Пише: Драго Пислел
У данима када се стрмоглављује повјерење обичних људи у Католичку Цркву, а то због завјере шутње већег броја (над)бискупа у вези сексуалног предатора, свећеника Пожешке бискупије И. Ж., који је паралелно градио каријеру (чак мислио да ће постати бискуп) и имао име у импрессуму Националног уреда за католичке школе Хрватске бискупске конференције и доста након што је афера еруптирала у нашим медијима, важно је указати на црквеног човјека којег се без престанка блати али остаје досљедан и предан промоцији мира.
Повјерење и интегритет с којим се поигравају хрватски (над)бискупи, почевши с предсједником ХБК Драженом Кутлешом, је нешто што особа о којој ћу данас говорити и не зато што ми је пријатељ већ зато што му приступам као новинар који пази на критерије – не изневјерава.
Иначе, каже ријечки надбискуп Мате Узинић (у тексту који можете пронаћи у нашој рубрици Абрахамова дјеца) да смо ”ових дана и у нашој Цркви поновно болно суочени с тим колико гријеси, пропусти и злоупотреба повјерења могу ранити друге и пољуљати њихово повјерење у Цркву.
Такво се повјерење не може једноставно захтијевати. Оно се мора чувати, а када је изневјерено, поновно градити истином, одговорношћу и бригом за оне који су рањени.”
Ја имам/заступам еклезиологију према којој не говорим о ”нашој Цркви” или оној Цркви тамо, било којој, рецимо православној, и то зато јер за мене је то све иста, једна и једина Кристова Црква која има своје фракције, струје, духовност, литургијске облике… штогод вам било важно нагласити.
Зато с истом побожношћу и осјећајем Божје присутности улазим и у Загребачку катедралу на Каптолу, макар још била у радовима, и у обновљени саборни храм Преображења Господњег на Цвјетном тргу.
Не зато што сам синкретист већ зато што вјерујем да је Дух Божји свугдје гдје га побожни позивају, с истим поштовањем улазим у џамију и у синагогу. Од када сам у коловозу 1995. имао снажно и готово неописиво духовно искуство у једном шинтоистичком храму у Кyоту у Јапану, што ми се поновило 1997. у дворани у којој се клањало поред срушене џамије Ферхадије у Бања Луци, мене обузима ”страх Божји” и мистично расположење гдјегод се Бога моли.
Из истих разлога не могу имати сатисфакцију пред чињеницама ”гњусне афере бискупа (барем десетеро њих)” и најмање осам година заташкавања сексуалног злостављање сјемеништарца и богослова (како је гласила добро сложена насловница тједника Експрес од 31. српња најављујући чланак о овој афери који је написао теолог Далибор Милас).
Није било довољно ни то да хрватским бискупа 2018. бечки надбискуп и кардинал Christop Schönborn скрене пажњу на аферу, не, сви су упецани у афери наставили шутјети и нема у тој афери невиних! Не говорим о ступњевитости кривње, тиме нека се баве апостолски нунциј Girelli и Dikasterij за наук вјере и Дикастериј за бискупе, ја говорим о осјећају гађења када читам да је гњусна афера толико раширена да због ње падају у мочвару и моћни људи као што је професионални величатељ лика и дјела Алојзија Степинца, Јурај Батеља, који је за аферу знао из позиције духовника у сјеменишту на Шалати. И тако даље и тако слично. Баш фуј!
Ова је афера, не можда, него сигурно највећа афера у новијој повијести Цркве у Хрватској, пак изазива велику бол и запрепаштење.
Мене боли и када ме изневјерава мој бивши професор на КБФ-у, умровљени пожешки бискуп Антун Шкворчевић, први на линији одговорност и на попису оних који су криви у мега-афери заташкавања, а болило би ме и када би патријарх Порфирије Перић престао позивати на помирење и на сућут.
То не значи да не гријеши. Детектирао сам неке грешке док је био у Загребу, а волио бих да није погријешио у говору о студентима и о Западу опћенито пред Путином у Москви (да је говорио на српском, уз преводитеља, грешака би било пуно мање, сигуран сам). Тврдити да Порфирије не гријеши би било идиотски, толико погрешно и охоло као негирати моје/наше властите погрешке.
