Пише: Џошуа Шир
Превод: Журнал
Док Вашингтон свечано обиљежава 250 година од оснивања Сједињених Америчких Држава, бивши аналитичар ЦИА-е Лери Џонсон тврди да се права прича одвија хиљадама километара даље, у Персијском заливу. У опширном разговору са Гленом Дизеном, Џонсон износи став да меморандум о разумијевању који је Трампова администрација закључила са Ираном није био првенствено плод дипломатије, већ посљедица све озбиљнијег притиска на енергетски сектор и пријетње продубљивања кризе у снабдијевању горивом. Он такође тврди да Вашингтон већ настоји да кључне одредбе тог споразума протумачи у своју корист, док истовремено тихо смањује своје војно присуство у региону.
Џонсон у разговору анализира и стратешке посљедице овог сукоба, будућност Хормушког мореуза, однос снага између Сједињених Америчких Држава, Ирана и Израела, као и све већи ризик од директног сукоба између НАТО-а и Русије. Без обзира на то да ли се неко слаже са његовим закључцима или не, овај разговор нуди провокативан поглед на убрзано мијењање геополитичких прилика у тренутку када глобална стабилност остаје крајње неизвјесна.
Договор рођен из нужде?
Џонсон указује на јавне изјаве предсједника Трампа, према којима су Сједињеним Америчким Државама преостале залихе критичног горива за свега „четири седмице“, као доказ да се Вашингтон нашао под све већим притиском.
Трамп је, наиме, рекао: „Ако наставимо да бомбардујемо, ти бродови више неће пловити… Остајемо без резерви за отприлике четири седмице.
Према Џонсону, проблем никада није био у општем недостатку сирове нафте. Он тврди да је стварни проблем био у тешкој сировој нафти са високим садржајем сумпора, управо оној врсти нафте од које зависе многе америчке рафинерије у производњи дизел-горива и авионског горива.
„Несташица“, објашњава Џонсон, „није несташица нафте уопште. Конкретно, ријеч је о несташици тешке сирове нафте која се користи за производњу дизела и авионског горива.“
Та разлика, тврди он, суштински мијења начин на који треба разумјети цијели сукоб.
Када су непријатељства пореметила пловидбу кроз Персијски залив, Џонсон каже да је непосредни удар био прикривен чињеницом да су десетине нафтних танкера, који су већ били на мору, наставиле да испоручују терет који је испловио прије него што су борбе ескалирале.
Међутим, када су те пошиљке стигле неколико седмица касније, основни проблем у снабдијевању почео је да избија на површину.
Према Џонсоновом мишљењу, није било нимало случајно то што је Вашингтон управо у вријеме када су се те резерве приближавале исцрпљивању снажно гурао ка прекиду ватре.
Зашто је тешка сирова нафта важна
Значајан дио Џонсонове анализе усредсређен је на техничко питање које ријетко улази у јавну расправу: није свака сирова нафта међусобно замјењива.
Многе америчке рафинерије пројектоване су још прије више деценија управо тако да прерађују тежу, сумпором богату сирову нафту која се увозила из Персијског залива и других региона.
Лакша, „слатка“ сирова нафта, укључујући и велики дио нафте која се производи у самим Сједињеним Државама, захтијева другачије процесе прераде и не може преко ноћи једноставно замијенити тај увоз.
Џонсон је ту ситуацију упоредио са припремањем кафе.
И апарат типа Keurig и француска преса на крају дају кафу, примијетио је он, али је сам поступак потпуно другачији. Са прерадом нафте, тврди Џонсон, ствар стоји веома слично.
Тешка сирова нафта даје такозване „средње дестилате“, који се користе за производњу дизел-горива и авионског горива, два производа неопходна не само за цивилни саобраћај, већ и за војну логистику.
Ако се снабдијевање тим горивима погорша, упозорава Џонсон, доносиоци одлука могли би се на крају суочити са тешким избором између одржавања комерцијалног транспорта, пољопривреде и војних операција.
Наравно, то уједно објашњава и зашто је Трамп годинама показивао толико интересовање за венецуеланску нафту. Није свака нафта иста. Сједињене Америчке Државе данас углавном производе лаку нафту из уљних шкриљаца. Она је ријетка, има низак садржај сумпора и релативно се лако прерађује у бензин, дизел и авионско гориво. Међутим, многе америчке рафинерије, посебно оне на обали Мексичког залива, изграђене су прије више деценија за сасвим другу врсту сировине, тешку нафту.
Управо ту Венецуела добија стратешки значај. Она располаже највећим резервама екстратешке сирове нафте на свијету. Иако је таква нафта гушћа, садржи више сумпора и далеко је скупља за експлоатацију и прераду, она је управо оно што је потребно бројним америчким рафинеријама. Другим ријечима, питање није само колико нафте Америка производи, већ да ли производи, или може да набави, ону врсту нафте која јој је заиста потребна. Зато је венецуеланска тешка нафта од изузетног стратешког значаја за америчку енергетику и рафинеријску индустрију.
Трошење америчких стратешких резерви нафте
Џонсон сматра да и нагло смањење америчких Стратешких нафтних резерви показује да су власти биле свјесне колико је ситуација озбиљна.
