Пише: Рикардо Хаусман
Оличење лицемерја Трампове администрације.
Шеф америчке дипломатије фактички контролише финансије Венецуеле и алокацију њених природних ресурса. Будући да је успоставио ниво контроле над једном сувереном земљом какву ниједан амерички званичник није имао још откада је Пол Бремер управљао окупираним Ираком, амерички и венецуелански званичници су га прозвали „вицекраљем“.
У класичном америчком телевизијском квизу To Tell the Truth (Истину говорећи, прим.), три учесника би тврдила да су иста особа док их је жири познатих личности испитивао покушавајући да их ухвати у недоследностима. Након што би чланови жирија гласали, водитељ би изговорио чувене речи: „Молимо да устане прави тај и тај“.
Када је реч о америчком државном секретару Марку Рубију, то је питање које Венецуеланци постављају још откако су америчке трупе у јануару заробиле председника Николаса Мадура. Више од шест месеци касније, и даље чекају одговор на њега.
Чини се да постоје три Рубија, од којих сваки аргументовано може да тврди да је он онај прави. Први је Рубио кога су многи Венецуеланци мислили да познају: син кубанских имиграната који разуме шта диктатура чини земљама и породицама, и који је већину свог јавног живота провео осуђујући тиранију те заговарајући слободу, демократију и владавину права.
Месецима након што је в.д. председница Родригес положила заклетву, њена прелазна влада и даље је попуњена лојалистима режима. Више од 300 политичких затвореника и даље је иза решетака, репресивни апарат је нетакнут, а нема ни најава када би могли да уследе избори
Овај Рубио наводно води тешку борбу против оних у администрацији председника Доналда Трампа који Венецуелу не виде као земљу у којој треба обновити демократију, већ као нафтно поље које треба експлоатисати, те безбедносни проблем који треба решити. Он жели да политичке затворенике види на слободи, репресивне институције укинуте, изборни систем обновљен, а Венецуеланце слободне да бирају своје лидере, како би се осигурало да Мадуров режим неће опстати само под новом управом.
Други Рубио се не опире стратегији администрације. Он је спроводи, умирујући венецуеланску опозицију да ће демократске реформе уследити, док се за то време Сједињене Државе договарају с онима који су наследили Мадурову машинерију, предвођене вршитељком дужности председника Делси Родригес. Добар полицајац и лош полицајац тако читају из истог сценарија.
Трећи Рубио, у међувремену, надгледа мутну политичку економију у којој венецуелански нафтни приходи, уговори и институције служе режимским инсајдерима и њиховим пословним партнерима у Вашингтону, демократију из декларисаног циља претварајући у главну препреку за наставак таквог аранжмана. Месецима након што је Родригес положила заклетву, њена прелазна влада и даље је попуњена лојалистима режима. Више од 300 политичких затвореника и даље је иза решетака, репресивни апарат је нетакнут, а нема ни најава када би могли да уследе избори. На питање када би Венецуеланци следећи пут могли да изађу на гласање, Родригес је одговорила: „Не знам, једног дана“.
Порука тешко да је могла бити јаснија. Две године након што су Венецуеланци убедљивом већином гласали за председничког кандидата опозиције Едмунда Гонсалеса, да би му потом јасна победа била украдена, ниједан од предуслова за кредибилне изборе није успостављен. Пре него што Венецуеланци могу поново да гласају, земљи су потребни независна изборна администрација, бирачки списак који укључује и осам милиона Венецуеланаца који живе ван земље, укидање репресивних закона, обезбеђено присуство међународних посматрача избора, и гаранције да ће оружане снаге поштовати исход гласања.
Нико више не може да се претвара да су ове одлуке искључиво на Венецуели и да САД немају значајан утицај на њих. Како је недавно известио Њујорк тајмс, Рубио фактички контролише финансије Венецуеле и алокацију њених природних ресурса. Родригес чак, према извештајима, за важна именовања мора да тражи његову сагласност.
