Пише: Ранко Рајковић
Невјероватно је да се средњевјековно културно благо данашње Црне Горе покушава преименовати и приказати у друкчијем свијетлу контра духу и времену у коме је настало. Запитајмо се зашто очигледни докази о нашем културном и духовном наслеђу, по мишљењу једног дијела Црне Горе не припадају нашем идентитету већ се тобоже косе са њим. Зашто их идеолошка Црна Гора доживљава и представља у озрачју партизанштине и четништва који су стари тек око 80 година. Зашто ЦГ историчари тврде да је све наше културно и сакрално наслеђе сазидано рукама окупаторске династије Немањића која се међу нама рађала, међу нама живјела, монашила се и умирала. Како они који су војевали с нама и за нас, култивисали нас, правили задужбине за нас и наше потомство, украшавали их иконоправославним сликарством због којег нам се диви цивилизовани свијет могу бити странци и притом још и наши непријатељи.
Овдашњи политичари не схватају да се о идентитету и нацији може говорити тек послије Француско буржоаске револуције. Изгледа да је Црна Гора по активној националној политици предухитрила историју свијета за око седам-осам вјекова. У Црној Гори се увелико расправља о борби за национални идентитет у свијетлу такозваних аутентичних и окупаторских династија из средњег вијека. Овдашња политика назива преобраћеницима и издајницима људе који логично и аргументовано размишљају о средњем вијеку и нашем мјесто у њему. Оптужује их да дјелују под утицајем страних агентура и да су жртве малигних утицаја који долазе са разних страна.
Ко не вјерује у партијске бајке о неком нашем средњем вијеку приказује се као издајник идентитетских вриједности.
Без зрнца разума и трезвености недавно свргнута власт у исту раван ставља документа и артефакте из различитих временских периода. Ужива у конструисању и ширењу вјештачки ароматизованих историја како би путем њих афирмисала своју партијску идеологију.
Ранко Рајковић: Наш средњи вијек – Размишљање о државности Црне Горе (1. дио)
Уколико би такве анахронизме пресликали на сусједну Италију која нам је већ једном послужила за упоређење то би изгледало овако. Историчари и политичари садашње Италије оптужују Гај Јулија Цезара за национално издајство јер се у своје доба возио аутомобилима стране производње попут Форда, Мерцедеса, Тојоте умјесто да је то радио домаћим Фиатом, Алфа Ромеом, Фераријем…
То што римске тркачке двоколице из Цезаревог доба и моторе с унутрашњим сагоријевањем дијеле хиљаде година никоме ништа не значи. Тачно је да су се у Цезарево доба двоколице израђивале далеко од Рима као на примјер у Константинопољу и Картагини. Такође је тачно да су их вукли коњи разних раса одгајани такође далеко од Рима као у Кападокији, Шпанији, Арапском свијету. Тачно је и да у италијански брзи ферари може стати од 500 до 1000 коња.
Међутим и основцима је јасно да се у овим случајевима не ради ни о истом превозном средству (двоколица и аутомобил) ни о истим коњима. Једно су природни расни коњи који галопирају. Друго су коњске снаге као мјера погона мотора са унутрашњим сагоријевањем. Свима је јасна та толико очигледна разлика изузев црногорским националним историчарима који мијешају и времена и ситуације и оквире друштвених дешавања.
На исти начин историчаре треба подсјетити да су некадашње територије и границе биле умногоме другачије од територије и граница данашње Црне Горе. Територија садашње Црне Горе припадала је државама, кнежевинама, провинцијама Зете, Рашке, Травуније и Захумља. Приморје је припадало Млетачкој републици и Османском царству.
Настанак династије и прибављање папске посланице за њу не значи и настанак државе. Већина средњевјековних, краљевстава, кнежевина, грофовија, војводстава заснивало се на личној власти владара и могућностима да одређену територију контролише својом оружаном силом и законима. Тога у нашим брдима такорећи није ни постојало.
Но ту није крај заблудама о нашој наводној хиљадугодишњој државности. Олако мијешамо појмове народ и држава. Народ може постојати вјековима а да не створи своју државу. Сјетите се само Курда којих има преко 30 милиона а немају своју државу. Црна Гора је обновила своју државу али нема већински народ. Када се у таквој Црној Гори фаворизује један ентитет и инсистира на увођењу новог језика који би га идентитетски подупро продубљују се етничке подјеле и развија неповерење према обновљеној државности. То представља минирање државе изнутра од стране оних који се у државу заклињу и себе називају државотворцима. Свједоци смо тог процеса. Несхватљиво је да се ми са својих 600.000 становника дичимо државом старом хиљаду година иако као народ још увијек нијесмо довољно артикулисани што доказују многобројни пописи становништва.
