Пише: Вук Бачановић
У броју Побједе од 14. августа 2026. године, у интервјуу под насловом „Планетарна лаж је да је Осман Растодер учествовао у покољу у Велици“, Шербо Растодер покушава да ратну улогу свог рођака и лидера колаборационистичке муслиманске милиције изведе из готово универзалне формуле ревизионистичке апологије сваке колаборације са њемачким нацистима и италијанским фашистима у окупираној Југославији током Другог свјетског рата и која гласи: „Морали смо да бисмо одбранили народ.“
У том смислу се као као аргумент може прихватити да је страх бихорских муслимана од четничких покоља био стваран, као што је стварна била и потреба за самоодбраном у комплексним околностима; али иако „одбрана народа“ објашњава мотив сарадње обичног човјека ухваћеног у ковитлац империјалистичких интереса, не претвара сарадњу у антифашизам. Иначе бисмо истом методом морали озбиљно прихватити и апологију Милана Недића као „српске мајке“: ако је довољно рећи да си сарађивао да би „спасао Србе“, онда ћемо мајци, јер нас је родила, ваљда опростити и то што је њен апарат служио њемачком окупационом поретку у којем је извршен Холокауст, спровођене масовне одмазде попут Крагујевца и основан, за политички непоћудну омладину, чак и Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци.
Назив није сатиричан, заиста се тако звао. Јер управо ту лежи оно што Растодерова редукционистичка конструкција упорно изоставља: окупатор није затекао природну балканску кланицу па у њој добронамјерно дијелио пушке за самоодбрану, него је разбијањем државе, успостављањем нових граница, наоружавањем локалних милиција и системом привилегованих савезника сам поставио сценографију у којој су комшије почеле једни другима долазити с оружјем које су добиле од истог режисера.
Вук Бачановић: Двије радионице старих заблуда против нове српске политике
Но хајде да на страну ставимо Растодерове тврдње према којима „једна оружана формација“, то јест муслиманска милиција истовремено јесте и није војна формација, има команданте али нема хијерархију, добија оружје и храну од окупатора али нема логистику нити власт иза себе, сарађује с фашистичком Италијом али је „примарно антифашистичка“, нема никакав политички програм, осим, додуше, политичког програма да се један дио Југославије припоји Великој Албанији.
Дакле иако та „скупина самоорганизованих сељака без идеологије“ нема програм, хијерархију, логистику ни власт иза себе, другим ријечима највише наликује малим летећим медвједићима, она већ у сљедећој реченици води борбе примарно против четника, иако је изразито антикомунистичког карактера.
Покушајмо, међутим да проф. Шербу Растодеру повјерујемо да идеологије није било, односно да су се и четници и партизани по Бихору кретали под толико вјештом камуфлажом да самоорганизована милиција, наоружана и упослена у италијанском окупационом систему, никако није могла установити о коме се заправо ради. Једино тако бисмо могли прихватит професорово објашњење да су за њих су и једни и други били просто „Власи“ и да према томе напад милиција на тринаестојулске устанике 1941, није био профашистички и проокупаторски инспирисан, будући да милиције нису имале благе везе да су устаници антифашисти. Али како онда објаснити да само неколико редова касније професоров рођак, командант Осман Растодер поново постаје „непомирљиви антикомуниста“ и „непомирљиви античетник“.
Заиста необичан политички субјект бијаше милиционер Растодер. Не зна ко је комуниста, али је непомирљиво против комунизма. Не разликује комунисту од четника, али је идеолошки прецизно против обојице. Човјек 1941. види „Влаха“, међутим његов рођак историчар 2026. у његовој глави проналази јасан политички програм, прилично прецизно сортиран по фасциклама. Али, ситуација онда остаје још урнебеснија. Јер након што нам је објаснио да се Осман Растодер за Велику Албанију опредијелио управо у контексту заштите Бихора од четника, професор као круну аргументације сам уводи један ситни проблем: четнике у тој истој сјеверној Албанији налазимо на зимовању, прехрани и борбеној сарадњи са албанским првацима. Растодер чак са извјесним тријумфом помиње бајрактара Пренка Цалија, „најбољег пријатеља Павла Ђуришића“, у чијој су кули у Врмоши зимовали васојевићки четници, па закључује како је „сарадња идеолошких истомишљеника била свестрана“.
Е, сад већ треба застати и провјерити да ли су се мали летећи медвједићи сударили у ваздуху. Јер до прије неколико пасуса имали смо Османа који иде према Великој Албанији ради спасавања од четника, а сада у тој истој Албанији четници имају нешто што већ опасно подсјећа на програм all inclusive. У Врмоши их је, према четничком документу из априла 1944, око пет стотина; локални католици им помажу, а Пренк Цали не само да их „пријатељски прима“, него са својим војницима учествује у њиховим борбама према Андријевици. Аутор извјештаја чак тражи да се Цали за заслуге одликује Карађорђевом звијездом и добије почасно звање четничког војводе.
Наравно, из овога не слиједи да су „Велика Албанија“ и четници били посве монолитан савезнички блок. Напротив, документи кажу да сарадњу четника са католичким становништвом Врмоше омета муслиманско становништво, Косовски комитет, па донекле и влада у Тирани. Али управо је то погубно за Растодерову црно-бијелу поставку. Испоставља се да етничке и државне етикете саме по себи не говоре ко је с ким: албански актери могу сарађивати са четницима, други Албанци им се супротстављати, муслиманске милиције сарађивати с Италијанима, четници с Италијанима, а сви заједно мијењати савезнике зависно од мјеста, године и непријатеља. Што би било сасвим нормално објашњење једног свеопштег грађанског и међуетничког рата под окупацијом.
Међутим у Растодеровој реконструкцији добијамо људе без идеологије који су жестоки антикомунисти; људе који не разликују четнике од партизана, али су примарно античетнички антифашисти; покрет без програма који има пројекат Велике Албаније; формацију без логистике која оружје и храну добија од Италијана; и, као завршни украс, античетнички политички простор у којем професор сам свечано уводи албанског првака који четнике прима, храни, с њима ратује и бива предложен за четничког војводу. То више није ни гомила противрјечности произашла из покушаја да се докаже недоказиво – то је чисто постмодернистичко лудило. Тери Иглтон је постмодернизам описао као мисао сумњичаву према „класичним појмовима истине, разума, идентитета и објективности“.
Вук Бачановић: Кад је Зеленски дипломатија, а Григорије издаја
Четник је фашиста када на њега пуца Осман, али постаје тек незгодни кућни гост када преноћи код Османових албанских политичких сапутника; колаборација је морални суноврат када је чине четници, али се претвара у нужну самоодбрану када исто чини милиција; партизан је антифашиста само док не уђе у кадар као онај који је на крају рата „примио“ бивше четнике – иако професор такођер тврди да су у партизане прелазили и припадници муслиманских милиција – послије чега цијели партизански покрет постаје погодна машина за накнадно оцрњивање Османа.
Велика Албанија јесте политички пројекат кад треба објаснити зашто је била добра за Бихор, али престаје бити политички програм чим се подсјетимо да су милиционери наводно били „без идеологије“. Тако на крају више немамо ни антифашисте, ни колаборационисте, ни четнике, ни партизане, ни балисте, ни програм, ни одсуство програма, него једну велику историографску чорбу у којој сваки појам важи тачно до тренутка када почне да смета политичким агендама који историчарима плаћају како би их приказали јединим логичним „крајем историје“. Једино што у њој остаје потпуно стабилно јесте закључак који је унапријед требало доказати.
Све остало се, по потреби, претвара у „Влаха“.