Ја, наиме, о овим црквеним стварима не говорим на памет, никада, већ читам што тко говори и гледам тко што ради, па онда и по потреби о томе пишем, и тако цијели живот.
Па, да пријеђемо на конкретну ствар!
У једној, по мени, бољих беседи које је имао у Загребу, у уторак 4. коловоза 2020., окружен свештенством Саборног храма, представницима Српског народног вијећа, Амбасаде Републике Србије и вјерним народом, митрополит Порфирије је служио годишњи парастос жртвама пострадалим у ”Олуји”, али и у данима који су услиједили непосредно послије саме војне акције.
У беседи коју је изговорио након заупокојене службе, митрополит је истакнуо ”да су у сваком рату, а посебно у рату народâ, сви губитници. Као што је рат по себи пораз, али и последица изопачења људске природе, тако је и слављење рата слављење пораза. То је још веће изопачење од самог рата, јер њиме се слави зло.”
Због овиј ријечи и због магистериј Цркве о рату и о миру ја не славим нити ћу икада славити ”Олују” како ју слави ХДЗ и пропагандна машинерија залуђених ратом, од Присавља на даље.
Након парастоса, Порфирије је присуствовао традиционалном комеморативном окупљању у просторијама Српског народног вијећа и читању (тада) тринаесте ”Изјаве сјећања”.
Своје обраћање митрополит је наставио у духу бесједе изговорене у цркви и рекао:
”Молећи се за сву нашу браћу и сестре пострадале у Олуји, треба да знамо да је рат највеће зло које може да задеси појединца, групе и народе – а захватао је понекада и цео свет. Свако слављење рата је увећавање зла и продубљивање мржње. Када славимо било коју победу која подразумева проливање крви, ми деградирамо себе и своје људско достојанство.
Треба да пођемо од тога шта Бог хоће од нас. Треба да славимо мир, разумевање, солидарност и изнад свега љубав, и никад да не дозволимо себи да славимо рат. Сваким слављењем рата, остављамо могућност новим неспоразумима, а тиме и новим ратовима.”
Ове године, не без разлога, та у Мркоњић Граду су хрватске снаге под заповиједима и генералним надзором Анте Готовине (који је имао заповједно мјесто у Шипову) у листопаду 1995. починиле страшан злочин над цивилима и заробљеним снагама Срба, Порфирије је преводио парастос за жртве ВРО Олуја у том граду.
Мркоњић Град једна од најразоренијих опћина сјеверозападне Босне, које су у листопаду 1995. године заузеле снаге ХВ-а под заповједништвом Готовине. Послије повратка Мркоњић Града у састав РС у граду је откривена масовна гробница, из које је ексхумирано 181 тијело.
Готовина је један од 16 заповједника Хрватске војске против којих је МУП РС још 1996. године поднио казнену пријаву због ратних злочина над српским цивилима и заробљеним војницима, почињених на подручју Мркоњић Града, Шипова, Рибника, Српског Купреса, Језера и Бањалуке. Пријава, у којој је Готовина првоосумњичени, је 2002. године упућена Хашком суду, али је из Хага прослијеђена тужитељству БиХ, међу око три стотине враћених предмета. Допуњену верзију казнене пријаве у просинцу 2006. МУП РС прослиједио је тужитељству БиХ.
By the way, када су ме у Загребу два дана испитивали представници Хашког тужитељства (као нетко тко је из прве руке сазнавао за злочине почињене тијеком и након ”Олује”) ја сам им рекао да за оно што га се терети Готовина је невин, али да није невина особа, мислећи, што сам им нагласио, на одговорност за злочине у Мркоњих Граду и другдје у тој акцији пробијања пута према Бања Луку (а коју су зауставили Бил Клинтон, Стејт Департмент и Пентагон).
