У жељи да отвори расправу о изворима и коришћењу Љетописа попа Дукљанина, редакција Журнала у наставцима преноси рад др Предрага Коматине, научног саветника Византолошког института САНУ, првобитно објављен у „Историјском часопису“, књ. књ. LXIX (2020) стр. 189–226 .
На самом крају XVI века италијански доминиканац на служби у Дубровнику Серафин Раци (1531–1613) у својој Историји Дубровника (Storia di Raugia) објављеној у Луки 1595, своју повест о оснивању Дубровника у потпуности заснива на Тубероновом тексту,[1] док се у даљем излагању ране дубровачке историје ослања на Дубровачке анале.[2] У исто време и Јаков Лукаревић (1551–1615) пише свој Обимни извод из Дубровачких анала (Copioso ristretto degli Annali di Ragusa), објављен у Венецији 1605. године. Попут Туберона, и он у својој књизи, у низу средњовековних и хуманистичких аутора чија је дела користио као изворе, непосредно помиње „Дукљанина“ (il Docleate), „Попа Дукљанина“ (il Prete di Doclea) и „Дукљански летопис“ (Efemeridi di Doclea). При томе га посебно истиче као најподробнији извор за словенско освајање Илирика у VI веку у време краља Оштривоја (а не Оштроила као у Летопису), али се његов опис тих догађаја, иако познаје владарске личности Свевлада, Селимира, Будимира Светопелека, Светолика и Владислава, у извесној мери разликује од онога који налазимо у Летопису попа Дукљанина.[3] На другом месту наводи Попа Дукљанина као једног од аутора који помињу „Стефана, краља Далмације“ (Stefano Re di Dalmazia) и његову краљицу Маргариту,[4] добро познату из Дубровачких анала, али не и у Летопису попа Дукљанина. Линија словенских краљева који су им следили код њега изгледа сасвим другачије. Она почиње са Богославом (Bogoslavo), за кога се каже да је рођак Вукмира, незаконитог сина краљице Маргарите, чији се син Силвестар после његове смрти са мајком склонио у Дубровник, да би касније повратио краљевство.[5] Иако Лукаревић не помиње ниједног Стефана, Радослава и Берислава, као ни Тјешимира и Прешимира, познате из Дубровачких анала и њихове Рањинине прераде, сасвим је јасно да је лик Богослава обликован према Бољеславу присутном код Рањине (итал. Boglieslavo > Bogoslavo), као што је и Лукаревићев Хвалимир (Kfalmir), син Силвестровог сина Туђемира (Tugemir),[6] посве у вези са Рањининим Калимиром (Calimiro). Лукаревићев приказ догађаја из XI и XII века такође се у многим појединостима разликује од текста Летописа попа Дукљанина који се односи на тај период.[7]
Неколико година раније, у Пезару 1601. године Мавро Орбин (1563– 1611), опат бенедиктинског манастира Св. Марије на Мљету, објављује своје чувено дело Краљевство Словена (Il Regno degli Slavi). У том делу, замишљеном као свеобухватна историја Јужних Словена подељена на три велике целине, италијанска верзија текста који аутор приписује „Дукљанину“ (Docleate) представља другу целину која излаже историју „краљева Далмације“ (Storia de’ Rè di Dalmatia) од 495. до 1161. и повезује излагање о прапочецима словенске историје са српском историјом Немањића и њихових наследника.[8] Према недавно изнетој тези, тај текст није италијански превод једног средњовековног латинског списа, насталог, према Орбину, око 1170. године, већ оригинална Орбинова творевина, лажно представљена као превод средњовековног текста.[9] Први део тог текста почивао би заправо на Regum Delmatiae atque Croatiae gesta Марка Марулића из 1510. године, које је у то време било добро познато и читано широм Далмације и Италије.