Piše: Vlada Stanković
Dugoročne političke posledice propalog udara postale su najjasnije u prvim mesecima prošle godine. Tada je predsednik uhapsio gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua, čija je popularnost daleko nadilazila Erdoganovu.
Bezmalo četvrt veka vladavine Redžepa Tajipa Erdogana Republikom Turskom korenito je promenilo ovu veliku, strateški važnu i kompleksnu zemlju. I više od toga, Erdoganova dugoveka autokratija, koja je u poslednjim godinama prerasla u neprikrivenu diktaturu, ustanovila je jedan novi model vladavine na koji se ugledaju, i koji pokušavaju da kopiraju i primene mnoge autokrate u pokušaju, posebno u balkanskom susedstvu Turske, i nesumnjivo, najpre upravo u Srbiji. Erdoganov oblik autokratije obavijen tankim slojem demokratskih procedura, predstavljao je uspešnu formulu praktično celoživotne političke dominacije i vladavine, koja je svojom apsolutnom kontrolom svih poluga državnog mehanizma istovremeno uspevala da zadrži međunarodni „demokratski“ legitimitet, toliko potreban iz ekonomskih razloga i neophodnosti stranih investicija i finansijske pomoći najpre Evropske unije, u čijem se predvorju Turska nalazi već više decenija.
„Demokratski islamizam“
Od dolaska na vlast početkom ovog stoleća, u vreme teške ekonomske situacije u Turskoj, pa sve do pokušaja puča turske vojske protiv njega u noći između 15. i 16. jula 2016. godine, Tajip Erdogan je strpljivo i postupno utvrđivao svoju ličnu moć, nebrojeno puta menjajući politički pravac države i sopstvenu političku poruku u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Sve do 2013. godine, kada je nakon više od decenije Erdoganove vladavine prvi put izbila masovna pobuna turskih građana u njegovom rodnom Istanbulu, on je bio politički čvrsto opredeljen „evropejac“, hvaljen i slavljen kao primer demokratskog vladara u pretežno muslimanskoj zemlji i u Briselu i, posebno, u Vašingtonu u vreme Baraka Obame i kao pokazatelj da „demokratski islamizam“ predstavlja ostvarljiv politički koncept. Čak ni Erdoganovo nasilno gušenje ovih protesta i masovna hapšenja koja su usledila, nisu promenili demokratsku karakterizaciju njegove vlasti u Evropi i preko Atlantika, iako je svim pažljivijim posmatračima postalo jasno da sve snažniji sukob unutar turskog društva i u političkim strukturama ove države preti da izbije na površinu.
Fajnenšel tajms: Turska vojna industrija doživljava procvat – i ima Evropu u vidu
Prvi sati pobune zaledili su u potpunosti sve poluge vlasti i donele nedoumicu da li je i sam Erdogan, od 2014. predsednik Turske, svrgnut, zarobljen ili možda i ubijen
Sve nagomilane tenzije ispoljile su se na brutalan način u kasnim večernjim satima 15. jula 2016. godine. Jedinice turske vojske, koja je do Erdoganovog doba bila snažan i aktivan politički činilac turske politike i samoproglašeni čuvar svetovnog, antiislamističkog karaktera republike koju je osnovao Kemal Ataturk, zauzele su tenkovima mostove preko Bosfora u Istanbulu, dok su turski F-16 lovci nadletali u niskom letu Ankaru u kojoj su se čuli pucnji u blizini središta turske vojske. Iznenadni pokušaj puča zatekao je Erdogana sa suprugom na odmoru na ostrvu u Mramornom moru. Prvi sati pobune zaledili su u potpunosti sve poluge vlasti i donele nedoumicu da li je i sam Redžep Tajip, od 2014. predsednik Turske, svrgnut, zarobljen ili možda i ubijen. Vođe pučista proglasile su Veće za mir u otadžbini, aludirajući na čuvenu izreku Ataturka „Mir u kući, mir u svetu“, i objavili da su razlozi za njihovu pobunu urušavanje svetovne države i demokratske vladavine u Turskoj, narušavanje ljudskih prava i gubitak međunarodnog ugleda države iz tih razloga – pokušavši, drugim rečima, da ponište rezultate tada već više od decenije duge Erdoganove islamističke vladavine i da Republiku vrate njenim svetovnim, kemalovskim korenima.
Neočekivani obrt
Erdoganovo dramatično obraćanje građanima Turske preko aplikacije Fejs tajm i njegov apel svima da izađu na ulice i spreče pokušaj puča, uz neodlučnost samih vođa prevrata, doveli su do ogromnih demonstracija i nakon kratkotrajnih sukoba, gušenja pobune, samo 21 sat nakon njenog početka. U vreme dok su se većina političara u Turskoj i gotovo sve strane diplomate nalazile i dalje u stanju zbunjenog šoka, Erdogan je uspeo da jednim dramatičnim pojavljivanjem preokrene situaciju u svoju korist, i da objavi odmah nakon svog dolaska u Istanbul sa ostrva u Mramornom moru, da je julski noćni pokušaj puča zapravo „Božji dar“ za Tursku, odnosno za njega, jer će otvoriti put, kako je sam rekao, „totalnom čišćenju“ svih struktura u vojsci i u državi od njegovih političkih protivnika.
