosti vode se od nastanka NATO-a krajem 1940-ih godina. Različiti istraživači pokušali su da obrate pažnju i na druge segmente potrošnje koji, prema njihovom gledištu, doprinose globalnoj sigurnosti. Troje holandskih istraživača Marion Bogers, Robert Beres i Mariam Bolem sa Odbrambene akademije u Bredi u svom radu iz 2019. godine su pored izdataka za vojsku dodali i međunarodnu pomoć, borbu protiv terorizma i finansiranja terorističkih aktivnosti, troškove izazvane migracijama i izbegličkim krizama i izdatke za umanjenje emisije ugljen-dioksida kao troškove za postizanje globalne bezbednosti.
Prema nalazima njihovog istraživanja svega pet zemalja je j 2015. za troškove vojske opredeljivalo više od dva odsto BDP-a – SAD (3,59), Velika Britanija (2,09), Grčka (2,38), Poljska (2,23) i Estonija (2,07). Zemlja koja se nalazila u vrhu svake kategorije koje su istraživači ispitali jeste Velika Britanija, koja je, osim toga što raspolaže jednim od najvećih vojnih budžeta Alijanse, velika sredstva izdvajala i za međunarodnu pomoć, borbu protiv terorističkih aktivnosti i umanjenje emisije ugljen-dioksida.
No percepcija prioriteta naglo se promenila poslednjih godina, od početka rata u Ukrajini, odnosno onoga što zapadni politički i bezbednosni establišment vidi kao stalnu iransku pretnju na Bliskom istoku, odnosno kinesku pretnju Tajvanu. Pitanja bezbednosti se sve više usredsređuju na odbranu i povrh toga na pitanje investicija u proizvođačke kapacitete vojne industrije. Prošlogodišnji izveštaj NATO-a o vojnoj potrošnji, koji donosi podatke zaključno sa junom 2023, pokazuje da su evropske članice pakta zajedno sa Kanadom počele da uvećavaju vojnu potrošnju od 2015. godine (2014. bila je poslednja kada je vojna potrošnja opadala u odnosu na prethodnu uporedivu godinu). Stopa rasta iznosila je 5,9 odsto 2017. u odnosu na 2016, da bi, prema preliminarnim procenama, dostigla 8,3 odsto prošle u odnosu na pretprošlu godinu.
Prema navodima istog dokumenta, dok je 2014. svega nekoliko država izdvajalo za odbranu više od dva odsto BDP-a (pored SAD, Velika Britanija i Grčka) ovaj nivo će prema procenama za 2023. preći još i Poljska (3,9 odsto, sada je najveći vojni potrošač srazmerno veličini svoje ekonomije), Mađarska, Rumunija, Estonija i Litvanija i nova članica Finska. Upadljivo, neke najveće evropske ekonomije i dalje ne dosežu do zadatih kriterijuma.
Dogovor sa Samita u Velsu 2014. predviđa i da bi barem petinu potrošnje trebalo opredeliti za nabavku nove opreme. Za razliku od 2014. kada je malo koja država dosezala do ovog nivoa predviđa se da će 2023. gotovo sve članice NATO-a preći zadati reper – gde opet prednjači Poljska čije nabavke nove opreme obuhvataju više od polovine ukupnih vojnih izdataka. Međutim, udeo vojne potrošnje srazmeran veličini ekonomije pojedinih država članica pokazuje unutrašnju političku dinamiku saveza, ali ne pokazuje obim potrošnje te, koliko god nesigurno, i vojnu snagu pojedinih država. Naime, u stalnim cenama iz 2015. od ukupno 910 milijardi dolara vojnih izdataka za 2014. SAD su opredeljivale 660 milijardi a svi ostali evropski saveznici zajedno sa Kanadom 250 milijardi. Prema procenama, ukupan iznos je skočio na 1.000 milijardi 2022, odnosno 1.100 milijardi 2023. godine. Udeo vojne potrošnje mimo SAD je jedva nešto viši: skočio je sa oko 27 odsto ukupnih troškova 2014. na oko 32 odsto 2023. godine.
