Пише: Јелена Тасић
Ова 2025. је година академика Мира Вуксановића. Он је 4. маја прославио 80. рођендан, ове године обележава пола века књижевног, уредничког и управничког рада, а поводом тих „округлих“ годишњица у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“ формиран је његов легат.
Академик Вуксановић је пре 15 година у Матици српској покренуо антологију „Десет векова српске књижевности“ чије је 16.коло од 11 књига објављено крајем прошле недеље и биће представљено вечерас у Задужбини „Илије М. Коларца“. Све су то поводи за разговор са академиком Миром Вуксановићем у коме не недостају ни актуелне теме попут студентског протеста, језичких питања, друштвеног ангажмана чланова САНУ.
Иако сте оснивач и члан оснивач „Адлигата“, ипак остаје питање због чека Ваш легат није у САНУ, чији сте члан од 2009, последње деценије у статусу „редовног“ академика?
– Често, већ неколико година, сарадници „Адлигата“, на сајмовима и књижевним скуповима доносе моје књиге да их потписујем за њихов музеј. Тако су ме на неки начин унапред обавезали, још више кад сам видео шта су све окупили и на који начин своје збирке сређују и чувају. Другде нема таквог приватног места. Њима сам дао свој легат, а нисам САНУ, јер је довољно што сам тамо.
Шта све чини Ваш легат у „Адлигату“?
– У легату који сам предао „Адлигату“ налазе се рукописи, књиге које сам написао и које сам уређивао, награде које сам добио, документи, писма… То је основа која ће се допуњавати и ширити. Без јеткости ћу рећи да сам такав дар био наменио граду где сам учио гимназију, али се то није догодило. Нисам љут, али ми је жао. Има барем шта да жалимо, свуда и сви.
*У легату у „Адлигату“, између осталог, биће и хиљаду страна Ваших дневника – „Дневнички откуцаји“ од 9. јануара 2000. у 15.20 до 31. децембра 2003. године у 23.10. Већином су књижевне природе и помало лични. Зашто се баш овај период нашао у овом дневнику?
– У средишту мојег животног легата налазе се Сабрана дела у двадесет и седам књига. То је књижевно завештање и књижевни извештај. То моје завештање чине: романи, приповетке, поеме, есеји, огледи, беседе, портрети и још понеки жанровски запис. С њима сам добио име писца који уме да користи матерњи језик тако да је то вредело више пута објављивати.
А седам књига Трећег кола мојих Сабраних дела чине свакодневни „дневнички откуцаји“, писани као „документарни роман “ који траје четири године, где је писац главни јунак и где је још неколико стотина јунака. Они су из пословних и других сусрета, из снова и успомена, из књига и осталих страна. Дати су у скицама, а све је као доказивање истине, као исказ под заклетвом. Зато сваки од тих близу пет хиљада записа носи годину, месец, датум, сат и минут настанка. Из животне траке, без бирања, случајно и спонтано, „исечене“ су и сачуване су четири пуне године.
Већ деценију и по уређујете антологију „Десет векова српске књижевности“, чије ће 16. коло недавно објављено. Поред тротомне „Историје српске књижевности“ Јована Деретића и у време првог издања „запаљиве“ „Историје дубровачке књижевности“ Злате Бојовић, шта је још обављено у новом колу?
– Свако коло Антологијске едиције Десет векова српске књижевности разликује се од претходних по жанровима, темама и временском пореклу књига. Овогодишњи скуп од једанаест књига, осим свеобухватне и јединствене тротомне „Историје српске књижевности“ Јована Деретића и оне коју сте поменули, има још „збирних“ наслова.
У једном од њих је антологија сатире и афоризма, сачињена од народних прича и стихова до наших активних афористистичара. Та књига је и омаж почившем професору Јовану Љуштановићу, чији је посао завршила Љиљана Пешикан. У једној књизи су сабрани књижевни списи Слободана Јовановића, потом огледи Сретена Марића, песме, есеји и драме Светислава Стефановића и Ранка Младеновића, одабрана проза Воје Чолановића и романи Светислава Басаре, а на крају, у истим корицама, три Витошевићева „орфејска гласа“ – Милена Јововић, Србољуб Митић и Добрица Ерић. Такво разногласје може се заједно наћи само у оваквој едицији, као литерарна понуда за различите укусе.
