Пише: Данило Бабић
Ел Обеид, престоница суданског региона Северни Кордофан, већ осамнаест месеци живи у опсадним условима. Воде је све мање, приступ храни и здравственој заштити је озбиљно угрожен, а побуњеничка паравојска Рапидних снага подршке (РСФ) гомила снаге око града који још контролише Суданска армија (САФ). Канцеларија УН за људска права бележи да је у периоду између 6. и 28. јуна у 15 напада дроновима у граду и околини убијено најмање 45 цивила, док је 41 рањен. Дуж путева којима се крећу расељени, забележена су погубљења по кратком поступку, отмице, мучење и сексуално насиље. У Ел Обеиду жене које излазе по воду, бирају између дана и ноћи за извођење тог нимало лаког подухвата, заправо бирајући између две опасности.
По дану су извори воде изложени нападима дронова. Ноћу су изложене опасности од силовања и разних других видова сексуалног насиља. У граду од око пола милиона становника, од којих су приближно 70 одсто жене и деца, рат је основну људску потребу за водом претворио у смртоносну рачуницу. То је можда најтачнија слика Судана у четвртој години рата: живот се не губи само на линији фронта, већ и на путу до бунара, у болници без струје, у насељу без хране и на путу којим цивили покушавају да побегну.
Покољ у Ел Фашеру
Стрепње за судбину Ел Обеида су оправдане. Сећања на масакр у граду Ел Фашер су још увек свежа. Наиме, РСФ је крајем октобра 2025. освојио град после осамнаестомесечне опсаде и изгладњивања становништва. Према налазу УН, најмање 6.000 људи је убијено током прва три дана након продора у град. УН су организација склона конзервативним проценама. Незваничне процене других агенција говоре да је у коначном епилогу опсаде Ел Фашера страдало и до десет пута више људи. Независна међународна мисија УН закључила је да етнички усмерена убиства, сексуално насиље и намерно изгладњивање заједница Загава и Фур носе обележја геноцида и указују на геноцидну намеру РСФ-а.
Ел Обеид још увек није постао нови Ел Фашер. Питање је колико „знакова поред пута“ мора да се појави да би фамозна међународна заједница покушала да спречи исти исход. Интересовање за догађаје у Судану је апстрактно, чак ни лични јавни ангажман Џорџа Клунија, некадашњег заштитног лица кампање за Дарфур, више није ни приближно видљив као раније.
Негативци у овој причи нису нимало апстрактни. РСФ вуче порекло из Џанџавид милиције (у преводу „ђаволи на коњима“), чији су злочини обележили ранији рат у Дарфуру. Промена назива која се догодила 2013. није променила њихов модус операнди: етничко чишћење, терор над цивилима, сексуално насиље, пљачка и протеривање и даље су средство овладавања територијом.
То ипак не значи да је Суданска армија невина. САФ, а пре свега њени савезници у виду локалних милиција такође се терете за нападе на цивиле и друге ратне злочине, док су Бурхан (вођа САФ) и Хемедти (вођа РСФ) заједно угушили планирану цивилну транзицију власти. Ипак, ратни злочини две стране нису симетрични. Најтежи, етнички усмерени злочини у Дарфуру, укључујући геноцидну кампању у Ел Фашеру, у налазима УН везују се искључиво за РСФ и његове савезничке милиције.
Ел Обеид је капија између Дарфура, који углавном контролише РСФ, и источног и централног дела земље под контролом САФ. Његов пад би ојачао територијалну контролу РСФ-а, угрозио главне правце снабдевања САФ-а и приближио Судан трајној подели на два војна, политичка и економска поретка. Ипак, овакав исход није загарантован. У Ел Обеиду нема исте етничке динамике као у Ел Фашеру, а у граду су још присутни САФ и хуманитарне организације, јер се град налази у полуокружењу, а не под потпуном опсадом. Управо зато поређење између ова два града треба разумети као упозорење, не као пророчанство. Простор за спречавање нових гнусних злочина још увек постоји, али се сужава сваким новим ударом на изворе воде, струје, горива и других потрепштина неопходних за живот.