Usamljena Evropa u Minhenu
Procenti su jedno, a proizvodni kapaciteti, politička volja i raspoloživi kapaciteti nešto sasvim drugo. Dok procenti igraju ulogu u razrešenju razmirica unutar Saveza, u kriznim situacijama preovlađujući značaj imaju raspoloživi kapaciteti i sposobnost da se oni iskoriste. Ukratko rečeno, ni dvocifreni izdatak estonskog ili severnomakedonskog BDP-a ne znači u pogledu vojnih sposobnosti skoro ništa, dok neka nemačka, američka ili švedska fabrika mogu biti ključno važne. „Jedan od izazova s kojima se sada suočavamo je da raspolažemo industrijskom bazom u Evropi koja je prilagođena mirnodopskoj situaciji a u toku je veliki rat“, rekao je švedski ministar odbrane Pal Jonson. Ovde se ne radi samo o raspoloživim kapacitetima vojne industrije već i pitanju opredeljivanja odgovarajućih finansijskih sredstava. Bez njih, kao i dugoročnih porudžbina, malo koja kompanija će povećati proizvodne kapacitete.
Nekadašnji austrijski ministar odbrane objasnio je finansijski aspekt problema: Kompanije iz sfere vojne industrije ne mogu da obezbede povoljne kredite za gradnju novih fabrika zato što se ova industrija ne podvodi pod „održive industrijske grane“, te zato kreditiranje moraju da plaćaju skuplje; osim toga, bez potpisanih porudžbina ne mogu da obezbede nikakvo kreditiranje. „Iako znaju da mogu da prodaju artiljerijsku municiju“, objašnjava Gresel koji je sada saradnik Evropskog saveta za spoljne poslove u Briselu, „bez potpisanih ugovora ne mogu da finansiraju proizvodnju.“
U Minhenu je Ukrajina bila jedna, ali ne i jedina tema. Brojni evropski zvaničnici iskazuju bojazan da bi moglo doći do direktnog sukoba između Rusije i neke evropske države, članice NATO-a. Takvo, pomalo paranoidno raspoloženje, posebno je prisutno među zvaničnicima baltičkih, odnosno skandinavskih zemalja. Nesigurnost na temu budućeg američkog angažmana ide dotle da se spominje proširenje britanske i francuske nuklearne zaštite na ostatak evropskih država članica NATO-a. Gotovo da je pitanje trenutka kada će se proizvodnja nuklearnog naoružanja u pojedinim evropskim zemljama premestiti sa komentatorske i društvene margine i postati deo prihvatljive političke rasprave. U napetim trenucima dolazi i do smene na mestu generalnog sekretara NATO-a, pošto Jensu Stoltenbergu ističe mandat.
Kandidaturu je istakao holandski premijer Mark Rute, ali da bi bio izabran novi šef Alijanse, potrebno je da se saglasi svaka od 31 zemlje članice saveza. Prema proceni holandskog generala Ona Ajhelshajma, veliki su izgledi da Rute bude izabran na ovu funkciju.
Holandija je do sada poslala različita borbena sredstva kijevskim vlastima, međutim, ova država je među najmanjim vojnim potrošačima unutar NATO-a. Zbog toga su se pojavili predlozi da bi novi generalni sekretar trebalo da bude neko iz istočnoevropskih država koje, navodno, ozbiljnije shvataju tekuću situaciju. Rumunske diplomate izvestile su kolege iz NATO-a o svojim planovima da predlože predsednika Klausa Johanisa za mesto prvog čoveka zapadnog vojnog pakta. Prilikom odabira ključno pitanje biće da li je NATO-u potreban neko ko je više aktivista, kadar da stvori percepciju velike opasnosti, ili pak staromodni računovođa, koji staloženo usaglašava brojna razmimoilaženja između članica, i obezbeđuje velike porudžbine naoružanja i municije, nužne za povećanje proizvodnje i veću evropsku vojnu i stratešku samostalnost.
Miloš Milojević
Izvor: Pečat
