Прича о Џефрију Епстину обично се завршава на његовој мрежи сексуалног злостављања, богатим и моћним познаницима и питању ко је све знао шта се дешавало иза затворених врата његових резиденција. Америчка истраживачка новинарка Витни Веб предлаже другачији угао: шта се догодило са пословним и политичким мрежама у којима се Епстин кретао и какву улогу неки од њихових актера данас имају у америчкој економији, технолошкој индустрији и државном апарату?
О томе је 6. августа говорила у емисији The Chris Hedges Report, у разговору са новинаром и добитником Пулицерове награде Крисом Хеџисом, који је објавио портал ScheerPost. Повод је било њено истраживање о такозваном „Silicon Heartlandu“, технолошком коридору који се убрзано развија око Коламбуса у америчкој савезној држави Охај.
На први поглед, тема дјелује локално: дата-центри, индустријске зоне, пореске олакшице и нова радна мјеста у једном дијелу америчког Средњег запада. За Вебову је, међутим, Охај само лабораторија много већег процеса: постепеног преношења функција државе на приватне компаније, уз истовремено спајање технолошког капитала, војне индустрије и система надзора.
Улаз у ту причу је милијардер Лесли Векснер, оснивач пословне империје у којој се налазио и Victoria’s Secret и човјек чији је дугогодишњи однос са Епстином предмет бројних истрага и контроверзи. Векснер је Епстину дао изузетно широка овлашћења за управљање својом имовином, а њихов однос био је један од кључева Епстиновог успона у свијет америчких милијардера.
Али Вебову у овом интервјуу више занима Векснерова улога у изградњи Њу Олбанија, некада малог мјеста крај Коламбуса које је током неколико деценија претворено у једно од средишта новог технолошког развоја.
Њена теза је да компанија која је развијала Њу Олбани временом није дјеловала само као инвеститор. Кроз различите облике јавно-приватног партнерства добијала је све већи утицај на послове који су традиционално били у надлежности локалне власти: планирање, инфраструктуру, економски развој и начин употребе јавних средстава.
Управо је ту, сматра Вебова, суштина промјене. Не приватизује се више само фабрика, земљиште или комунално предузеће. Приватизује се сама функција управљања.
Тај модел она прати и кроз JobsOhio, приватну непрофитну организацију којој је држава Охај препустила значајан дио послова привлачења инвестиција и економског развоја. Организација располаже великим финансијским ресурсима, али као приватна институција није подложна истом степену јавног надзора као класична државна агенција.
Другим ријечима, држава не нестаје. Она прикупља приходе, гради инфраструктуру и обезбјеђује пореске олакшице, али дио одлучивања о томе коме ће та средства користити прелази у руке структура које нису непосредно одговорне бирачима.
Посебно мјесто у том систему заузимају дата-центри.
Охај је посљедњих година постао једно од великих америчких средишта инфраструктуре потребне за cloud технологију и вјештачку интелигенцију. Такви комплекси захтијевају огромне количине електричне енергије, воде и земљишта, а корпорацијама се истовремено нуде значајне пореске олакшице.
Вебова скреће пажњу на парадокс: пројекти се јавности представљају као велики генератори запослености, иако дата-центри, након завршетка изградње, могу функционисати са релативно малим бројем стално запослених.
У економији заснованој на вјештачкој интелигенцији, каже она, долази се до тренутка у којем рачунарска моћ постаје важнија од људског рада.
Одатле разговор прелази на далеко осјетљивију тему: спајање Big Techa са америчким војним и обавјештајним апаратом.
Вебова посебно говори о компанијама повезаним са кругом Питера Тила, једног од најмоћнијих инвеститора Силицијумске долине. Његов Palantir развија системе за анализу огромних количина података које користе војска, полиција и обавјештајне службе. Компанија Anduril, коју је основао Палмер Лаки и која је такође повезана са Тиловим инвестиционим кругом, производи аутономне војне системе, беспилотне летјелице и технологију надзора. Anduril сада гради велики производни комплекс управо у Охају.
Граница између приватне технолошке компаније и државног безбједносног апарата тако постаје све мање јасна. Држава зависи од технологије приватних фирми, приватне фирме зависе од државних уговора, а њихови власници и инвеститори истовремено имају огроман утицај на политички систем.
Хеџис и Вебова ту долазе до политичке филозофије која стоји иза дијела тог свијета. Питер Тил је годинама повезан са интелектуалним круговима који отворено доводе у питање либералну демократију. Посебно се помиње Кертис Јарвин, амерички блогер и идеолог такозваног неореакционарног покрета, који модерну демократску државу сматра нефункционалном и предлаже модел власти организован по узору на корпорацију.
Држава би, у тој визији, имала нешто налик генералном директору са изузетно широким овлашћењима, док би демократски механизми контроле били знатно ослабљени.
За Вебову, зато, јавно-приватна партнерства нису увијек само практичан начин да се нешто брже изгради. Она у њима види могућу институционалну степеницу ка моделу у којем држава формално постоји, али све већи број њених функција обављају приватне структуре. С тим је повезана и идеја „паметних градова“.
Коламбус је већ годинама полигон за пројекте дигиталног управљања саобраћајем, инфраструктуром и подацима. Такве технологије саме по себи не морају бити спорне. Питање које Вебова поставља много је једноставније: ко посједује систем и ко посједује податке?
Ако инфраструктуру контролише приватна компанија, а јавна власт од ње технолошки зависи, гдје се завршава услуга, а почиње власт?
У завршници разговора Хеџис употребљава израз „тоталитарни капитализам“. Вебова нуди нешто другачију аналогију: нови феудализам.
Не би то био феудализам земљопосједника и кметова, него систем у којем малобројне корпорације контролишу дигиталну инфраструктуру, податке, комуникацију, енергетске ресурсе и све већи дио функција које су некада припадале држави. Грађанин формално задржава политичка права, али све више зависи од система на чије одлуке има све мање стварног утицаја. Зато најзанимљивији дио разговора са Витни Веб на крају и није онај о Џефрију Епстину.
Епстин је овдје почетак једне путање, не њен крај.
Много је важније питање које остаје када се његово име уклони из приче: шта се дешава са демократијом када компаније више не траже само повољне услове од државе, него постепено почињу да обављају послове државе?
А ако приватни капитал управља инфраструктуром, подацима, развојем и све већим дијелом безбједности, можда најважније питање будућности више неће бити ко је власник компаније. Него: ко је власник државе?
Извор: Sheerpost