Зашто свет ћути
Зашто онда јавност ћути? Тешко је поверовати да је пад „политичког либида“ холивудских личности окупљених око Џорџа Клунија једини разлог. Чују се усамљени гласови: УН упозорава, поједини медији извештавају, Ал Џазира вероватно најактивније услед катарске заинтересованости за дарфурско питање. Проблем је у томе што чињенице о Судану ретко изазивају трајну пажњу и политички притисак.
Први разлог је уништена информациона инфраструктура. Већина домаћих медија је угашена. Стотине новинара отеране су у изгнанство, док су други хапшени, прогањани и на различите начине малтретирани. Комитет за заштиту новинара оцењује да су прекиди комуникација, ограничено кретање и прогон извештача учинили било какво, а поготово независно извештавање из Ел Фашера готово немогућим. Када се затворе путеви информација, лакше се затварају и путеви за помоћ.
Други разлог је хијерархија светске пажње. Ратови у Украјини и на Блиском истоку су за европску и светску јавност много значајнији, из сурових, али једноставних разлога: много је лакше поистоветити се са украјинским или руским жртвама које су сличније нама. У европским елитама страх од Русије је стваран, страх од РСФ-а не постоји. Затварање Ормуског мореуза може угрозити лагодни конзумеристички живот просечног грађанина Глобалног севера, патња Суданаца не угрожава никога (бар док не почну да емигрирају). Додатна отежавајућа околност је та што Судан нема једноставну причу коју можемо свести на бинарне супротности: две заставе, две војске (једна добра, друга лоша) и један телевизијски кадар. Рат у Судану је сплет распада државе, етничког насиља, трговине ресурсима и регионалног надметања. Жртве су далеко од центара политичке моћи, а њихови џелати и покровитељи уклопљени су у шире безбедносне и пословне интересе. Судан се не заборавља случајно; он се потискује, јер је његово озбиљно разумевање политички и економски непријатно.
Злато као ратни ресурс
Размере патње ипак не остављају простор за изговор. УНИЦЕФ процењује да је за 33,7 милиона људи, међу њима 17,3 милиона деце, потребна хитна хуманитарна помоћ. Чак ни укупан број мртвих није поуздано утврђен, јер су насиље, недоступност терена и смањено финансирање онемогућили свеобухватно бројање. У Судану се, дакле, људи не губе само физички. Нестају и из статистике, а затим из политичке с(а)вести.
Рат у Судану, међутим, није изван глобалног тржишта, већ је уграђен у његове ланце снабдевања. Судан је велики снабдевач злата и гумиарабике (емулгатор Е414). Европска унија је 13. јула забранила куповину, увоз и пренос злата пореклом из Судана, изричито наводећи да тај ресурс одржава ратну економију. УН истовремено упозорава да Судан производи око 80 одсто светске гумиарабике, важне за прехрамбену, фармацеутску и козметичку индустрију, те да се део робе из подручја под контролом РСФ-а кријумчари преко суседних земаља.
Истраживачи УН, амерички законодавци и суданске власти оптужују Уједињене Арапске Емирате да РСФ-у пружају свесрдну подршку; Абу Даби то пориче. САФ, са друге стране, у различитој мери има подршку Египта, Турске, Саудијске Арабије и Катара. Тако локални рат постаје предмет регионалног утицаја, а Црвено море његова шира стратешка позадина. Свака нова испорука новца и оружја продужава трајање конфликта који односи све више живота.
Геноцид у Ел Фашеру је цена међународне тишине. За Ел Обеид још постоји прилика да се исти злочин спречи. Ако свет поново буде чекао да преброји мртве, уместо да заштити живе, ћутање ће постати саучесништво.
Извор: Радар
