Пише: Бобан Каровић
Књижевник Борислав Пекић је, октобра 1984, у једној опуштеној атмосфери, уз пиће и цигарете, причао шта све још намерава да напише. Иако је био радохолик и имао непресушну креативност, подужи списак наслова је изазвао неверицу код његовог пријатеља Владете Јанковића, па су решили да се опкладе: на пишчевој визиткарти су забележили сва дела која Пекић треба да заврши пре 1991. „ако неће да плати богаташку вечеру“ тројици пријатеља. И заиста, нека дела са тог списка је завршио – по два тома „Златног руна“ и „Атлантиде“ – нека није, али је тих година објавио наслове који нису били предвиђени, међу којима су и данас већ култне књиге „1999“, „Нови Јерусалим“, „Писма из туђине“, „Године које су појели скакавци“ и „Сентиментална повест Британског царства“. Ову причу је једном приликом поделио професор Владета Јанковић, питајући се притом „зашто је Пекић оне јесење вечери за временску границу опкладе – уместо 1990, 1995, или било које друге – одабрао управо 1991, последњу годину свог уметничког века“. Неки су у томе видели пишчево пророчанство године сопствене смрти. Звучи интригантно, али је заправо тотално „пекићевски“.
У дану када овај број НИН-а буде пред читаоцима, 2. јула, навршиће се тачно 34 године од смрти једног од најзначајнијих југословенских и српских књижевника 20. века. Рођен је у Подгорици 1930, прве године живота је због очевог посла – високог чиновника у Краљевини Југославији Војислава Д. Пекића – провео у више места: од Новог Бечеја, Книна и Мркоњић Града, па до Цетиња, одакле су његову породицу почетком Другог светског рата протерале италијанске окупационе власти. У Србију су Пекићеви 1941. стигли у камиону у којем је била и породица касније легендарног глумца Павла Вуисића. Борислав је у том камиону седео даље од Павла јер му је овај неком приликом у дечијој игри рекао да ће га убити. Пекићи су се неко време настанили у јужном Банату, а 1945. одселили су се у Београд, где ће Борислав започети успешну књижевну каријеру, али и искусити неке животне недаће. Године 1971. емигрирао је у Лондон, где је и умро 1992, али је за Београд све време био везан.
Ни лак, ни досадан живот
О Пекићу за НИН говоре његова супруга Љиљана и ћерка Александра. Љиљана Пекић, иначе архитекткиња по занимању, на почетку се присећа тренутка његове смрти.
„Када је умро, била сам толико потресена, нисам хтела да наставим живот без њега… Чак ни моја ћерка није успела да ме утеши и убеди да желим да живим. Он је био мој разлог да живим, он је био моја једина љубав, био је моје све. Не можете да замислите какав је то био бол, каква празнина ме покрила… Нико није могао да ме утеши“, прича она.
Живот са Пекићем, истиче саговорница НИН-а, није био лак, али никад није био досадан.
„Прошли смо кроз тешке тренутке, али увек смо их решавали заједно. Један од најтежих је био кад му је власт одузела пасош дан пре наше селидбе у Лондон. Били смо одвојени годину дана, ја сам отпутовала сама са нашом ћерком у неизвестан живот. Писао нам је сваког дана те године, та писма смо објавили и она показују колико је био брижан супруг и отац“, говори Љиљана и наставља:
„Још када смо почели да се забављамо, он ми је читао своје дневнике, своје идеје и мисли. Тада сам схватила колико је талентован, колико је посебан, да је човек несвакидашње интелигенције и да ће неко за њега морати да се бори. И већ тада сам схватила да за њега вреди живети, вреди борити се… Тада сам решила да ће он бити човек мог живота. Знала сам да ће живот са њим бити тежак, али да је вредно потрудити се и издржати све што нас чека… Да он сам неће моћи да се избори… Нисам ни знала колико ће бити тешко, али сам знала да имам довољно љубави да то издржим. И та енергија и тај полет су ме држали целог живота. Љубав све савлада. Све што сам радила ишло је ка том циљу. И то ме је држало целог живота са њим.“
Каже да се радовала сваком Пекићевом успеху, свакој књизи, свакој награди… Открива да је „волео да пише уз музику, углавном класичну – некада врло гласно – и било му је жао што је као млад престао да свира клавир“.