[10] Тај део Орбинове „историје краљева Далмације“, закључно са погибијом краља Часлава, садржајно се поклапа са одговарајућим делом Марулићевог текста.[11] Чак и знаменити предговор „писца Дукљанина“ читаоцима, у коме он објашњава како је замољен од свештеника Дукљанске цркве, стараца и омладине свог града, „да преведе са словенског на латински спис о Готима, који се латински зове Slavorum Regnum“, неодољиво подсећа на Марулићево писмо Папалићу с почетка Regum Delmatiae atque Croatiae gesta, у коме он објашњава потребу да преведе текст који је Папалић пронашао са народног језика на латински.[12]
Међутим, исправност наведене тезе се додатно може потврдити освртом на остатак Орбинове „историје краљева Далмације“, тј. тобожњу италијанску верзију Летописа попа Дукљанина. Орбин следи Марулићев текст до поглавља о Радославу, Чаславу и Тихомилу.[13] Ти подаци се, како је већ истакнуто, налазе и у Рањининој редакцији Дубровачких анала, па одговарајуће одељке Орбин саставља комбинујући податке из једног и из другог.[14] Можда га је управо чињеница да се код Марулића и Рањине налази иста прича о Радославу, Чаславу и Тихомилу и упутила на закључак да обојица излажу историју једне исте династије и једног истог краљевства и навела да њихова излагања повеже. Након тога он више не прати Марулићев текст, него податке из дубровачке историографије, углавном Рањинине Дубровачке анале,[15] повест о нападу Сарацена на Далмацију, доласку Павлимира Бела и оснивању Дубровника у потпуности преузима од Туберона,[16] док наставак приче о Павлимиру, његовој владавини и борбама у Рашкој и Срему преузима од Рањине, као и податке о Тјешимиру и Прешимиру, који код њега постаје Predemir, Prelemir.[17] Од четворице Прелимирових синова, Болеслав (Boleslavo) je свакако, као и Лукаревићев Богослав, заснован на Рањинином Бољеславу, који се и код Орбина повезује са негативцем Леђетом из предања о Силвестру, који је једини избегао покољ својих рођака, у Орбиновој верзији Прелимирових потомака, и са мајком побегао у Дубровник, да би касније повратио краљевство. Силвестров син Туђемир и његов син Хвалимир су такође познати Рањини и Лукаревићу.[18]
Предраг Коматина: Рана дубровачка историографија и Летопис попа Дукљанина (2)
У овој анализи је показано да су ти подаци обликовани у дубровачкој традицији и историографији током дугог временског периода и да су коначан облик добили махом тек у XVI веку. Легенда о оснивању Дубровника уобличена је од елемената прикупљаних током више векова тек од стране Туберона, од кога ју је Орбин и преузео. Она је у то време добила и наставак о даљој судбини краља Бела и његовој владавини захваљујући Рањини. Традиција о прогнаном краљу Радославу је такође коначно уобличена у то време, пошто је добила наставак у повести о Чаславу и Тихомилу, а и прича о Леђету, Бољеславу и Силвестру се тек тада по први пут јавља. Неки од тих легендарних приказа своје стварне историјске корене имају у догађајима из српске средњовековне историје, неки у локалним дубровачким предањима, док су други несумњиво плод пуких домишљања. У своје излагање Орбин, међутим, вешто додаје и по који податак из њему познатих византијских извора, као што је смрт бугарског цара Петра 969. и византијско освајање Бугарске 971, те појава Самуила.[19]