Ранко Рајковић: Наш средњи вијек – Размишљање о државности Црне Горе (2. дио)
Свијест о идентитету у нашем племенско родовском и изнад свега драстично сиромашном друштву завршавала се у атарима села и катуна. Нијесмо имали територију са безбједним границама, нити законе који би на њој штитили становништво, нити услове да то становништво живи мирно мимо перманентног насиља и отимачина од стране најближих рођака и комшија. О нашој култури, умјетности и просвећености сувишно је трошити ријечи.
На вријеме смо да схватимо како је погрешно и штетно обједињавати разна историјска и културна наслеђа и проглашавати их за своја. Бесмислено је тврдити да постојимо у правно-државном континуитету чак и пар стотина година а камоли пуних хиљаду година. Куда нас воде такве небулозе?
Недавно смо славили 1000 година државности и 10 година независности. Сада се у поткултури таквог празновања развија ново народно предање које рапидно повећава бројке. Недавно су се на старим археолошким налазиштима (Мојковац) гдје се некада ковао средњевјековни новац појавили партијски активисти с тврдњом да су Црногорци аутохтони народ који на том простору живи ни мање ни више него 23.000 година. Словима двадесеттрихиљаде година. Ко производи такве слуђености и безумља?
Јасно је да су то производи еуфоричних партијских игара с гуменим ластишом. Приче о државном и националном идентитету Црногораца партија је пронашла у дубинама некада мрачног а од скоро свијетлог средњег вијека. Идентитетским коријенима и открићима нема краја. Преко својих активиста партија их шири и на праисторију.
Празничним бесједама, меморандумима, печатима наши историчари, властодршци, парламентарци, затежу крајеве гуменог ластиша обухватајући све дуже временске периоде како би у игру укључили данашњу Црну Гору. Циљ партије је да се својим гласачима представи као заштитница старе, аутентичне државе које нема и као дежурна чуварка националног идентитета који је варљив. У озбиљној историјској науци се о томе ни не разговара. Партијске митологије, археологије, историје које нас представљају значајнијима, комплетнијима, различитијима од најближих сусједа и њихове историје праве велику штету нашој обновљеној државности. Поруком да смо сами себи довољни и да нико не смије да ремети нашу самодовољност и прокламоване идентитетске коријене реметимо наше унутрашње државно биће.
Сличимо трговцима који продају мале кућанске апарате. Нудимо мултифункционалне производе којима се може обавити сијасет радњи. Рекламирамо их под девизом да с њима имамо све што вам треба. У нашој националној кухињи политика управо то ради. Миксује, блендира, тостира, филује разна временска раздобља и просторе. Произведеној смјеси додаје састојке (документа) потекле из свих могућих извора. Затим све то сједињује и закувава да би на крају својим приврженицима послужила посластицу названу Хиљадугодишња државност.
Сирове интервенције на стварном историјском и културном наслеђу, те њихова селектовања и фалсификовања плод су партијског рада и пропаганде. Да ли смо свјесни да инсистирањем на новом језику, новој историји и с њом повезаним идентитетом правимо штету младим генерацијама и да сакатимо просторно временски континуум који се поштује и чува у свим озбиљним државама.
Ако нам је намјера да тежимо бољем и здравијем друштву у првом реду се морамо ослободити грандоманства и партијских панагирика. Сагледајмо државу како у реалном историјском контексту тако и у објективним могућностима које су јој на располагању са 600.000 људи и културом која их је обликовала. У дугим временским периодима имали смо деспотије, самовлашћа, тоталитаризме, аутократије, једноумља и слијепа подаништва. У историјском смислу запало нас је изузетно мало нечега што би се могло подвести под слободољубиво, достојанствено и просвећено доба.
И за крај.
Можда се први трагови наше државности назиру у четовањима за вријеме Петра Првог Петровића Његоша. Четовањима су се браниле и учвршћавале границе Црне Горе. Формирала се централна власт која је настојала обуздати и спријечити међуплеменске сукобе. Четовањима се развијала свијест о значају јединства црногорских и брдских племена.
Све посебности које су од тада настале у историјском развоју Црне Горе, а има их, могуће је исказати на другачији начин са мање друштвених ломова, конфликата и ризика. Окренимо се стварној државној историји. Имамо је довољно па чак и ако би је рачунали од дана државности или пак од дана независности.