„Наш живот у Лондону је био срећан. Он је уживао у својој башти, у свом цвећу, знао је име сваке биљке – наравно, као и све што је радио, и то је схватао озбиљно, па је постао стручњак хортикултуре. Ревностан у свему чиме се бавио, дизао се усред ноћи кад је био мраз да их пренесе у топло, у кућу, из стаклене баште. Једном је рекао да сада зна ко су његови највећи непријатељи, то су птице које кљуцају оно што је засадио“, казује нам пишчева удовица и завршава:
„После његове смрти сам укључила његов магнетофон у коме је била снимљена трака. Он је углавном ходао са тим малим магнетофоном око врата и снимао своје мисли, белешке и дневнике. Тако сам успела да се оживим и уживам слушајући његов глас, месецима сам, сваког дана, транскрибовала све то на компјутер. Осећала сам као да прича са мном своје мисли, своје идеје, своја осећања, као да је ту поред мене…“
Глумац Павле Пекић за НИН: За столом места и за ликове из романа
Сећање на Борислава Пекића за НИН је поделио и његов рођак, глумац и председник Удружења драмских уметника Србије Павле Пекић – његов деда и пишчев отац су браћа. „Моја прва успомена на Борислава јесте јако велика топлина и мекоћа у разговору, нежност, осећај да те јако пажљиво слуша, да учествује у темама које сам ја, тада као дете и тинејџер, могао да покренем“, започиње причу Павле Пекић.
Са Бориславом се сретао у Београду, Ровињу, па и у Лондону.
„Као тинејџер, са 13-14 година, доста сам читао. Био сам члан библиотеке у Ровињу и дане сам проводио у читању. Сећам се да су једног лета, на неколико дана, дошли Борислав и Љиља, он је видео колико читам и дао ми је своје ’Беснило’. Прочитао сам и први пут схватио зашто је мој стриц једна тако моћна фигура око које гравитира толико света. Наравно, био сам сувише млад да бих знао све референце које тај роман нуди… Два дана касније он је сео са мном и почео – врло строго – да ме испитује шта сам ја ту разумео. Није био то онај човек којег сад памтим као топлог, нежног, високог виловњака, него је више био као један врло строг професор. Од тог тренутка па до Пекићеве смрти нисам ништа његово прочитао. Годину дана након његове смрти био сам на кафи код стрине Љиљане и рекао јој да бих узео да читам нешто његово – дала ми је ’Нови Јерусалим’ и добро се и данас сећам да сам ту зимску ноћ провео размишљајући колико ми је криво што га нисам раније читао, док је он био међу нама, па да ја њега питам све што, с том памећу, могу да поставим као питање. Његов опус је толико велики да га ја и данас читам, овога пута нон-фицтион, попут дневника, писама, кореспонденција… И сваки пут се растужим што није ту да га питам нешто“, прича Павле Пекић.
Открива нам и како је у Пекићевом дому настајало „Златно руно“.
„Живо се сећам тога да се код њих постављао сто за 12 особа, иако су на вечери само три. Зашто? Зато што су ту живи и присутни у том тренутку ликови ’Златног руна’. Свако понаособ има свој део стола и свој део пажње. У радној соби је имао велики зид од плуте на којем су биле закачене разне фотографије, биографије свих ликова, токови радње, епохе у којима се дешава… Био је то један магични свет, математички пренет на зид од плуте“, додаје.
Он сматра да је управо „Златно руно“ ремек-дело светске књижевности.
„Да смо се овде озбиљно бавили културом, држава би давно ’Златно руно’ превела на, пре свега, енглески. Често се враћам том делу. Кад сам га први пут прочитао, био сам поносан не зато што имам родбинске везе с њим, не ни зато што је то писано на српском језику већ баш зато што је то ремек-дело светске књижевности. Оно јесте захтевно за читање – можда и захтевније од већине његових романа – али читалац врло брзо бива усисан у тај магичан простор звани Пекићева фантазмагорија и онда се месец дана књига не испушта из руку. То је бар мој случај“, наводи Павле Пекић.
Према његовом мишљењу, Пекићева дела су одлична и за екранизацију, пре свега „Златно руно“. Да је ситуација другачија, оцењује он, могли смо већ да имамо нешто велико као што је у свету „Игра престола“. Како каже, када би неко као синопсис, са добрим преводом на енглески, предложио Стивену Спилбергу „Златно руно“, „Атлантиду“, „Беснило“ или „1999“, и овај велики режисер би се тога прихватио, јер „то је тако добар литерални квалитет“.
Саговорник НИН-а закључује да Пекића треба увек изнова читати. Сагласан је с оценама да његово време долази.