Са Владимиром, кога представља као сина једног од тројице Хвалимирових синова, Орбин ступа на поље познатих историјских догађаја XI и XII века.[20] За свој приказ историје тог периода Орбин је свакако користио одговарајуће податке из тада познатих византијских извора,[21] али недвосмислено и дубровачку традицију, те можда и неке изгубљене изворе.[22] Због тога Орбинови подаци за тај период могу имати одређену изворну вредност, управо као што је то случај и са неким његовим подацима за српску историју XIII–XV века, који иако нису потврђени савременим изворима често нису лишени историјске основе.[23] Најзад, колико год да је Мавро Орбин тежио да „Дукљанинов“ текст представи као посебан спис, он у томе на крају, чини се, ипак није успео, пошто излагање којим се он завршава континуирано тече и у трећој целини Краљевства Словена.[24]
Предраг Коматина: Дубровачки анали и генеза Летописа попа Дукљанина (3)
Како, с којом намером и у којим околностима је Иван Лучић (1604– 1679) припремио латинску верзију Орбинове „историје краљева Далмације“ представљене као Краљевство Словена „Попа Дукљанина“ из XII века и потом приредио њено штампано издање 1666. године већ је на задовољавајући начин показано и образложено.[25] У каквој је, међутим, вези тај „Дукљанин“ са оним Тубероновим? Орбин, који је добро познавао и користио Туберонове Коментаре, по свој прилици је и идеју о „писцу Дукљанину“ позајмио управо из Тубероновог дела. На то упућује и једно место у Орбиновом предговору „Дукљаниновим“ тексту, где се наводи Туберонов податак да се остаци Дукље „сада виде близу Скадарског језера“.[26] Лукаревић је, с друге стране, био упознат са Орбиновим Краљевством Словена,[27] те свакако и његовом тврдњом да доноси италијански превод оригиналног текста Летописа попа Дукљанина, па би се могло закључити да је „Дукљанин“ на кога се он позива, упркос свим разликама, које су свакако последица коришћења и неких других извора, по свој прилици управо онај Орбинов.
ЗАВРШЕТАК.
ИЗВОРНИ РАД У ПДФ-у СА ЛИСТОМ РЕФЕРЕНЦИ (https://www.iib.ac.rs/istorijskicasopis/assets/files/IC2069189K.pdf )
[1]S. Razzi, Storia di Raugia, 7–11.
[2] Isto, 11 sq.
[3]G. Luccari, Copioso ristretto degli Annali di Ragusa, Venezia 1605, 2–4; Gesta,I, 2–66.
[4]G. Luccari, Copioso ristretto, 5.
[5]Isto, 5–7.
[6]Isto, 7–9.
[7]Isto, 9–26; Gesta,I, 124–180.
[8] M. Orbini, Regno degli Slavi, 204–241; М. Орбин, Краљевство Словена, CLII.
[9] S. Bujan, Chronique du Prêtre de Dioclée, 5–30
[10] M. Orbini, Regno degli Slavi, 206–215; Regum Delmatiae, 34–54.
[11] M. Orbini, Regno degli Slavi, 205; Regum Delmatiae, 33.
[12] M. Orbini, Regno degli Slavi, 206–215. У неким појединостима Орбинов текст је донекле потпунији од Марулићевог, па је могуће да га је самостално обогаћивао подацима из до тада објављених издања раносредњовековних писаца, cf. Bujan, Chronique du Prêtre de Dioclée, 17–18. С друге стране, показано је и да је многе податке преузео из дела Винка Прибојевића (умро после 1532), cf. G. Bercoff Brogi, Il Priboevo e Il Regno degli Slavi di Mauro Orbini, Ricerche slavistiche 22–23 (1975–1976) 137–154. На неким местима Орбинов текст је ближи „хрватској редакцији“ него Марулићевом латинском тексту (нпр. набрајање синова готског краља Свевлада/Свихолада, помен имена Светопелек/Свети пук, географска подела његовог краљевства, Chami di Radoslau/Radosalj kami), M. Orbini, Regno degli Slavi, 206, 209–212, 214; Gesta,I, 4a, 33a– 64a, 86a, те се може закључити да је располагао или „хрватском редакцијом“, cf. Gesta,II, 41–42, или неким рукописом Марулићевог текста који је јој био ближи него сви данас познати рукописи. О до данас неидентификованим рукописима Марулићевог дела, cf. N. Jovanović, Rukopisi, 9–10.