Према његовој анализи, пуштање нафте из државних резерви само је купило вријеме. Оно је ублажило непосредне посљедице поремећаја у снабдијевању, али није отклонило његов узрок.
Чак и када би извоз нафте из Персијског залива био одмах обновљен, танкерима би, истиче Џонсон, и даље било потребно неколико седмица да стигну до америчких лука.
„Тржиште још није схватило шта се заправо дешава“, каже он.
По његовом мишљењу, праве посљедице могле би постати видљиве тек када се постојеће резерве додатно истроше. Тада би Вашингтон имао далеко мање могућности да реагује уколико би нова војна криза или нека велика природна катастрофа поново угрозиле рад рафинерија.
Америчке стратешке резерве нафте пале су на најнижи ниво у посљедње 43 године. Након тринаест узастопних седмица повлачења нафте из резерви, у њима је остало свега 326 милиона барела. Многима то изгледа као опасно слабљење једног од најважнијих америчких механизама за реаговање у ванредним околностима.
Међутим, стварност је нешто сложенија.
Добар дио тог смањења резерви био је дио међународно усклађене мјере којом се настојао ублажити поремећај на енергетском тржишту изазван америчко-израелским ратом против Ирана и привременом блокадом Хормушког мореуза.
Другим ријечима, није била ријеч о трајном одрицању од стратешких резерви, већ о њиховом привременом коришћењу у оквиру кризне интервенције.
Умјесто тога, нафта је пласирана кроз програм позајмица, који обавезује примаоце да, када се тржиште стабилизује, врате преузету сирову нафту, али уз додатну премију од 18 до 24 одсто. Уколико се то заиста догоди и програм буде функционисао како је замишљено, Стратешке нафтне резерве би на крају могле бити чак веће него што су данас.
Наравно, управо о томе говоре Џонсон и Трамп када тврде да је договор неопходан одмах, прије него што се ситуација додатно погорша.
Јер чак ни најопрезније процјене не могу у потпуности отклонити стварну и оправдану забринутост.
Ванредне резерве су и даље на историјски ниском нивоу, а залихе бензина су у појединим регионима врло ограничене.
У условима садашње нестабилности, свака нова геополитичка криза, ураган или застој у раду рафинерија могли би врло брзо ставити на пробу америчку енергетску отпорност.
А оно што је овај незаконити и неморални рат показао јесте да је сукоб са Ираном разоткрио колико свјетска економија и даље зависи од несметаног протока нафте кроз Персијски залив.
Да ли Вашингтон већ прекраја споразум?
Џонсон сматра да сам меморандум већ постаје нови извор сукоба.
Он тврди да је Вашингтон, убрзо након потписивања споразума, почео да тражи од Ирана додатне уступке који не произлазе из изворног текста документа.
Један од спорова односи се на пловидбу кроз Хормушки мореуз.
Према Џонсону, меморандум је Ирану дао примарну одговорност за управљање комерцијалним поморским саобраћајем током почетног периода од шездесет дана, а није изричито забранио Техерану да касније наплаћује транзитне таксе.
„Текст је такав какав јесте“, тврди Џонсон.
Он указује и на одредбе које се тичу суверенитета Либана, тврдећи да је Вашингтон већ предузео кораке који нису у складу са обавезама преузетим тим споразумом.
Да ли ће таква правна тумачења издржати ширу провјеру, остаје отворено питање. Ипак, Џонсон сматра да ови спорови показују добро познат образац америчке спољне политике: прво се споразум потпише, а затим се покушава накнадно мијењати његов кључни садржај.
Тихо смањивање америчког војног присуства
Можда најзанимљивији дио Џонсонове анализе односи се на америчко војно присуство на Блиском истоку.
Супротно утиску који се у јавности ствара о сталној ескалацији, Џонсон тврди да су Сједињене Америчке Државе већ почеле тихо да смањују своје оперативно присуство у региону.
Као доказ наводи извјештаје о повлачењу појединих војних снага, измјенама у систему командовања, као и знатно смањеној активности кризних војних штабова који су до недавно дежурали непрекидно, двадесет четири часа дневно.
Он такође сматра да је више важних војних објеката у региону претрпјело оштећења или да су њихове оперативне способности знатно смањене у односу на период прије сукоба.
Посматрајући све те чињенице као цјелину, Џонсон закључује да Вашингтон настоји да смањи ризик од новог директног војног сукоба са Ираном, иако се у јавности и даље служи оштром и ратоборном реториком.
„Сједињене Државе и даље говоре језиком силе“, каже Џонсон, „али на терену се, готово свуда, повлаче.“
Према анализи емисије Vantage индијске телевизије Firstpost, посљедице рата против Ирана могле би озбиљно промијенити један од најважнијих стратешких односа Вашингтона на Блиском истоку. У емисији се наводи да су односи између предсједника Доналда Трампа и саудијског престолонасљедника Мухамеда бин Салмана значајно захладнили након што је Ријад одбио да дозволи америчким снагама коришћење саудијских ваздухопловних база за офанзивне ударе на Иран.
