Шта ово би? У финалу Вимблдона је играо тенисер за кога смо сви морали да навијамо јер има све одлике просјечног Србина, али на његову несрећу са друге стране мреже је био Новак Ђоковић.

Јесте, Киргиос је преталентовани играч, који уништава самог себе. Бескрајне свађе са свима на стадиону, укључујући и себе. Исти тип као 90% нас који пребацујемо канал кад Ђоковић изгуби први брејк. И никако да се од најбољег научимо како треба.
Од наших политичара на најбољем путу је Дритан. Можда не да научи, али у недостатку конкуренције, има историјску шансу да освоји Грен Слем. Тек је јул, а он већ јуриша на чело треће Владе ове године.

А седмица је почела тако невино, са дискусијом о резултатима Балканске математичке олимпијаде. И нико да се запита како се могао очекивати бољи резултат кад дјеца на такмичење долазе из земље у којој математичка мањина саставља већину, из земље у којој добијаш право да се питаш тек ако имаш мање од 5% подршке. А ако се крећеш око нуле, онда имаш право и да се представљаш као јавност.
Тако су нас медији које покушали увјерити да је 29 особа које протестују испред Владе веће од рецимо броја људи на било којој литији у Андријевици нпр. Па како да се дијете не збуни на такмичењу, кад га збуне сопствене очи?
Још један од често рабљених термина претходне седмице је био консензус и стрпљење. Сви они који су ћутали кад су се силом на срамоту усвајали закони о рецимо државним симболима, резолуције о укидању ПГ скупштине, па и Устав, сад одједном позивају на широки дијалог и одлагање процеса. Да зрене неђе у подруму док не уђемо у Јевропу.
И имало би то смисла да се не ради о нечему што чами чекајући већ 11 година, колико је протекло од потписивања уговора са двије традиционалне вјерске заједнице.
Логика „да са европског пута не скренемо“ је иста она која је деценију говорила „бавимо се економијом, а не националним питањима“. Успјех те филозофије видимо данас, кад се не зна шта је у горем стању.
Знате, држава је велики механизам у коме свако треба да има своју улогу. Зато и постоји оволико служби, сектора, министарстава. Да свако ради свој посао. Да Министарство Јевропе припрема те преговоре, екологија чисти смеће, а министарство правде да креира уговоре. И све то може да се ради паралелно и да нико никоме не смета. Не 3 у 1, него 3 за 3.
Осим перфидних, грађанством умивених противника уређења односа са СПЦ, имамо на сцени и потпуно огољени „црногорски национализам“ који је срамота за сваког поштеног националисту. Узгајана под називом „патриотизам“ ова шовинистичка идеја је ових дана бриљирала са изливима мржње према албанским политичарима, којима су у секунди заборавили све оне референдумске хвалоспјеве.
Иако сам задовољан што су се напокон отворили до краја, искрено ме запрепастио напад на Сергеја Ћетковића, вјероватно једину особу у ЦГ за коју никад нико није рекао лошу ријеч. Једини Сергејев гријех је био што је ангажован да пјева у црногорском граду на једини црногорски празник који уједињује све црногорске грађане. На одушевљење зелене штампе, истакнуто је да ће морати да се задовољи концертима у Плаву и Сурдулици.
Истовремено, на Цетињу ће се одржати црногорски пивски фестивал који се ради по лиценци београдског.
То никоме не смета. Вјероватно зато што је улаз бесплатан.
Пише: Небојша Бабовић