„То је она врста књижевности, она врста уметности која епохама које долазе нуди откривање самих себе. Он је писао испред свог времена. Такав је то аутор“, завршава Павле Пекић.
„Увек педантан, увек спреман“
Пекићева ћерка Александра каже за НИН да је он све радио темељно и са посебним задовољством, те да му ништа од тога није тешко падало, нити представљало „рударски“ посао.
„То је тешко – и тек ће бити – ономе ко долази после њега, ко чита и студира оно што је он написао. Да би савладао цео његов опус, човеку треба посебна концентрација. Увек је био актуелан. Компликовано и тешко је продрети у оно што он каже, а то је увек било и биће битно и актуелно. Једанпут сам рекла – све што је рекао било је злато, па сам зато и књигу његових интервјуа назвала ’Златно доба дијалога’, а другу ’Стопе у песку’, јер сви ми покушавамо да га пратимо у стопу, али морамо да будемо посебно ментално агилни, јер те стопе брзо нестају у песку. То лично нисам успела до својих педесетих година, кад сам се вратила овде, али, добро, боље икад него никад“, прича нам Александра и наставља:
„Најтеже је преводити га, односно тешко је да се нађе адекватна формулација, те нијансе код њега су толико битне и важне да мало ко успе да уђе у његову срж да би га квалитетно превео. Шта год је рекао – било је битно; шта год је написао – било је битно. Све је схватао озбиљно, у танчине разрађивао и студирао теме, нема ту неких помагалица, све је озбиљни епицентар. Свака формулација је била битна, нијанса је била битна, вараш се ако мислиш да можеш да промениш једну једину реч па ћеш тако боље пренети његову мисао. Нећеш! Све је промишљено, свака реч је битна, склоп реченице је пажљиво грађен… Зато га је и тешко преводити, јер преводиоци увек хоће нешто да мењају, мисле да знају како ће се боље изразити. Нема бољег кад преводиш најбољег.“
Она се присећа и једног сусрета Пекића и Владете Јанковића у Лондону.
„Он му је, иначе, био добар пријатељ. Владета му том приликом преноси поруку неког са Драмског програма Радио Београда, одакле му је тражена једна нова радио-драма, односно синопсис нове драме. Тата каже: ’Ма нема проблема’, а Владета згранут одговара: ’Али ја путујем сутра ујутру у 10.’ Одговор је био: ’Имаћеш је, без бриге.’ И тако је и било, ја сам донела Владети драму следећег јутра у 10. То је био он. Рокови су за њега били светиња. Кад нешто обећа, био то кратак или дугачак рок, тако је увек и било. Увек педантан, увек спреман, увек на време… Из њега је просто текла река идеја, без престанка“, каже Пекићева ћерка.
Дневници Борислава Пекића (трећи дио): „Нема књижевности без духовног револта”
Саговорница НИН-а сматра да ће Пекић увек остати релевантан.
„Ми смо у ’Службеном гласнику’ објавили његове дневнике – сви мисле да су ти дневници писани, али не, они су транскрибовани са магнетофонских трака. Ништа није мењано, он је тако говорио, мама је само то пренела на папир. То скоро нико не може да постигне – ту перфекцију, тај ниво концентрације… Био је посебан. Његова мудрост је била у тим нијансама, код њега нема импровизације. То што је рекао једанпут – то важи за вјек и векова, код њега нема неких промена у начину размишљања. Питање је да ли си у стању да продреш у његову суштину, јер она се не мења, мењамо се само ми и начин на који га тумачимо. Он увек остаје исти, као и његова релевантност. Мама је једном рекла: ’Његово време тек долази.’ Тако ће и бити“, истиче Александра Пекић.
О робији никад није причао
Борислав Пекић је 1948, са осамнаест година, као припадник тада илегалног Савеза демократске омладине Југославије, осуђен на петнаест година строгог затвора са принудним радом и губитком грађанских права од десет година. На издржавању казне је био у казнено-поправним домовима у Сремској Митровици и Нишу. На робији је добио и туберкулозу. Помилован је 1953, после пет година проведених иза решетака. У то време је говорио да се борио против система, али да није против државе и против изградње земље, па је, да би то и доказао, ишао на радну акцију. Александра Пекић је аутору овог текста раније сведочила да никада није чула оца како прича о робији.