[13] S. Bujan, Chronique du Prêtre de Dioclée, 19–20. У оквиру приче о смрти цара Петра 969. и византијском освајању Бугарске, Орбин доноси и из других извора непознате податке о византијском освајању Рашке, тамошњем устанку и доласку Рашке под власт краља Прелимира, који је касније умро и био сахрањен у Петровој цркви у Расу, M. Orbini, Regno degli Slavi, 218–219. Подаци о византијској владавини у тадашњој Србији су потврђени открићем печата Јована, катепана Раса из периода 971–976, уп. П. Коматина, Србија и Дукља у делу Јована Скилице, ЗРВИ 49 (2012) 170–171, услед чега се и податку о доласку Рашке под власт дукљанског владара око 976. у науци од тада поклања више поверења, С. Пириватрић, Самуилова држава. Обим и карактер, Београд 1997, 112–113; Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу (600–1025), Београд 2002, 427–429; Gesta,II, 246–249.
[14]У његовој верзији се јављају како појединости којих нема код Рањине (да је Тихомил попов син, куја Палуша), тако и они којих има код Рањине, али не и код Марулића и у „хрватској редакцији“ (побуна у Белој Хрватској, кнез Будислав, угарски војвода Киш и његова удовица, Тихомилова самостална владавина у Рашкој), M. Orbini, Regno degli Slavi, 214–215.
[15]Одатле преузима податке о животу прогнаног Радослава у Риму, његовој женидби Римљанком, његовом сину Петриславу (код Рањине „Стефан, звани Петрислав“) и унуку Павлимиру (код Рањине „Радослав, звани Павлимир“), кога су Римљани назвали „Бело“ зато што се истицао у ратовању (лат. belllum = „рат“), M. Orbini, Regno degli Slavi, 215.
[16]M. Orbini, Regno degli Slavi, 215–216; I. Kurelac, Počeci, 53.
[17]M. Orbini, Regno degli Slavi, 216–219. Код Рањине су Тјешимир и Прешимир само пука имена, али Орбин око њих развија богату повест, у коју укључује и Крешимира, тобожњег млађег Тјешимировог сина, познатог из „хрватске редакције“ и Марулићевог текста, где се јавља као син Коломана, сина прогнаног краља Радослава и отац последњег хрватског краља Звонимира, Gesta,I, 96a; Regum Delmatiae, 55. Код Лукаревића се пак помиње као син хрватског краља Стефана и брат Вукмира, уз напомену да о њима аутори пишу различито, G. Luccari, Copioso ristretto, 15, а слични се подаци могу наћи и у каснијем поглављу Орбиновог дела посвећеног историји Хрватске, M. Orbini, Regno degli Slavi, 394.
[18]M. Orbini, Regno degli Slavi, 219–220. Код Орбина је Леђет представљен као син Стефана, сина Крешимира, Прелимировог брата и Болеславовог стрица, а придаје му се и жена Ловица, позната из дубровачке традиције као жена босанског бана Борића из средине XII века, G. Luccari, Copioso ristretto, 20.
[19] M. Orbini, Regno degli Slavi, 220–225. О Житију Св. Јована Владимира као извору за повест о Владимировом животу, cf. Gesta,II, 262–271; П. Коматина, Србија и Дукља, 164, нап. 21. S. Bujan, Chronique du Prêtre de Dioclée, 20, мисли да је прича о Владимиру и његовој жени Косари заснована на причи Јована Скилице о Ашоту и Мирослави. Интересантно је да Лукаревић Владимирa, који је према њему био син Хвалимира, погрешно назива Владислав (Vuladislavo), G. Luccari, Copioso ristretto, 9–10.