Svi događaji u Turskoj u poslednjih deset godina predstavljaju upravo ostvarenje Erdoganove politike „čišćenja“ političkih protivnika, koje traje sve do danas sa nesmanjenom snagom. Po zvaničnim podacima, 253 osobe su poginule a gotovo 3.000 ljudi je ranjeno u nepunih 24 sata pobune, i oni su proglašeni „mučenicima za demokratiju“, dok je 15. jul postao državni praznik u Turskoj pod nazivom Dan demokratije i narodnog jedinstva, korišćen svake godine za bespoštednu propagandu protiv svakog ko se usudi da na bilo koji način ospori političko liderstvo Redžepa Tajipa Erdogana.
Redžep Tajip je uspeo da jednim dramatičnim obraćanjem da preokrene situaciju u svoju korist, i objavi da je pokušaj puča zapravo „Božji dar“, jer će otvoriti put „totalnom čišćenju“ svih struktura u vojsci i državi
Vanredno stanje, uspostavljeno nakon gušenja pobune, trajalo je pune dve godine, sve do jula 2018. godine, omogućivši hapšenja i progone stotina hiljada ljudi u vojsci, sudstvu, policiji, na univerzitetima, u medijima i svim nivoima državne administracije. Konačno dobivši priliku da se obračuna sa mrežom sledbenika koje je uspostavio njegov nekadašnji saveznik i mentor Fetulah Gulen, koji mu je bio glavni oslonac u projektu islamizacije turske republike, Erdogan je uspeo da konačno ostvari svoje snove o potpunoj i radikalnoj strukturnoj promeni države i formalnom stvaranju „Nove Turske“, Erdoganove Turske.
Tek nešto više od pola godine nakon pokušaja puča, tokom trajanja vanrednog stanja, aprila 2017. sproveden je referendum o promeni Ustava Turske, koja je trebalo da dovede do potpunog učvršćivanja vlasti u rukama jednog čoveka, Tajipa Erdogana. Sa tek nešto više od 51% glasova i uz ogromnu državnu propagandu, Erdoganova „Nova Turska“ je ustavnim promenama zadobila svoje obličje. Umesto parlamentarnog sistema, s obzirom na to da se termin „demokratija“ nije mogao primeniti na politički sistem Turske ni te 2017. godine, uveden je predsednički sistem. Predsednik republike je sada postao prvi čovek i izvršne vlasti, sa znatno proširenim nadležnostima i praktično potpunom kontrolom svih grana izvršne vlasti i neposrednim uticajem na sva postavljenja na državne funkcije. Po novom Ustavu Tajip Erdogan je izabran za predsednika 2018. godine, a zatim ponovo 2023. godine, u izborima koji su, uprkos njegovoj pobedi, pokazali snagu njegovih političkih protivnika, među kojima su svoje mesto zauzeli i nekadašnji njegovi najbliži saradnici, poput Ahmeta Davutoglua, poslednjeg premijera pre ustavnih promena 2017. godine.
Stvarni pobednik rata u Iranu? Erdogan učvršćuje vlast i gradi novu eru Turske
Uništeno društvo
Dugoročne političke posledice neuspelog puča od pre jedne decenije i progona koji je usledio nakon njega, postale su najjasnije vidljive u prvim mesecima prošle godine. Tada je Tajip Erdogan, suočen sa nesumnjivom političkom nadmoći kemalovske Republikanske narodne partije na lokalnim izborima 2024. godine i popularnošću gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua koja je daleko prevazišla njegovu, odlučio da jednostavno ukine i poslednje ostatke „demokratije“ u političkom životu Turske. Našavši se u situaciji da Imamoglu, kao budući kandidat za predsednika Turske, uprkos svim pritiscima povećava svoju popularnost i prednost u odnosu na njega, Erdogan je preko mehanizma njegove „Nove Turske“ uspostavljene nakon pokušaja puča 2016. godine, uhapsio svog političkog suparnika 19. marta prošle godine zajedno sa stotinama lidera, članova, saradnika i simpatizera Republikanske narodne partije.
Hapšenje Imamoglua označilo je kraj bilo kakvog demokratskog života u Turskoj, a suđenje gradonačelniku Istanbula, koje zapravo ni nakon 17 meseci još uvek nije počelo, predstavlja samo jedan, najpoznatiji primer političkog progona u Erdoganovoj „Novoj Turskoj“. Iskoristivši svoja bezmalo diktatorska ovlašćenja, Erdogan je smenio većinu gradonačelnika i predsednika opština iz Republikanske narodne partije, uz pomalo čudan izuzetak same Ankare, istovremeno kroz svoje sudove izvršivši sopstveni puč u ovoj staroj kemalovskoj partiji, vrativši na njeno čelo stare, bezuticajne i njemu podobne političare.
Ipak, uništeno i duhovno osiromašeno tursko društvo, stotine hiljada uhapšenih, prognanih ili izbeglih turskih građana predstavlja najveću i najdugotrajniju posledicu puča od pre jedne decenije i Erdoganove „Nove Turske“ iznikle iz njega.
Izvor: Radar