„Шта је имао о томе да каже, он је написао у три тома под називом ‘Године које су појели скакавци›. А и ту је доста остављено машти оних који се мало више удубе у те три књиге. Они који никада нису били ни близу неког затвора уопште не могу ни да замисле шта значи када неко проведе по казни месец дана у потпуном мраку у самици, у ћелији која је изолована од свега и сваког, не постоји ни кревет, него се седи на бетону који је често мокар и хладан, а до те просторије не допире ниједан глас. Чак и у нормалној ћелији сте збијени као сардине, спавате и живите са људима који су вам потпуно непознати и са којима немате ништа заједничко. Да не причамо о свакодневним батинама… Али, искрено, никад о томе није причао. Никад. Иначе, мама је причала с библиотекаром у затвору у Нишу, који је рекао да је тата за годину и по дана прочитао 600 књига“, казала је Александра.
Лондонске године
Године 1959. Пекић је почео да ради као драматург и сценариста, а 1965. објављује свој први роман „Време чуда” и од тада се посвећује искључиво писању. За други роман – „Ходочашће Арсенија Његована” 1970. је добио Нинову награду. Капитално дело – „Златно руно” објављује у седам томова од 1978. до 1986, а „Беснило”, роман који је својеврсна апокалиптичка визија света у којем живимо, излази 1983. За многе је Пекићево најбоље дело „Златно руно“, а с тим је сагласна и његова ћерка.
„Можда зато што га је, јадан, прекуцавао седам пута, и то свих 3.500 страна, или можда зато што смо годинама живели са свим Његованима. Шалим се, наравно. Обележавајући читаву једну балканску историјску епоху Цинцара и Срба, кроз успон и пад једне фамилије по имену Његован, тата је написао сагу за мене бољу од Манових Буденброкова, коју многи, укључујући мене, бележе као класик наше књижевне епохе“, каже она.
Највећи део књига Пекић је написао током живота у Лондону, али су га југословенске власти најпре сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Британско држављанство никада није узео јер је, каже његова породица, сматрао да се држављанство дефакто не мења, као ни народ коме припадаш. Кроз лондонски дом Пекића су, иначе, прошла нека од најзначајнијих имена Југославије.
„Од пријатеља су долазили Ђорђе и Злата Лебовић, Палавестра са супругом, Мирон Флашар, Мија Павловић, Фића Давид, Данило Киш, Драгослав Михаиловић с Неном и Милицом… Толико их је продефиловало кроз нашу кућу да им се ни броја не зна. Као мала сам била заљубљена у Киша и провела бих сате чучећи у ћошку и неприметно га посматрала, запажајући сваки његов покрет када би, типично за њега, замахнуо главом уназад, с оном његовом таласастом, бујном косом. Увек су сви некако седели на поду у то време, такав је био обичај бар код тате и Киша. Њега је тата обожавао, ту је постојала нека посебна љубав између њих. Када је Киш преминуо, то је био једини пут када сам видела тату како плаче“, открива Александра.
Историчар Драгољуб Мандић: До краја неизлечив од политике
Премда је српску књижевност, а и културу уопште, задужио својим монументалним опусом, сасвим је природно што се политички значај Борислава Пекића нашао у сенци књижевног. Међутим, не само да је политика у Пекићев живот ушла пре књижевности, него се с правом може сматрати да је он за њу био генетски предодређен, јер су његови преци били активни учесници политичког живота Црне Горе и касније Краљевине Југославије. Следећи породичну традицију, Борислав Пекић се политиком инфицирао већ као дечак и од тада ће она пресудно утицати на његов живот. Због политике ће током Другог светског рата бити протеран из Црне Горе у Банат, биће ухапшен и на пет година затворен у комунистичким тамницама, где ће трајно нарушити своје здравље. Касније ће своје политичке ставове платити одузимањем пасоша, емиграцијом и забрањивањем књига, али га ништа од тога неће спречити да последње године живота посвети обнови парламентарне демократије и одбрани националних права српског народа.
Борислав Пекић је током читавог живота имао здравствених проблема, али је некако успевао да их залечи. Међутим, то се није могло рећи и за политику, од које је неизлечив остао до краја живота. У време док су се још забављали, Пекић је својој супрузи Љиљани говорио да му је политика најважнија ствар у животу и да све остало „пада“ уколико му се пружи прилика да учини нешто на том плану. На прилике није чекао него их је и сам стварао, инспирисан снажним антикомунистичким опредељењем. О томе најбоље говори чињеница да је своју илегалну организацију, Савез демократске омладине Југославије, основао у време када је Титов режим био у својој најрепресивнијој фази. Прилику је видео и током студентских демонстрација 1968, мада им идеолошки није припадао већ је желео да их искористи „за своје десне циљеве“. Док је живео у Лондону, редовно се оглашавао када би некоме у Југославији били угрожени људска права и уметничке слободе, да би у другој половини осамдесетих гласно указивао на терор који је српски народ доживљавао на Косову.
