Пише: Јанис Варуфакис
Пред британски референдум о изласку из Европске уније, заговорници останка у ЕУ покренули су пројекат застрашивања гласача који су намеравали да гласају за излазак. Статистичке пројекције економског судњег дана које су понудили биле су толико апсурдне да су убрзо одбачене као сензационалистичко сејање страха и остале уписане као монументални аутогол. Десет година касније, заговорници повратка у ЕУ који се још нису опоравили од пораза шире једнако фантастичне пројекције о томе каква је протекла деценија могла бити да Британија није напустила ЕУ: назовимо то пројектом блаћења. Они мудрији међу њима наслутили су могућност новог пораза, па су прилагодили приступ. Препредена нова стратегија циља на распиривање нове врсте страха: да је Европска унија сада можда… превише добра за Британце!
То је ђаволски план. Поред презентовања лажних бројки из пројекта блаћења којима се показује колико је излазак осиромашио Британце, јавност се сада подстиче да види ЕУ као институцију која осваја нове врхунце софистицираности – делом захваљујући томе што Британија није била ту да јој смета. Имплицитна порука је да осиромашена стара дама није достојна трансформисаног блока. Калкулација је да ће уколико такав наратив добије на замаху добро старо грађанство Велике Британије осетити потребу да нешто предузме – макар да обелодани да је још достојно виших циљева.
Да ли ће нова тактика имати успеха? Готово је извесно да неће. Зашто онда трошим драгоцено време читалаца говорећи о томе? Па зато што чак и ако не успе може направити велику штету. Настављањем отегнуте и беспредметне расправе о томе треба ли Британија да се врати у ЕУ или не, расправе у којој нико не држи до чињеница, додатно се одлаже расправа о томе шта би требало предузети да brexit, такав какав је, почне да ради у корист већине.
Зато морамо подробније испитати пројекат блаћења и демонтирати статистичке неистине којима се подупиру тврдње да је излазак изазвао огроман макроекономски шок и осиромашио нацију. Главни документ овог табора је извештај под насловом „Економске последице brexita“ који је објавио амерички Национални биро за економска истраживања, а чији су аутори британски и европски економисти. Кључни налаз је то да је деценију након референдума британска економија за 6% мања него што би била да су гласачи изабрали да остану у ЕУ.
Занимљиво је да аутори углавном оперишу хипотезама уместо стварним економетријским подацима. Аргументација се помера с најава рецесије, из старог пројекта застрашивања (обавештен читалац зна да се то није догодило; штавише, у периоду 2016-2025. Велика Британија је имала бржи економски раст него Француска, Италија и Немачка), на тврдњу да је Британија у последњих 10 година могла да оствари за 6% већи раст, само да је остала у ЕУ. Наравно, то је хипотетичка претпоставка коју, нажалост, није могуће тестирати јер немамо времеплов да се вратимо у 2016. и кренемо испочетка без brexita. Али неки економисти тврде да имају нешто што је готово једнако добро као времеплов: то су економетријски модели којима можемо да тестирамо хипотезе.
Пошто ми је то струка, могу рећи да је једина вајда од таквих економиста то што поред њих астролози изгледају као људи од науке. Али немојте ми веровати на реч. Погледајмо шта се крије испод хаубе „Економских последица brexita“ – извештаја који су BBC, Guardian и остали прихватили и подржали као свето писмо. У извештају су покушали да саставе референтну групу земаља које су током деценије која је претходила референдуму (2006-2016) пратиле мање-више исту путању економског раста као Британија. Анализирајући економске резултате те кохорте, истраживачи су онда покушали да установе колико је путања британске економије у деценији после brexita пратила путању референтне групе, и на основу тога извукли своје несрећне закључке.
То је на први поглед разуман метод за процену, ако не утицаја brexita, онда бар тезе да се 2016. година поклапа с оним што економисти називају „структурним преломом“. Идеја је добра док не погледате којих осам земаља су одабрали као двојнике британске економије. Земља којој су дали највећи тежински коефицијент (60,5%) јесу Сједињене Државе. Тешко је замислити избор који је теже бранити. Година референдума била је и година Трампа 1.0, када су направљени огромни порески резови. Онда је 2020. уследио Бајденов велики програм стимулације. Са или без brexita, економија Велике Британије (и било које европске земље) није се могла ни приближити америчким стопама раста после 2016. Наши аутори то занемарују и долазе до очигледно нелегитимног „закључка“ да је brexit узрок заостајања Велике Британије за Сједињеним Државама после 2016.
