Пише: Сања Томовић
Дубоко у Ровцима, у великој крашкој удолини по којој је и добило име, смјестило се Веље Дубоко, село окружено планинама, пространим ливадама и шумама које остављају без даха. Природа је овдје готово нетакнута, ваздух чист, а тишину прекида звук стоке и вјетар који силази низ планинске падине. Данас је тешко замислити да се у тој љепоти некада живјело без путева, воде у кућама, механизације и готово без ичега осим рада и упорности. О томе како је изгледао живот у Вељем Дубоком за Портал РТЦГ говорио је деведесетогодишњи Митар Драшковић, човјек који је готово цио вијек провео између родног села и рада, али му се увијек враћао.
Присјећајући се дјетињства, каже да се некада оскудијевало у свему осим у вољи за животом. До Подгорице се пјешачко четири сата у једном правцу, вода се носила километрима од извора, у кући није било кревета већ се спавало на поду, а оно што се произведе било је и храна и одјећа. „Имам деведесет година. Живот је овдје одувијек био тежак. Нисмо имали ни путеве, ни одјећу, ни хране. Леђа су нам била главно превозно средство. Што си створио својим рукама то си јео и облачио. Тако се живјело“, каже он.
Фото: РТЦГ
На селу није било запуштене њиве. Све се радило ручно, косило се косом, орало уз помоћ волова и коња плугом, жене су преле, плеле и ткале, а свако домаћинство живјело је од земље и стоке. „Од сточарства и пољопривреде се живјело. Држали смо краве, коње и овце, љети издизали у планину, а зиме проводили на селу. Зиме су биле јаке. Снијег је знао нападати и до три метра висине. Данас је све лакше, али чини ми се да је некако народ незадовољан.
После војске која је трајала двије године, и била обавеза према домовини, запослио се у пекари у Никшићу, гдје је зарадио прву плату у својој породици. Било их је тада деветоро у кући од двије собице. Радио је потом у предузећу „Радоје Дакић“, а пензију дочекао као домар у школи у Вељем Дубоком. Та школа, стара готово вијек, данас је затворена.
Иако је обишао готово цијелу некадашњу Југославију, каже да би, када би могао да бира, опет би изабрао исти живот. „Не бих ништа мијењао. Рецепт дуговјечности је рад, што мање сјекиранције и бриге, поштено да се живи, да се држи дата ријеч, и да човјек буде користан члан друштва. Мени више ништа не треба осим да ми је породица здрава“, каже Драшковић. Највише га боли што село остаје без људи. Некада је у Вељем Дубоком било више од четрдесет домаћинстава, а данас тек десетак становника.
Фото: РТЦГ
„Има много празних кућа. Не ваља запустити огњиште. Земља је плодна и овдје може лијепо да се живи, само треба створити услове. Млади одлазе тамо гдје им је лакше и то разумијем, али не треба да забораве одакле су пошли“, поручује он. Рат је запамтио као дјечак, и данас у њему буди страх. „Рат никоме није донио добро. Кад видим гладну дјеци и прогнане, само помислим не дај Боже да се то икада понови“, поручује Драшковић.
Прије седам година остао је без супруге, са којом је провео више од педесет година. Данас живи са сином и снахом, радује се унуцима, и колико год га здравље служи, још понешто покосио ручно, јер га рад, каже одржава. На крају разговора имао је само једну жељу. „Поручио бих младима да не заборављају своја огњишта и своје старе. Старост је сама по себи тешка, а још тежа кад је човјек проводи сам. Ја имам срећу да живим са сином и снахом који брину о мени, али многи ту срећу немају. Кад се сјетим мог животног пута иако је био дуг и још траје, чини ми се као да је све било јуче. Живот брзо прође. Зато га треба живјети поштено, радовати се док си млад и чувати породицу и здравље. То је највеће богатство“, закључио је Драшковић.
Веље Дубоко је данас тихо више него икада. Многа огњишта су запуштена, школско звоно одавно не звони, а дворишта су остала без дјечије граје. Ипак, док у том морачком селу живе људи попут Митра, који памте вријеме када се живот стварао властитим рукама, Веље Дубоко није само село на карти. Оно остаје као успомена која нас сјећа да се највеће вриједности не наслеђују, већ чувају радом, поштењем и сјећањем на оне који су их стварали.
Фото: РТЦГ
Извор: РТЦГ