Последње године свог живота, током којих се одигравао крвави расплет југословенског чвора, Пекић је посветио заговарању политике синергије националног и демократског. То је, према његовом схватању, значило да се треба борити да сви Срби наставе да живе у истој држави без обзира на судбину Југославије, док је истовремено, као један од оснивача Демократске странке и Демократске странке Србије, био жестоки Милошевићев критичар и битна фигура током првих година обновљеног парламентарног живота. Међутим, за разлику од књижевности, Пекић у практичној политици није имао много успеха. Све што је од ње добио били су прогони, мемљива затворска ћелија и ударци пендрека.
Демократија
Био је посвећеник књижевности, али Пекић је оставио траг и у политици. Или је можда исправније рећи да је политика оставила траг у његовом животу. Осим што је средином 20. века због политике робијао, он је 1989. са групом интелектуалаца обновио рад Демократске странке (ДС), те постао њен потпредседник и члан Главног одбора. Учествовао је и у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа „Демократија”, гласила ДС. Демократија је, свакако, појам који се провлачи кроз цео његов живот, о њој је све време размишљао.
Године 1991. је, у београдској општини Раковица, био кандидат ДС за народног посланика у Скупштини Србије, али је у тој трци победио његов противкандидат, радикал Војислав Шешељ. Пекића је тада тешио пријатељ и некадашњи управник Народног позоришта Велимир Веца Лукић, с којим је често знао у Клубу књижевника да води луцидне, циничне дијалоге. Овом приликом Лукић му је говорио: „Шта ћеш, победио те плоднији писац.“
А како је уопште дошло до ове изборне авантуре?
„Када је дошло до кандидовања за посланике на изборима 1991, нико није био вољан да се прихвати кандидатуре у Раковици. Испрва није ни он желео уопште да се кандидује. Међутим, била би срамота да ДС не учествује у тим првим колико-толико слободним изборима. Попустио је под притиском ‹само ти, Пекићу, можеш› (да се жртвујеш, а да те губитак не уништи) и, наравно, изгубио, што се унапред и очекивало. Знао је он да ту нема шансе, али се свим срцем заложио у промоцији и агитацији. У то време, касне 1991. добија телефонски позив, непознати глас му прети да ће бацити бомбу у стан. ‘Дођите одмах, немојте губити време, шта чекате, ту сам!’, казао је. Не знам шта је тај човек мислио, био је без икаквог страха, ниси ти могао ничим да га уплашиш, никада“, прича Александра Пекић и додаје:
„За себе се никада није плашио, био је неустрашив. Сећам се и приче коју су ми испричали његови добри пријатељи, браћа Мирко и Драшко Петровић – током демонстрација је сео на асфалт скрштених ногу испред демонстраната и одједанпут се, ниоткуда, дајући пун гас, појавио бели голф и кренуо ка њему и ка маси иза њега. Скоро сви су се разбежали док је он мртав-хладан наставио да седи не померајући се, све док се голф није зауставио пола метра од његових колена. Ни тада се није померио, па ни онда када је из тих истих кола излетео бесан Жељко Ражнатовић Аркан и када су се погледали очи у очи њих двојица, имао је тај ледени поглед, као онај када сам као дете јела чоколаду пре вечере. Аркан се само окренуо и дао пун гас у рикверц. Ја сам, богами, била мало издржљивија.“
Михизовим речима
И можда је ову причу о великом књижевнику најбоље завршити речима једног другог културног посленика – сценаристе, драматурга и критичара Борислава Михајловића Михиза. Он је о свом пријатељу Пекићу овако говорио 1992:
„За живота, Борислав Пекић је спајао своје двоструке завичаје: црногорску монтању оца са панонском питомином мајке, младићку машту без граница са скученошћу зидова тамничке ћелије, онемогућено високо школовање са свестраном ученошћу ерудите; своју београдску Чубуру са лондонском Белгравијом; дубину балканских векова са ширином европског духа. Створио је монументално литерарно дело, на самим врховима српске културе. Борислав Пекић није често, ако је уопште, изговарао крупне патетичне речи, али је својим животним ставом, не питајући за цену, учинио све да старе и битне појмове слободе, истине и правде, занемарене, згужване и погубљене на полувековној странпутици, врати у свест народа.“
Извор: НИН, бр. 3940, 2. 7, 2026, стр. 60-64.