Имајући у виду Вашу ангажованост, није прерано и за питање чија дела треба очекивати у у 17. колу ове антологије?
– За 17. и наредна кола одабрали смо књиге писаца који досад нису објављени, који су рођени до 1950. и касније, али, у оба случаја, ако је њихово дело завршено. У редовној и посебној деоници имаћемо огледе Војислава Ђурића, Николе Милошевића, Предрага Палавестре, Зорана Мишића, Ива Тартаље, Светозара Петровића, Данила Киша, Драгана М. Јеремића, али и литерарне књиге Пупина, Миланковића, Николиша и других. Већ је у припреми двадесетак књига.
Од 2012. Ви сте и главни уредник Његошевог зборника Матице српске, а покренули сте и председник сте Уређивачког одбора Критичког издања дела Иве Андрића. Колико је значајно у данашње време бавити се наслеђем ова два велика књижевна пера и колики утицај њихово дело оставља и на Ваш књижевни рад?
– Иво Андрић је као писац стално имао пред очима Вука и Његоша. О њима је целу књигу написао и говорио да они и данас „обасјавају наше путеве“. Одатле је почињао, а онда својим, савременим и јединственим, путем ишао до Нобелове награде. И овај писац, служећи Вуку, Његошу, Андрићу, Црњанском и осталима из „првог тима“ књижевности свог језика упорно покушава да поштујући традицију ствара нову традицију.
Знам да понављање у писању нема смисла и да само оно што је казано друкчије и на нов начин има смисла. Притом нису важни избор тема и наречја. Важан је избор речи и њихов досад непрочитан распоред.
Како у видите ангажман и рад једног академика данашње време – да ли је довољно то да буде строго у оквиру САНУ или се подразумева и јавно иступање поводом важних друштвених, државних и националних, па и политичких питања?
– Увек треба имати у виду чињеницу да су академици старији људи који су звање стекли научним и уметничким радом. Да су се активно бавили другим пословима не би могли постићи велики успех у својој области. Али, академике и звање и знање и умеће обавезују да помажу друштву које их је наградило. Сваки од нас, у ономе што најбоље зна, мора утицати да национални напредак буде бољи и бржи. И увек мора сваки академик да показује колико су важни људи који умеју и колико су сувишни преваранти, да указују на ту разлику око нас.
Осим надлежних одбора САНУ, сада у вези са Изменом закона о високом образовању да ли мислите да су академици довољно притиснути у јавном животу имајући у виду тежину стања у Србији, укључујући и Косово и Метохију или је наметнуто „наслеђе“ Меморандума из 1986. и даље јако?
– Меморандум је спреман пре четрдесетак година. Није завршен а јесте објављен. Од његових писаца само је један жив. Једва хода и дише. Таква је и данашња моћ меморандума којег није ни било. Нити у САНУ може настати, било кад и било о чему, нити ће настати неки једнодушно усвојен став о Косову и Метохији, Црној Гори, Српској, СПЦ и било чему. Али, познат је значај „богатства разлика“ и право на властити став…
Нисам био укључен у израду Закона о високом образовању, а да јесам тврдио бих да такви прописи нису потребни у времену кад се у нас дипломе и титуле масовно купују. Мада знам да то не би прихватили политичари који имају и жеље и новца за сва научна звања. Мисле, можда, да оно ДР стоји на почетку речи дрмати.
Шта мислите о полугодишњим студентским и грађанским протестима у Србији у уставним границама, шире се и у безбедносно и политички немогућим околностима какве су на Косову и Метохији, као и непостојећем друштвеном и политичком дијалогу?
– Имам слично искуство из 1968. И сад сам члан акционог одбора којем није укинут мандат због Титовог говора. Тито је тада говорио само једном, кратко. И тако решио ствар. Да је Тито сваког дана говорио о свему, свуда и у свако доба, да је с екрана псовао противнике и претио да ће им ишчупати уши, ја бих још увек ноћивао у аулама свог Филолошког факултета као несвршен студент који се буни. Али, и такав бих знао да је побуна пут ка врху а да је безглава послушност останак на дну.
Извор: Данас