Као да поређење с Америком није довољно бесмислено, други највећи тежински коефицијент додељен је – Грчкој! Када сам то видео схватио сам да аутори срачунато прелазе линију просте необавештености ка злој намери. Ако референтне земље треба да буду оне које су пратиле британску путању раста од 2006. до 2016. године, Грчка је морала бити дисквалификована у првом кругу. Пошто је изгубила најмање 25% националног дохотка од велике финансијске кризе 2008. до 2016. године (у очигледној супротности с националним дохотком Велике Британије који је опао за само 1% и опоравио се за годину дана), Грчка је очигледно погрешан избор за референтну земљу. Не само да њена путања пре 2016. године није ни налик оној у Великој Британији, него је и око 2016. године прошла кроз нешто што инвеститори безосећајно називају „скоком мртве мачке“ – то је краткотрајни скок какав прави и мртва мачка ако падне с довољно велике висине. То је далеко од стања британске економије, а таквим избором су додатно надувани погрешно измерени ефекти brexita.
Ту је и мали проблем укључивања Ирске. Стварно? Зар ти људи не знају да је национални доходак Ирске, њен БДП, обична фатаморгана? Да ли су заборавили да велике америчке технолошке компаније монструозно надувавају ирски БДП јер своје глобалне приходе пријављују у Даблину да би платиле мање порезе? Да ли је колегама промакла једноставна чињеница да би, с обзиром на изузетан раст технолошког сектора после 2016, раст Велике Британије свакако био у заостатку када се упореди с оним у Ирској?
Даље, ако оставимо по страни смешна поређења националних доходака, „Економски утицај brexita“ брани закључак да је brexit био тотална економска катастрофа позивајући се на тужну судбину 7.000 британских компанија. То је, заправо, најзанимљивији сегмент извештаја јер упућује на огроман пад продуктивности у Великој Британији – што је потврдио и британски Завод за статистику. Међутим, као што је показао Амбросе Еванс-Причард, пад се одиграо пре 2016. и чак се успорио негде у време референдума.
Укратко, пројекат блаћења користи сумњиве податке. Као и пројекат застрашивања који му је претходио, не може поднети ни најповршнију рационалну анализу. Зато су мудрији међу заговорницима повратка закључили да је време за нови психолошки приступ: ефекат илузорне истине. Убедити јавност да је у одсуству Британије Европска унија постала неко ново и боље здање – у које Британци више не могу ући, чак и ако то желе.
Мујтаба Рахман, европски директор организације Eurasia Group, недавно је употребио ту тактику. У чланку за Guardian (а где другде?) он каже да је изласком Британије Европа најзад поштеђена британског права вета које је Лондон обилато користио. То је блоку омогућило да искористи бројне предности федерације, не губећи време на расправе о федералном уставу и без ризика мешања у национални суверенитет држава чланица. Континентална консолидација, коју је Британија пропустила, наводно се одвијала на четири фронта.
Прво, после пандемије и формирања Фонда за опоравак ЕУ (званично познатог као NextGenerationEU), могућност заједничког задуживања допустила је ЕУ да функционише као фискална унија која је у бољој позицији да финансира све оно што је Унији потребне него појединачне државе чланице: на пример, улагања у опоравак после пандемије, све врсте фискалних трансфера за стабилизацију, чак и 90 милијарди евра за Украјину. Друго, усвојена је нова заједничка безбедносна и одбрамбена агенда вредна стотине милијарди за стварање заштитног кишобрана за земље чланице. Сада је ту и преко потребна заједничка индустријска политика која надилази наивне представе о слободној трговини и пружа европским произвођачима предности широм Уније. Коначно, блок има капацитет за нешто што изоловане земље попут Велике Британије не могу себи приуштити: може бити асертивнији у односима са Сједињенима Државама и Кином.
