После овог писма никада више нећете Пају Вуисића гледати истоветно. На стогодишњицу рођења Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат по први пут јавности објављују једно љубавно Павла Вуисића његовој супрузи Мирјани, годину дана после њене смрти, по њеној изричитој жељи. Писмо је прво прочитано на Пајином гробу у уском кругу чланова и приајтеља Удружења Адлигат.
„Нико Пају не познаје, нико. Ако јавност сазна какав је био према мени, можда онда схвате колики је био емотивац. Можда онда схвате зашто га је тако дубоко погађало све што се око њега догађало – декаденција власти и богаташа, плиткоћа славе, масовно искоришћавање људи, па и глумаца. Ја не могу да објавим писма која чувам боље него очи у глави, док сам жива, јер верујем да он то не би још увек желео а и непријатно ми је да ме после прогоне папараци“, причала је оснивачу Удружења Адлигат Виктору Лазићу Мирјана Вуисић.
„Али ти дајем аманет, изложи писма одмах у музеју, а не дозволи да их читају, а онда, када ме не буде, објави их јавности како ти мислиш да треба. Нека коначно сви сазнају ко је у ствари Паја. Не, Паја није био великан глуме. Он је био великан емоција“, нагласила је Мирјана Вуисић.
„Живот је према њима био груб, али су зато они међу собом развили нежност невиђених размера. Једно другом су тепали. Писма су написана бебећим језиком – „војим те“, „Мимијанице мој најсађи“ „сатки мој“ „неизмелно се војимо“ написано је скоро на свакој страници. Та у сваком смислу крупна фигура српског филма, тај неприкосновени самоуверени великан, препун је био, гладан је био само нежности, нежности, нежности. Боловао је јер нема довољно нежности у свету, јер је све што види толико грубље од њега, непогодно за тананост његове душе. У више наврата је желео да се убије, о чему ми је Мирјана више пута причала. То није учинио, убеђен сам, само због ње. Љубав према њој га је држала у животу, о чему и пише“, изговорио је на гробу Павла Вусића 10. јула 2026. године Виктор Лазић.
Лазић истиче да му је Мирјана лично поклонила љубавну преписку са Пајом која броји тридесетак писама.
„Поштовао сам њену жељу и њену интиму. Једно писмо смо изложили тад у музеју и било је на нашој сталној поставци, а из поштовања чак ни то писмо нисам желео да прочитам док је била жива. Пекарску кесу за бурек пуну писама нисам од тад дирао. Како сам их отворио из њих се излила нежност помешана са суровошћу живота. Постаде ми јасно зашто Мирјана није желела да их објави за живота и зашто је инсистирала да буду објављена после њене смрти.“
Лазић истиче да је у плану стручна обрада, а затим и објављивање целокупне преписке и свих докумената који се налазе у Легату Мирјане и Павла Вуисића у Удружењу Адлигат.
ЦИТАТ из писма:
Не знам Мимијанице мој најсађи, али чини ми се да оно коз живот треба да једем говна да бих могао да будем срећан, желео бих да увек када их се наједем и заслужим награду, да ти можеш када ти награду донесем да кажеш: „Сатки мој Пајо ти ниси јео говна. То је посао који си ладио зато се ти и ја неизмелно војимо“ – онда бих мискићу најслађи могао идућег јутла да поново испочетка. Ја кажем и сигулан сам у то; ово што кажем није слабост, ако нешто и јесте, то може да се назове само тренутном депресијом коју је изазвало твоје одсуство.
Извор: РТС
