Пише: Оливер Јанковић
Енглези су довели Њемца на клупу репрезентације, да им се не би понављало испадање „на корак до трофеја“ и „због пар детаља“ какво су имали под домаћим тренерима Саутгејтом и Хоџсоном. И – ништа. Иста прича. Губи се или на пенале, или преокретима у посљедњој секунди, или једноставно: предајом без борбе.
Још 1982 Енглези су испали са Мундијала, а да нијесу ни од кога изгубили. Одиграли су два ремија када им је требала побједа. У Мексику 1986 су испали због Марадонине руке, а у Италији 1990 на пенале у полуфиналу (Линекер, Робсон, Гаскојн, Плат…). Па онда опет 1998 од Аргентине на пенале, а 2002 од Бразила 1:2, након преокрета у ком су изгубили почетно вођство. Затим 2006 на пенале од Португала, па потом двије тоталне катастрофе 2010 и 2014, да би на посљедња три првенства (укључујући и текуће) испали истим резултатом 1:2, губећи почетно вођство 2018 од Хрвата и синоћ од Аргентине, или машећи пенале као 2022 против Француске!
Дакле, ово је већ ствар карактера, тимског и националног, а не неке тактике и фудбалског става. Они се просто повлаче и противнику кажу: ево извол’те у финале (или узмите титулу) ми тамо не можемо. Иста ова Кејнова Енглеска је изгубила два посљедња финала европских првенстава. Наравно, опет за један гол или један пенал. Страшно!
Поред овог енглеског кукавичлука, који је неспојив са њиховим империјалним генима и доминацијом у свим сегментима постојања човјечанства (или можда баш и није?), учеснике овогодишњег мундијалског финала одредила је и надменост Француза. Тим „галских пјетлова“, који је издоминирао цијелим првенством и показао игру далеко бољу од свих других, на гранитни везни ред Шпанаца изашао је са (само!) два везна и 4 нападача? Као да ће да игра против Сенегала или Ирака. Или оне друге норвешке поставе коју су „разбили“ у групној фази. Француски егал са Мароком, и пар минијатура МБапеа и Дембелеа у том мечу, нијесу смјели да им буду орјентир за игру против Шпаније. А, нажалост, били су. Шпанци су покидали „танак струк“ француске композиције на средини терена, па се лопта патила да дође до МБапеа и другара у нападу. А како се напада из другог и трећег плана, показали су им Педро Поро и Олмо, дуплим пасом који се не заборавља.
Тако су шпанска игра и аргентински capriccio разбили империјалну надобудност Француза и Енглеза. Срушили су њихову предрасуду да ће побједа доћи сама од себе, по некој навици, и да неће бити никог да се усуди да обустави њихову доминацију (са све њеном медијском промоцијом). А ако неко упита зашто не говоримо о шпанском империјализму, који има подједнаке историјске габарите као ова два горе поменута, па чак и спортске манифестације истог – морамо напоменути да ова Шпаније коју води Де ла Фуенте, више личи на екипу из краја, него на империјални конгломерат раса и поднебља (какве су несумњиво Енглеска и Француска). 5 Баскијаца, 9 Каталонаца, без и једног играча из Реал Мадрида, оставља утисак неког добро уиграног тима једне покрајине, репрезентације састављене од пар породица, а њихов селектор је играчки такође поникао у Билбау и носи дух провинцијалне саборности и уиграности. На тај начин, и Аргентинци и Шпанци представљају два добра братства, двије заједнице људи који умију и воле да играју фудбал, али којима не треба толико цртати тактику нити их мотивисати новцем, када им срце напамет зна сваки такт националне химне.