Истичем оне ријечи које свједоче да је Порфирије остао особом преданом миру и помирењу:
”Овде, у Мркоњић Граду, који и сам носи дубоке ране страдања, вечерас нас је сабрала љубав према нашим мученицима, сродницима, суседима и сународницима који су током ужасног прогона са својих вековних огњишта са простора Далмације, Лике, Кордуна и Баније августа 1995. године невино изгубили животе. Са посебним болом сећамо се пострадалих на Петровачкој цести, где су, у избегличкој колони и на путу ка спасењу, страдали недужни људи, старци, жене и деца…
И вечерас заповест о љубави призивамо и у сећање и у своја срца. При том, знамо да је човеку тешко да воли противника и непријатеља. До пуноће такве љубави узрастају само охристовљени људи, светитељи Божји. Ипак, Христова заповест свакоме од нас показује пут и позива нас на непрестани подвиг очишћења срца од самољубља и самодовољности како бисмо у себи умножавали радост, љубав и мир.
Зато осећам дужност и одговорност да овог тренутка, као и увек са трона Светог Саве, позовем све нас, његове духовне потомке овог великог светитеља, да не дозволимо да нас уместо љубави према ближњем опхрве мржња, да постане нормално оно што се данас, нажалост, често дешава међу нама: да се ближњи претвара у туђина, да брат постане противник, а различитост да се претвори у повод за непријатељство; другим речима: да нам мржња према ближњем, тј. мржња међу нама постане једини прихватљив начин живота.
Заповест Божја о љубави има сасвим конкретан садржај. Она нас упућује на људе са којима живимо. Љубав дугујемо једни другима пре свега у породици и у браку: супружници једни другима, љубав дугујемо својим родитељима и деци, браћи и сестрама; затим суседима, колегама, суграђанима, љубав дугујемо своме народу.
Учећи се љубави према онима са којима непосредно делимо дар живота, благодаћу Божјом постајемо способни да у сваком човеку препознамо брата и икону Божју. Тек волећи своје, волећи свој народ постајемо способни да волимо друге, да волимо туђе, да волимо и поштујемо друге људе и друге народе.
Драго Пилсел: Зашто ми није свеједно када се претјерује са Степинцем
Стога, опет и опет се молим Господу и позивам све нас да будемо колико год можемо изнад уских, себичних и идеолошки мотивисаних партикуларних интереса и да се, у духу хришћанске и православне саборности, издигнемо изнад подела и раздора; позивам не својим него речима апостола Павла, великог светитеља Божјег, који је хришћане у Коринту преклињао: ‘Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, да су међу вама свађе’ (1 Кор 1, 10–11)… ”.
Ове преважне Порфиријеве ријечи служе као оријентир у Цркви, понављам, једној и јединој, Кристовој/Христовој, баш сада када с тугом и горчином морамо прихватити истину да су хрватски (над)бискупи, кукавице, преваранти и издајници својега позива и Исуса разапетог.
Почео сам с цитатом Мате Узинића и њиме заокружујем колумну:
”Желимо ли да наша вјера постане и остане повјерење, против Злога се не можемо борити тако да затварамо очи пред оним што није добро, јер управо би то било оно што он жели, него истином, обраћењем, одговорношћу, разоткривањем зла у његову коријену и настојањем да се учињено зло више не понови.”
Драге читатељице и читатељи, ако ми допустите, драге сестре и драга браћо: останимо заједно и одлучни у томе да се зло побиједи; останимо у увјерењу да није добро славити рат; останимо посвећени истини, ма колико бољела; останимо повезани молитвом.
Порфирије је своју проповијед у Мркоњић Граду завршио цитирајући патријарха Павла, епископа наше Цркве. И ја ћу:
”Господе Исусе Христе, Боже наш, прими ово наше усрдно мољење и опрости нам сагрешења наша. Помози нам, Ти, који си ради спасења свију пошао на крст и смрт претрпео, да и међу нама и у целом свету мржња уступи место љубави, немир – миру, жалост – радости, да тих и миран живот проведемо као људи Твоји и браћа међу собом. Господе мира и љубави, помози нам да се на пут Теби вратимо. Сачувај земљу нашу и народ од неправде, насиља, међусобне заваде и неслоге, и немој уклонити светњак Цркве наше испред Себе. Јер си Ти Бог милости, доброте и човекољубља, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин”.
Драго Пилсел: Снажне екуменске вибрације у Јасеновцу и Пакрацу
Извор: Аутограф.хр
