Поводом предстојећих измена и допуна Закона о играма на срећу које се тиче регулисања и увођења накнада за интернет игре на срећу на РТЦГ у емисији “Округли сто”, Бојић је навео да је правна регулатива лицемерна, да не постоје оспособљен инспекторски надзор а софтвер ИСОНИС набављен 2016. неупотребљив да је шарена лажа која служи за замајавање. Овде имамо само законски захват државе сведен да убере приход од интернет игара на не/срећу, не марећи и не фермајући за катастрофалне последице по најосетљивији део популације.
„То је лицемерје које прелази сваку границу доброг укуса јер данас имамо градове у Црној Гори, где је становништво у њима буквално подељено колоквијално казано на коцкаре и каматаше, који уништавају нараштаје и њихову будућност“. Држава Црна Гора је саучесник.
Имамо стање да се пред нашим очима разарају целе породице и читаве нараштаји листом страдају. Узрок је у томе што су игре на срећу и организација како је устројена у Црној Гори сумануто погрешна. Имамо у стамбеним четвртима, најезду стотина кладионица и аутомат клубова и незадрживу и општу ескалацију онлајн коцкања и клађења “свуда око нас”. Закон прописује да објекти за коцку и клађењу морају бити удаљени 250 метара од школа, односно образовних установа. Као да деца долазе хелихоптером у школу, или се у њу падобраном спуштају… Као да деца не пролазе кроз стамбена насеља и улице крцате кладионицама и аутомат клубовима. Узгред пред носевима учитеља и наставника преко паметних смарт телефона деца у истим тим школама интезивно учествују у играма на срећу?! Држава и коцкари нам децу путем игара на срећу учине зависницима па од тих прихода (који махом служе за крпљење буџета) лече”, што је врхунац цинизма, лицемерја, каже Бојић.
„Малта има становника скоро као Црна Гора а кудикамо мања. Она је 2004. ушла у ЕУ и тада доживела – економски бум. Кско и чиме? Па приређивањем масовних интернет игара на срећу и продаје држављанстава уз лабилне финансијске контроле. Данас је Малта оно што зовемо “заробљена држава” (стате цаптуре), озлоглашена по корупцији и организованом криминалу. Зсшто Црна Гора хоће тај исход кад је већ дуго и дубоко у њему, у том блату. Зар не треба из те трулежи изаћи и макар дати шансу новим генерњцијама, зар не би то било цивилизацијски фер, пита Бојић.
Адвокат Бојић каже да „Није све ово пто наммсе догађа и чему непромишљено и кратковидо стремимо немогућа прича, већ контрадикторна прича која нас услед контрадикторности – води у стање немогућег. Држава овим подухватом хоће да представи да је могуће имати истовремено и јаре и паре. Хоће истовремено да масовно заступи интернет игре, и убирирњ огромне приходе, што јесте легитимно, али истовремено хоће да представи и да бринее о будућим нараштајима, о младим генерацијама, о породицама (што је прва неистина) и још да за све то окриви приватнике иско је директан саучесник ове опште погибељи. Каква је то разлика када се држава уместо приватних компанија бави приређивањем игара на срећу и када организује игре на срећу? То је тотално сулудо и апсурдно. Нигде на свету нема да држава има своја казина, кладионице, коцкарнице…“ наводи Бојић.
-Свако малолетно лице може од било кога старијег узети личну карту, добити код за учешће у игри, уплатити улог на свакој бензинској пумпи или трафици у граду и ући у свет рекетирања, геоековањс. зеленашења, пенала, наркоманије, у свет катаклизмичних страдања. Ту се рађа нерешив проблем друштва.На острву Мен у ирском мору наводи Бојић, је 1994. први пут настао онлајн систем коцкања и клађења у склопу одговарајуће јурисдикције и то је отада узело маха до неслућених размера. Свака држава налази себи инхерентне механизме за очување нсјвиших вредности или се бар труди, а наша срља у понор са само једним циљем: да убере што више прихода, док се пошаст коцке, зеленашења и наркоманије ваља улицама и осваја сваки кутак Црне Горе.
„То лицемерје је одавно прешло у зону чистог цинизма. Кажу да се приходи остварени од игара на срећу користе у хумане сврхе и за лечење зависности… Чије? Коцкарске… Игре на срећу су у корелату нераскидиво увезане с нелегалним активностима, са зеленашењима, каматашењима, наркотицима, крађа, пљачки, до самоубистава све до најтежих кривичних дела…“ сматра Бојић.„Општепознато је да је коцкање савршено за – прање пара. Али то није само прање пара него сваке имовине која се може валоризовати. Тај процес се обавља вешто у три фазе: 1) Улажеш, 2) прикриваш и 3) интегришеш.“ У видеу испод адвокат објашњава те три фазе.
Адвокат на крају уз низ других указивања пита: шта се догађа са државним видео надзором а шта са инспекторисањем рада приређивача игара на срећу од 2004. до дан-данашњег? И без задршке одговара – ништа. Државни апарат је као и у остслим областима потпуно онеспособљен и корумпиран. Пошто су овде доведени у питање животи наше деце, мора се наћи – АДЕКВАТАН ОДГОВОР. Сада, овде нема више алибија.
„Знате ли да је овај надзор потпуно безбедан, пита Бојић. Он је, тврдим, као швајцарски сир, ничему не вреди. Како ће онда држава да контролише онлајн? Никако. Како инспектори који нису школовани, они морају да су већи стручњаци и махери од оних који приређују игре на срећу. А што се тиче приређивача игара на срећу, па то је контроверзан свет. Због тога настају проблеми. Видите како ради једна Велика Британија која је позната по томе, или Аустралија, Сингапур… Они то решавају на сасвим другачији начин
Адвокат наводи да је најсажетија порука коју има, нарочито за младе:
„Нигде нећете наћи да пише: “коцка убија”, јер убија подмукло и то се схвати тек кад је – прекасно. Коцка је разарач дома и породице, душе и духа, творац зла и опскурних узора, она је магнет нагорих кривичних дела, упијач најтежих наркотика, сатире оне које највише волите, разноси животе вама најблискијих. О свему томе ви се не питате јер вас свет коцке држи у шаци. Ви наши нараштаји у овом свету модерних дигиталних и лудачко брзих игара на срећу са опресивним технологијама- везиваће “сами себи” кошуље на леђима. Ако се не отргнете одмах неће се то десити никад, такав је след.“
Извор: ИН4С