[20] се свакако мисли на нешто раније поменутог Берислава који је заузео „целу доњу Босну“, Annales, 20, 27. Тај Берислав, међутим, код Туберона постаје Бранислав, брат од стрица краља Бодина, који је сахрањен у бенедиктинском манастиру на Локруму, где је још у XVI веку постојала његова надгробна плоча, Commentarii, 93–94; V. Rezar, De origine, 114–118; S. Razzi, Storia di Raugia, 39–40; G. Luccari, Copioso ristretto, 14; Ф. Шишић, Летопис, 235. Док се Рањина у свом приказу догађаја колеба између имена Берислав и Бранислав, Annales, 206, Орбин углавном прихвата Туберонову верзију, M. Orbini, Regno degli Slavi, 233–235. Међутим, како је још Јиречек, ИсторијаСрба I, 139– 140, упозорио, та надгробна плоча би понајпре могла припадати кнезу Браниславу који се помиње у дубровачкој грађи из 1234–1239. Сам Вук Градић, који се у истом контексту јавља и у Рањининој редакцији Анала (Vuco Gradiense), Бодинов великаш који је помогао Дубровчанима за време опсаде и био примљен у дубровачко грађанство, поставши, према традицији, родоначелник патрицијске породице Градића, Annales, 208–209, заправо је Вук Градихна, који се такође помиње у Милецијевим стиховима (… Instituit eos quidam certare Gradicna, qui in ejus custodia stabat, cognomine Vucus…), Annales,
[21]S. Bujan, Chronique du Prêtre de Dioclée, 20–22, скренула је пажњу на те податке, али би темељну анализу употребе византијских извора у Орбиновом делу тек требало обавити.
[22]M. Orbini, Regno degli Slavi, 225–239; Gesta,I, 138–180; II, 271–310. Орбину је посебно значајан извор за тај период била дубровачка традиција о Бодиновој опсади Дубровника, уп. Т. Живковић, Два питања из владавине краља Бодина, ЗРВИ 42 (2005) 45–50; Gesta,II, 297–301. О том догађају се најстарији подаци налазе у Милецијевим стиховима, Annales, 207, где се помиње „Стефан, војвода Босне, за царевања краља Бодина“ (Stephanus dux Bossinae, imperatore rege Bodino), због чега се у првобитним Дубровачким аналима опсада приписује „краљу Стјепану од Босне“, Annales, 26–28, а што је Орбину очито послужило као извор за податак о „кнезу Стефану“ (Conte Stefano), коме је Бодин поверио управу у Босни. У Аналима се у вези с тим догађајем помиње и „Берислав од Босне“ (Berislavo de Bosna) као предак Вука Градића (Utivugo Gradiense, Vucho), за кога се каже да је био „по мајчиној линији рођак Берислава од Босне“, под којим
[23]Уп. Коментаре уз превод његовог текста, М. Орбин, Краљевство Словена, 293–363.
[24]M. Orbini, Regno degli Slavi, 244 sq; М. Орбин, Краљевство Словена, 14 сл, 294–297. 134 S. Bujan, Chronique du Prêtre de Dioclée, 30–36.
[25] Исто, 7–10; N. Jovanović, Rukopisi Regum Delmatiae atque Croatiae gesta, Colloquia Maruliana 18 (2009) 9–10; I. Kurelac, Regum Dalmatiae et Croatiae gestaMarka Marulića u djelu De rebus DalmaticisDinka Zavorovića, Colloquia Maruliana 20 (2011) 301–320; ista, Počeci političke historiografije u djelu De rebus Dalmaticis Dinka Zavorovića, Zagreb 2010 (doktorska disertacija u rukopisu), 40–57.
[26]„… eo ipso accipitur lacu, qua Docleae (…) uestigia ac ruinae, marmoreaque monimenta sub aquis uisuntur“, Commentarii, 179; „… le cui vestiggia hora si vedono presso la palude Labeate, ch’è Lago di Scutari“, M. Orbini, Regno degli Slavi, 204.
[27]G. Luccari, Copioso ristretto, 24. Насупрот томе, Орбин на самом крају прве целине своје књиге упућује читаоца на Лукаревићево дело, за које „верује“ да ће се „ускоро појавити на светлости“, M. Orbini, Regno degli Slavi, 203.
