Пише: Вук Бачановић
У Међугорју се појавио човјек са доказима. Допутовао је из Пољске, на огради оставио транспарент са именима „видјелаца“ и поруком да „има доказе“ да су дотични преваранти. Све потпуно узалуд.
Јер да би доказао да са међугорским „указањима“ нешто, благо речено, није у реду, није морао путовати у Херцеговину, вандализовати кичасти кип, сиротињи палити олтар а поготово на пољском језику обавјештавати згрожени пук западнохерцеговачког камењара о резултатима своје истраге. Било је довољно да на свом профилу, на течном пољском језику ако баш хоће, објави наводне видјелице говориле током посљедњих четрдесет пет година и сачека да материјал сам обави посао – додуше уз помирење са горком реалношћу да нема посла са људима жељним истине, већ или са онима који су цијелу превару осмислили и којима је све јасно и који експлоатишу оне који не желе да им буде јасно.
Још 1982. године наводна Госпа саопштава је да је то њено посљедње указање на земљи. Била је то величанствена, коначна и историјска објава, нарочито по томе што није била ни коначна ни посљедња. Прошла је 1982, затим 1983, рат, распад Југославије, криминална приватизација, увођење интернета, паметних телефона, електронског банкарства и вјештачке интелигенције, а „посљедње указање“ никада није било непосљедније.
Није доста доказа?
До сада је, ето, све било сасвим у реду са приказом која најављује да ће сваког четвртка издавати посебни небески билтен, обећава незабораван Божић под условом да се уредно прате њене поруке, љути се што претплатници нису довољно пажљиви, пријети да ће обуставити објављивање па већ двије седмице касније саопштава да ће поруке наставити „као никада у историји од почетка свијета“, упозорава да ће некакав „обећани знак“ стићи када већ буде прекасно, а онда објашњава да тај исти знак заправо није ни потребан.
Потом попут ћудљиве тетке забрањује рад током своје тродневне рођенданске прославе, говори о „своме плану спасења човјечанства“ и „својим пројектима“ као да Небеско царство повлачи средства из претприступних фондова, уводи потпуно нову теологију проглашавајући Христа „једним и тројединим“, препоручује одрицање од телевизије, али истовремено развија комуникацијску мрежу пред којом би позавидјела и корпоративна кабловска централа, да би коначно објавила да се преоријентисала у хотелијерство.
„Питала сам синоћ Госпу за вас и рекла је да можете полако почети градити“, једна је од порука „видјелице“ Вицке инвеститорима након чега се планира објекат са стотињак кревета, капелом и прихватилиштем. Јер се очигледно показало да се вјечно спасење, у оквирима западнохерцеговачке теологије можда и може препустити Христу, али попуњеност двокреветних соба ван сезоне захтијева непосредни надзор његове мајке.
Уз то, „Госпине поруке“ које „добијамо“ од 1982. су таквог мисаоног квалитета да би их могао објављивати и изразито побожан фрижидер.
Фрижидер би се сваког двадесет петог у мјесецу отворио и рекао:
„Драга дјецо, не држите врата дуго отворена.“
Људи би пали на кољена.
„Драга дјецо, сир се налази на горњој полици.“
Вук Бачановић: Сарајево, или како су се цивилизације сусреле, а човјек није дошао
Људима би навирале побожне сузе.
„Драга дјецо, приближите се свјетлости.“
Сервисер би промијенио сијалицу.
„Хвала вам што сте се одазвали моме позиву.“
Био би основан радио, часопис и Међународни центар пријатеља светог расхладног уређаја.
Из свега што је доспјело у медије, Бартоломеј Краковиак дјелује као човјек којем је живот веома рано објаснио да патња није комплексна схоластичка заврзлама: злостављано дијете, потом алкохол и дрога, смрт властитог дјетета, па најзад утјеха пронађена у вјери, толико аутентична да је о његовој судбини у Пољској снимљен и филм. Када је затим – након што је од Пољске до Међугорја ходочастио пјешице – схватио да су оно што је држао светињом деценијама претварали у уносан вашар исти они који тврде да им се Богородица јавља редовније од дневника на државној телевизији – с том разликом што се у дневнику понекад и не лаже – нешто се у њему, очигледно, сломило. Јуродив или не, у његовој лудости ипак видим исконску људску несрећу и очај, а не намазаност, лицемјерје и хладну поквареност фратарских трговаца чудима и професионалних „видјелица“.
Зато је на властиту штету и муку, постао својеврсни симбол свих разочараних хришћана, римокатолика, православаца и протестаната, јер свака од наших црквених кућа има своје „видјелице“ и којекакве лажне духовнике разних габарита, зле старјешине који су Јеванђеље склонили у подрум да би у црквеној порти отворили продавницу шарених лажа и политичког отрова у малим и великим бочицама. Бартоломејев поступак није разуман и многе је нехотице повриједио, али је, јеванђеоски гледано, сасвим искрено полудјети од ужаса и неправде и тако наудити превасходно себи, а нешто сасвим друго деценијама остати савршено присебан, безочно лагати да ти се указује Богородица и од мизерије које је сиротиња одвајала од лијека, хљеба и дјечје обуће да би видјела „госпу“ градити виле, апартмане, хотеле, тениске терене…
Управо због тога Господња порука из Књиге пророка Јеремије коју је нам је Бартоломеј оставио у Међугорју звучи готово као страшан и опомињући сажетак цијеле ове приче: „Тако ћу на њих излити злоћу њихову.“
Држи се брате Бартоломеј топлих и добрих очију, Христос је међу нама – јест и биће.