То звучи импресивно, зар не? Космополитским Британцима, па чак и онима који су гласали за излазак, може се опростити то што се осећају изостављанима и одбаченима. Али сваки од тих примера европске „континенталне консолидације“ је само привид. Заправо, узети заједно они одражавају развој догађаја који је одличан разлог да Велика Британија остане ван ЕУ.
Већ 40 година сам непоколебљиви заговорник Европске фискалне уније, као и заједничког задуживања емитовањем еврообвезница. Међутим, заједничко задуживање какво се сада практикује у Бриселу анатема је за сваког разумног заговорника фискалне уније. Први проблем је ко позајмљује: не неки заједнички трезор, већ Европска комисија, институција која не може да убира порезе, па чак ни да репрограмира претходне дугове, а за средства се ослања на фискално оптерећене државе чланице које немају централну банку спремну и способну да их подржи. Није необично што инвеститори не схватају озбиљно обвезнице којима Европа емитује заједнички дуг, описују их као несуверене и наплаћују Европској унији претеране каматне стопе.
Такође се поставља питање шта ЕУ ради са заједнички позајмљеним новцем. Овлашан поглед на то како је дељен фонд за опоравак после пандемије вредности 750 милијарди евра довољан је да вам се дигне коса на глави: лидери су се затворили у собу и неколико сати већали о расподели плена који су на крају доделили свако својим олигарсима. Као што сам писао пре шест година:
„Замислите ужас који би наступио ако би парламент морао да отвори расправу о томе колико пара из Сарија, Сасекса и западног Лондона треба послати у Камбрију, Норфок или северни Велс. Британија би била уништена поделама поред којих би brexit изгледао као пријатељски договор. Исти потенцијал за поделе уграђен је у фонд за опоравак ЕУ, уз издвајање средстава по земљама чак и пре него што смо сазнали ефекте рецесије на сваки од региона. Као да је читаву ствар осмислио неки лукави евроскептик.“
Исто је с актуелним наоружавањем и индустријским политикама у Европи. Организују се дуги састанци, уз оскудан надзор парламената или јавности, на којима се разговара о томе како ће се позајмљене милијарде распоредити између немачких, француских и италијанских произвођача оружја и чији ће производи бити обухваћени директивом „купујмо европско“, чији ће радници бити заштићени од кинеског увоза, колико позајмљеног новца ће се послати у Украјину и тако даље. Та култура олигархијске гозбе која се финансира на нетранспарентан начин наставља да увећава неједнакост, унутар и између држава чланица.
Што се тиче тврдње да би Европска унија пружила бар неку заштиту од хирова Доналда Трампа и јачања Кине, она делује уверљиво у теорији – што нас је више, то смо безбеднији. Како ствари стоје у пракси? Није ли се Урсула вон дер Лајен, председница Европске комисије, поклонила председнику Трампу у његовом шкотском голф клубу, од свих места, и дала му све што је затражио (укључујући обећање 700 милијарди долара европских инвестиција у Сједињеним Државама, за шта чак и није надлежна)? Зар ЕУ није већ подељена свађама између представника немачке аутомобилске индустрије, који се из све снаге одупиру новим тарифама на кинески извоз, док њихове француске колеге инсистирају на томе?
Чак ни најватренији еврофили не могу игнорисати спору и неумитну дезинтеграцију која отуда проистиче. Гомилање неодрживог несувереног дуга неће донети продуктивне инвестиције које ће се отплатити, а финансираће се из већ преоптерећеног буџета ЕУ који расипне државе чланице сада покушавају да смање, а не да га консолидују. То је очигледно катастрофа у најави, а не разумна континентална консолидација на којој Британија треба да завиди Европи.
Ништа од свега тога, наравно, не значи да је brexit био спектакуларан успех – напротив! Али то такође не значи да се стагнација у Британији може окончати поновним придруживањем безнадежно устајалој и деиндустријализованој Европи. Нити се проблеми ниске продуктивности, ниских плата и нестајуће равнотеже просперитета у Великој Британији могу решити оправданим јадиковкама Ендија Бурнама да је неолиберализам вандализовао британску индустрију у мандатима Маргарет Тачер и Тонија Блера. Дошло је време да се размишља о томе како би требало да изгледа неки нови Њу дил за Велику Британију, без губљења времена на „европско питање“.
Извор: UnHerd
Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник
