Пише: Др Неле Карајлић
И поред тога што нисам залуђен фудбалом као некада, до мене је допрла невјероватна прича о једном догађају у малом градићу по имену Комптон, ушушканом у југ округа Лос Анђелес, Калифорнија. Како је то мјесто постало мека такозваном гангстер репу, прилично је логично да су ред, мир и закон у њему ријетке појаве. Напротив, бије га глас да има највећи број убистава по глави становника у Америци. Градић су, наиме, на двије интересне сфере, подијелиле криминалне групе питорескних назива Crips и Blood, а у њиховом сукобу, бројке показују, не бирају се средства. Овим првима заштитни знак је плава боја, а другима, сходно називу „blood“, црвена.
Тог љетног пријеподнева пред очима нарко-дилера, утјеривача дугова, рекеташа, хип-хоп музичара и осталих ситних криминалаца, прошла је колона од око три хиљаде људи у плавим дресовима, пјевајући неке пјесме на њима непознатом језику. Црвени, помисливши да су плави добили изненадно појачање, изгубили су се у буџацима овога града, а плави су се разочарали када су схватили да колона која се креће према жељезничкој станици није богомдано појачање, већ нека врста ходочашћа којег Комптон није имао прилике раније да види. Да изненађење буде веће, и поред тога што су им пјесме биле на крајње егзотичном језику, ходочасници су међу собом говорили енглески. Они старији неким грубим, недефинисаним акцентом, углавном граматички потпуно погрешно, а млађи тачно и коректно, са акцентом који им открива поријекло из Сент Луиса. Били су то навијачи Босне и Херцеговине, који су организовано кренули на меч против Швајцарске, меч који је могао много тога да ријеши.
Тог се дана на стадиону Игл вуд у Лос Анђелесу заорила пјесма „Љиљани“ Халида Бешлића, што је пуним срцем пјевало око тридесет хиљада навијача Босне и Херцеговине. Сцена је превазишла скечеве Топ листе надреалиста! Домаћине овога необичног перформанса није очарала само пјесма, већ и начин на који тридесет хиљада људи са другог краја свијета доживљава екстазу пјевајући заједно нешто што нико други на овоме стадиону никада није чуо.
Ако је фудбал огледало живота, а јесте, ово Свјетско првенство показује посљедице великих тектонских поремећаја унутар људске заједнице, миграција и пресељења, онаквих о којима смо имали прилике учити у основним и средњим школама. Босна и Херцеговина, са сва три своја народа, еклатантан је примјер таквих сеоба. Али разлика између сеоба са Балкана и из осталих дјелова свијета јесте у томе што су миграције и пресељења из Африке и Азије изазвали глад и неимаштина, док су се на Балкану народи међусобно побили и поред пуних фрижидера и остава.
Др Неле Карајлић: Сећање на Бору, неподношљива лакоћа писања стихова једног мајстора
Вратимо се фудбалу. У саставу репрезентације Босне и Херцеговине која је играла на овоме Свјетском првенству пријављена су само двојица играча рођених на територији Босне. Чини ми се да је један из Шапца, што није далеко. Сви остали долазе из расијања, што ближег, што даљег.
Босна ту није изузетак! Фудбалска репрезентација Марока нема ниједног играча који је рођен у Мароку. Даље нисам улазио у ситна цревца, али руку дајем да исто важи и за Алжир, Сенегал… Онда сам питао познаваоце прилика која је земља дала највише фудбалера на овоме Свјетском првенству и добио сам одговор. Француска!
Чак 95 играча који играју на овоме првенству рођени су у Француској! Не смијем да набрајам за кога они играју да не би некога заборавио. Да л` Алжир, да л` Мароко, да л` Обала Слоноваче… Велике европске клубове, што рече Жељко Обрадовић, не занима пасош! Због тога је и логично да се једини играчи који су рођени у Минхену, а играју за Бајерн, зову Александар Павловић и Јосип Станишић, што сликовито показује складан распоред екс-Ју емиграције у Њемачкој. Сада ни селекторе репрезентација и њихова руководства не занима родни лист! Можеш се родити на Марсу, важно ми је да ли се добро осјећаш у нашем дресу.