Штавише, већина венецуеланских прихода од извоза прво стиже у америчко министарство финансија, које их одатле у Венецуелу враћа уз одређене услове – што је аранжман који је Њујорк тајмс упоредио са „родитељима која деци дају џепарац“. Будући да је успоставио ниво контроле над једном сувереном земљом какву ниједан амерички званичник није имао још од времена када је Пол Бремер управљао окупираним Ираком, амерички и венецуелански званичници су Рубија прозвали „вицекраљем“.
Иако се Трампова администрација хвали да се у Венецуелу сливају милијарде долара прихода од продаје нафте, јавно није објављен ниједан извештај о томе колико новца је на тај начин прикупљено, или како се он троши. Демократија се не може градити на тајним рачунима, а демократска транзиција не може да улива поверење уколико се код човека који је надгледа налази и кључ од касе.
Нова влада се са својом првом великом кризом суочила 24. јуна, када су два огромна земљотреса јачине 7,2 и 7,5 степени Рихтерове скале земљу погодила у размаку од 39 секунди, разоривши Каракас и приобалну савезну државу Ла Гвајра. Према подацима владе, погинуло је скоро 5.000 људи, а више од 16.000 их је повређено. Организације цивилног друштва и даље пријављују десетине хиљада несталих, док се за безбедносне снаге прича да су наводно ометале спасилачке напоре.
Родригес је критике на рачун одговора државе одбацила као део завере против њене владе, док је проглашење ванредног стања постало најновији изговор за одлагање процеса демократске транзиције. У данашњој Венецуели чак и природне катастрофе служе онима на власти.
Ништа не пружа јаснију представу о истинским намерама Трампове администрације према Венецуели од начина на који третира Марију Корину Мачадо, лидерку опозиције која је ујединила демократски покрет Венецуеле и добила Нобелову награду за мир 2025. Када је покушала да се врати кући након земљотреса, влада Родригесове затворила је ваздушни простор земље и запретила свима који би да јој помогну.
Влада Родригесове није деловала сама. Амерички званичници натерали су пилоте авиона у коме је била Мачадо да се окрену и врате, док је високи званичник Беле куће њен покушај повратка дисквалификовао као „гротескни политички опортунизам“. Сарађујући са венецуеланским режимом како би најпопуларнију демократску лидерку земље држао у изгнанству Рубио је поткопао представу о „добром полицајцу“ коју је пажљиво неговао.
Марко Рубио: Зашто стајемо на пут Међународном кривичном суду?
Ни Венецуеланци у САД не пролазе боље. Администрација их и даље подвргава визним ограничењима, окончала је програм на основу кога је из хуманитарних разлога одобрен легалан улазак у земљу 117.000 Венецуеланаца с америчким спонзорима (тј. америчким држављанима који су гарантовали за њих, прим.), ускратила је стотинама хиљада људи статус привремене заштите, и наставила је с депортацијама шаљући за Каракас авион за авионом. Ако је Венецуела за Вашингтон била толико неподношљива да је то оправдање за свргавање њеног владара, како онда може бити довољно безбедна да прими исте оне људе који су побегли од тамошње власти?
Већина венецуеланских прихода од извоза прво стиже у америчко министарство финансија, које их одатле у Венецуелу враћа уз одређене услове – што је аранжман који је Њујорк тајмс упоредио са „родитељима која деци дају џепарац“
Који је онда Рубио прави? Прекаљени бранилац слободе? Добар полицајац који умирује демократску опозицију у Венецуели док америчка администрација склапа пословне аранмжмане с тамошњим властима? Или моћни вицекраљ чији потези указују да венецуелска демократија никада није била ништа више од преговарачког средства? Можда више није ни важно. Двосмисленост није врлина; то је свестан избор.
Сигурно ће у наредним месецима уследити нове објаве. Можда ће бити саопштен датум избора, најављено оснивање фонда за реконструкцију, или уследити неки други гест који би требало да изгледа као излажење у сусрет опозицији. Судите о таквим обећањима само на основу онога што се да проверити: колико је политичких затвореника ослобођено; да ли је оформљена изборна администрација којој Венецуеланци могу веровати; да ли је бирачки списак аутентичан; да ли је Мачадо у домовини и безбедна; и да ли су сваки долар од прихода од нафте положени рачуни.
Све мање од тога само је представа.
Извор: Радар
