Пише: Бојан Муњин
Од многих мука кроз које су људи у животу приморани да пролазе, једна траума је нарочито тешка и дуготрајна. То је мука прогнаништва. Ту горку патњу су искусиле стотине хиљада људи родом из Хрватске, српске народности, који су након акције хрватске војске, „Олуја“, 1995. године морали бјежати у околне земље, нарочито у Србију. У стручној литератури се то зове Улисов синдром који описује посттрауматске реакције на присилно расељавање. Попис лоших ствари који се људима тада догађају је дуг и погубан: губитак вољених, ратне страхоте, уништење имовине, страх за властити живот, боравак у избјегличким камповима, незапосленост, правна несигурност, кронична апатија и много тога још. Све су то прошли Срби који су рођени у Хрватској, једнако као што су на тој земљи били рођени и њихови очеви, дједови, чукундједови, све до манастира Крупа у Далмацији, старог 700 година.
Како се данас, 31 годину након тог трагичног егзодуса осјећају људи који су преживјели „Олују“, који су били у избјегличкој колони и који су морали оставити све што су имали у Хрватској и почети испочетка? Вјеројатно би се могло поставити питање да ли има свјетла на крају тунела за Србе који су остали у Хрватској, као и за оне који су из ње прогнани, али свјетла у срцима и оних Срба који су остали и оних који су отишли – ипак има. На примјер, у манастиру Крушедол на Фрушкој гори постоји „трпеза љубави“, за вријеме манифестације „Крушедолска звона“ сваке године крајем маја, када се обиљежавају страдања Срба у протеклом рату. На ту трпезу су позване српске избјеглице из Хрватске које сада живе у Србији, али су позвана и културно-умјетничка друштва из родног краја, из Славоније, на примјер, у којима, кажу, има и доста Хрвата по народности. „Манифестација Крушедолска звона јесте сабор без мржње“, говори Вељко Вукелић, предсједник завичајног удружења „Славонија“ у Инђији, у Војводини, у којој и данас живи највећи број избјеглица из Хрватске. „Ми у нашим срцима чувамо нашу традицију, нашу православну вјеру и желимо да то прославимо заједно и зато се на оваквој манифестацији окупљамо“, каже Вукелић. Јер, човјек без властите духовности, у којој су укључени и родни крај, вјера, доброта и брига за другога, губи суштински дио свог бића и нестаје, сматра Вукелић. „Жртве нашег народа морамо памтити“, каже, али како су Срби из Крајине, као и други народи на Балкану, колатералне жртве геополитичких циљева којима нису били дорасли, сматра Вукелић, на оваквим саборима треба показати пијетет према свим жртвама, а не само према жртвама властитог народа.
Да ли се на обиљежавању страдања Срба у „Олуји“ и на другим стратиштима ради само о присуству људи старије животне доби и да ли су избјегличка удружења мјеста од којих зазиру млади? Да, прогнаничка популација Срба је све старија и на жалост све је мање има, али Бојана Вучић, предсједница Завичајног удружења Кордунаша из Београда у изјави за Привредник каже да је она успјела у својој главној мисији да обнови друштво. Млади чланови у њеном удружењу не желе заборавити прошлост и истрајно раде на обнови старих обичаја. Или, како каже Бојана: „Јер, човек може променити адресу, државу и судбину, али не може променити место на којем му је први пут замирисао хлеб, где је научио своје име и где је оставио део душе.“
Вече сјећања на избјегличку колону у „Олуји“ обиљежава се и ове године окупљањем више стотина чланова удружења Кордунаша, иако за све Србе с Кордуна трагичан дан и почетак егзодуса је 6. аугуст 1995. (а не 4. аугуст), јер тог је дана у Топуском постигнут споразум између хрватске и српске војске да Срби са Кордуна „несметано“ смију кренути у избјеглиштво. Иронија судбине је да је тог дана десетинама хиљада Срба отворен, ваљда по први пут, аутопут Загреб-Београд да се по њему могу упутити у прогонство. Иначе, друштво Кордунаша у Београду окупило је неке од својих чланова, који су за вријеме „Олује“ били тинејџери, да испричају своје приче о тој трагедији и њихова сјећања сакупљена су у недавно изашлој књизи „Људи говоре – 30 година од Олује“. Ове приче носе драматичне наслове: „Колона црња од облака“, „Умрли су мученичком смрћу у једном дану“, „Посљедњи окрет“ и друге, али опет, листајући их видимо – огорчења и мржње у њима нема. Памтимо једну реченицу: „Највише су нам помогли људи који су најмање имали.“ Документационо-информациони центар Веритас, пак, који се бави прикупљањем докумената и података о страдању Срба из Хрватске током рата у Хрватској, према изјави њиховог предсједника Саве Штрпца за Привредник, издат ће саопштење у вези обиљежавања „Олује“, као и годишњи билтен који се у правилу бави темама везаним за сјећања на егзодус, на „приче из колоне“, али се бави и актуалним проблемима тражења несталих или ексхумација посмртних остатака Срба страдалих у рату. Добар дио билтена већ годинама представљају анализе судских процеса пред хрватским судовима, у случајевима, каже Штрбац, у доминантном броју од око 97 посто против особа српске народности под оптужбама за ратне злочине. Таквих процеса има око четири хиљаде и они представљају „наставак Олује другим средствима“, каже Штрбац, да би се обесхрабрило људе српске народности да се врате у свој родни крај.
Да ли има живота након „Олује“? На једној страни је туробна егзистенција преосталих повратника, данас људи већ старије доби на пустој земљи старога краја, једнако као и тегобно упињање српских избјегличких удружења у Србији, у борби да одрже чланство и вољу да и даље његују српске традиције свога завичаја. На другој страни ипак постоје упаљене свијеће живота. Једна од њих гори у Книну. То је удружење „Жене косовске долине“ које већ годинама пружа помоћ старијим и осамљеним особама у книнском крају. Међу тим старицама и старцима који у Книну и око њега живе у самачким домаћинствима и траже помоћ, има и Срба и Хрвата, али једних и других има и међу запосленицима овог удружења. За дјецу српске народности удружење је оформило посебно аматерско друштво за упознавање дјеце са српском културом и традицијом, на мјесту гдје су њихови преци живјели толиких вјекова. Или како каже њихова водитељица Радмила Дрезга, која се прије 13 година из Србије с мужем вратила у Книн да помогне: „Живимо и радимо у мултиетничкој средини и оно што могу тврдити је да сви који раде у удружењу ′Жене косовске долине′, као и они који од нас примају помоћ, без обзира на националну или вјерску припадност, Срби и Хрвати, осјећају се добродошли, јер сви мучимо исту муку живота.“
У Србији, међу многим српским избјегличким удружењима постоји већ 30 година КУД Крајина у Београду, који не показује знакове замора. Некадашњи водитељ овог КУД-а, Милорад Загорац, родом из личког села Медак и ентузијаст у изради личких капа, каже да је „двадесет година давао цијелога себе за рад друштва, за његовање пјесме и завичајних обичаја старог краја.“ Загорац је доводио своје друштво у свој родни крај, нарочито на обиљежавање Ивањдана, обновио је црквени збор у родном селу, проводио је хуманитарне акције и са својим КУД-ом обишао је читаву Лику. Данашњи предсједник КУД-а Крајина Милош Калањ у изјави за Привредник каже: „Посебну захвалност дугујемо свештенству Српске православне цркве, које већ деценијама тихо, предано и без великих ријечи чува сјећање на пострадале. Молитвом, парастосима и бригом о светињама и мјестима страдања, они не дозвољавају да жртве падну у заборав. Истовремено, пружају духовну снагу и утјеху онима који су преживјели, подсјећајући нас да се народ не одржава само памћењем прошлости, већ и међусобном бригом, вјером и надом у будућност.“
И на крају, једну од упаљених свијећа држи глумица Маја Колунџија Зорое која већ двије године игра у монодрами „Искра“, која говори о Ђуки, мајци Николе Тесле. Маја ју је одиграла преко стотину пута, дословно од Теслиног родног мјеста Смиљана до Нијагариних слапова. Она је родом из села Колунџије поред Книна, данас с породицом живи у Београду и такођер је била „дијете из колоне“. Маја је за Привредник подијелила своја размишљања о томе што значи достојанство у мислима на изгубљени завичај: „Можда је моје село сада празно, можда више немам ни старе слике, вероватно су изгореле са кућом, али имам сећања која вреде више од хиљаду слика и милион речи. Тужна или срећна, вреди та сећања поделити за мене, за њих, за сваку птицу која је исељена из свога дома, али и даље храбро лети у сусрет и најјачим ветровима.“
Извор: П-Портал