У таквој констелацији снага, земље из којих долазе њихови прађедови лијепо профитирају, јер ће праунуци имати много бољи развој у Француској, Њемачкој или Шведској него у домовини одакле сежу њихови коријени. Познавајући природу капитализма, проблем може настати уколико се земље у којима су рођени фудбалери који наступају за друге репрезентације почну наплаћивати услуге развоја, едукације и физичког третмана играча, који, уосталом, у сваком тренутку могу да играју и против њихове репрезентације. Уколико се Француска или Њемачка, гдје су рођени они који играју за друге репрезентације, досјете јаду, нема тог адвоката на свијету који би успио да одбрани интересе малих земаља што користе играче за чије школовање нису дали ни цента.
Са друге стране, посљедица миграција су и шаролике репрезентације такозваних Великих земаља.
Прије неког времена француски „Л`Екип“ објавио је на својој насловној страни двије фотографије. Једна је била фотографија репрезентације Француске из 1954, а друга фотографија репрезентације Француске са Свјетског првенства у Русији од прије осам година. Упоређујући те двије фотографије, човјек стиче утисак да је на оној првој, из далеке прошлости, истинска репрезентација Француске, а на другој нека афричка репрезентација обучена у француске дресове. Коментар испод те двије фотографије написао је мени непознати француски хумориста, па се ја, тиме што га цитирам, ограђујем од евентуалног етикетирања моје маленкости расизмом. Писало је: „Утицај глобалног загревања на француски фудбал“!
Међутим, „глобално загревање“ имало је другачији ефекат у различитим срединама. Док је од Француске направило свјетску суперсилу, која у посљедњих десетак година увијек игра у посљедњим чиновима великих свјетских и европских фудбалских драма, на Њемачку је имао погубан утицај. Репрезентација те земље је у потпуности изгубила свој идентитет и препознатљивост, а нарочито вољу која ју је красила откако ја знам за фудбал. Тешко да би онима рођеним прије сто година могао да објасниш да су и Мусијал, и Ридигер, и Павловић, и Сане, и Дениз Ундав Нијемци, а како тек да им објасниш да нема неких нових Бекенбауера, Милера, Матеуса, који би били у стању да побједе Парагвај.
Све те миграције, наравно, још нису завршене, па нас тек сада очекују посљедице у друштвеном и културном животу земаља у чијим се породилиштима рађају дјеца чији су преци невољом гоњени дошли у своју нову отаџбину.
Лијепо је, међутим, то да та нова генерација рођена „тамо далеко“ и даље осјећа везу са коријенима, а то се најљепше види кроз популарну културу, зато је и Халидова пјесма на стадионима широм Америке нека културолошка лична карта којом та силна раја брани свој идентитет. Какав год да пјесма „Љиљани“ има смисао, пјева је Халид, а најбоље је да се идентитет пронађе у музици и Халиду.
Медијски, својим неспорним ауторитетом, највећи допринос за тај тренд међу расијањем дао је Златан Ибрахимовић, који је, пуштајући и пјевајући пјесме из земље одакле долазе његови гени, бацио потпуно ново свјетло на културу балканских народа. У његовим јавним наступима примјетан је велики ентузијазам када год покуша да представи музику која га привлачи његовој духовној домовини.
Кроз њега западни медији, па и цјелокупна западна јавност, могу да виде колику снагу популарна култура има на просторима бивше Југославије. То су видјели и они који су на Санрему слушали Наду Топчагић, али и они који су на стадионима широм Сјеверне Америке гледали репрезентацију Босне и Херцеговине слушајући Халида. Просто је немогуће да Французу, Италијану, Нијемцу, па и Шпанцу објасните да закон који важи у њиховим земљама, по коме су медији дужни да емитују 70 одсто домаће музике, а само 30 одсто англосаксонске, у Југославији није имао потребе да постоји! Ми више волимо своје, па макар били рођени у Сент Луису. Овакав тренд може да погура наш мелос и даље, па, након појаве Наде Топчагић у Санрему, није искључено да на једном од будућих Супер боулова, у полувремену финалне утакмице америчког фудбала, наступи лично Назиф Гљива, аутор „Љиљана“.
На крају, сигуран сам да ће на све ово реаговати и филмска индустрија. Након што је Холивуд продуцирао величанствене филмове о руској (Ловац на јелене), јеврејској (Било једном у Америци), ирској (Irish man), италијанској (Кум) емиграцији, добар вам стојим да ће реаговати и на лудаке из Босне. Само што ће такав један филм о Босанцима у Америци, за разлику од антиратних, мелодрамских и гангстерских прича горе набројаних ремек-дјела, бити чиста комедија. Ту смо најјачи! Након тог филма, становницима Комптона биће јасно ко пролази њиховим градом у плавим дресовима.
Извор: НИН, бр. 3941, 9.7.2026, стр. 60-61