Позивајући се на наводе о ревизији глобалног распореда америчких снага коју спроводи Пентагон, Vantage тврди да Вашингтон сада разматра повлачење око 2.300 америчких војника из Саудијске Арабије, заједно са системима противваздушне одбране „Патриот“ и борбеним авионима.
Према тој анализи, спор није само посљедица личног сукоба између Трампа и саудијског престолонасљедника. Током рата Саудијска Арабија је, како се наводи, претрпјела значајне економске губитке због затварања цивилних аеродрома, успоравања прилива страних инвестиција и поремећаја извоза нафте кроз Хормушки мореуз.
Емисија закључује да је Ријад ограничио приступ америчким снагама својим војним базама како би избјегао дубље увлачење у рат, што је, према тој оцјени, озбиљно нарушило деценијама грађене америчко-саудијске безбједносне односе.
Као додатни показатељ захлађења односа наводи се и недавна турнеја америчког државног секретара Марка Рубија по земљама Персијског залива, током које је посјетио више регионалних савезника, али је заобишао Саудијску Арабију. Ако се најављено повлачење америчких трупа заиста оствари, закључује Vantage, то би могло имати далекосежне посљедице по цјелокупно америчко војно присуство у Персијском заливу.
Није ријеч само о Сједињеним Државама. Треба се запитати и шта ће бити са односом Израела и Саудијске Арабије. Упркос деценијама јавног непријатељства и одсуству формалних дипломатских односа, поједини извјештаји указују да је израелска војна технологија, преко америчких одбрамбених уговора, тихо уграђивана у безбједносне системе више заливских држава. Та прикривена безбједносна сарадња показује да су стратешки интереси на Блиском истоку одавно много испреплетенији него што то признаје званична политичка реторика. Ако се садашње регионално престројавање настави, чак би се и та тиха партнерства могла наћи под притиском без преседана.
И то нису старе вијести. О томе се извјештавало 3. јула, што још једном показује како је америчко-израелски агресорски рат против Ирана убрзао урушавање америчког утицаја на Блиском истоку. Оно мало добре воље коју је Вашингтон некада можда имао у региону наставља да испарава, док се дугогодишњи партнери све више дистанцирају од америчке политике. Наравно, са пријатељима попут саудијске монархије и Израела, човјек се с правом може запитати коме су онда уопште потребни непријатељи.
Да ли је Иран стекао стратешку предност?
Џонсон сматра да је рат, у коначници, ојачао, а не ослабио регионални положај Ирана.
Према његовом мишљењу, Техеран сада има већу полугу утицаја над Хормушким мореузом, док истовремено задржава значајан утицај на свјетска енергетска тржишта.
Он такође тврди да је способност Израела да води дуготрајне војне операције против Ирана знатно смањена.
Према Џонсону, Израел би и даље могао изводити ограничене ударе, али би тешко могао одржати продужену војну кампању без значајне америчке логистичке подршке.
Он додаје да су иранске балистичке ракете током сукоба разоткриле озбиљне слабости израелске противваздушне одбране.
Ове процјене оштро се разликују од многих званичних западних тумачења рата, али управо на њима Џонсон заснива свој шири закључак да се регионални однос снага промијенио.
У анализи првобитно објављеној у магазину The Cipher Brief, Харисон Кас тврди да је америчко-израелска војна кампања против Ирана представљала први велики сукоб у посљедњих неколико деценија у којем америчка превласт у ваздушном простору више није могла бити узета здраво за готово. Умјесто да противника од самог почетка једноставно надјачају огромном војном силом, америчке снаге морале су да воде сложену, вишедоменску операцију како би постепено разбиле слојевиту иранску противваздушну одбрану. Према Касу, то представља озбиљно упозорење да би будући сукоби против технолошки и војно снажнијих држава могли бити далеко тежи и скупљи. Кас истиче да су амерички војни планери деценијама полазили од претпоставке да је контрола ваздушног простора практично загарантована. Од Панаме, преко Ирака, до Авганистана, америчка ваздушна надмоћ сматрана је полазном тачком сваке операције, а не циљем који је потребно изборити. Међутим, рат против Ирана довео је у питање ту дугогодишњу војну доктрину.
Иако су америчке и израелске снаге успјеле да успоставе ваздушну надмоћ за свега неколико дана, то није постигнуто лако. Била је потребна до сада невиђена комбинација сајбер операција, електронског ратовања, употребе стелт бомбардера, интензивне размјене обавјештајних података, удара крстарећим ракетама и пажљиво координисаних напада на више од хиљаду циљева.
Поука те кампање, сматра Кас, далеко превазилази сам Иран. Ако је за савладавање слојевите противваздушне одбране једне регионалне силе било неопходно ангажовати толико средстава и ресурса, онда се намеће далеко озбиљније питање: шта би тек захтијевао оружани сукоб са војно равноправним силама попут Кине или Русије?
Како закључује један амерички аналитичар за националну безбједност, епоха у којој се америчка ваздушна надмоћ могла једноставно подразумјевати можда се полако ближи свом крају.
Сљедеће жариште могло би бити у Европи
Разговор се на крају окреће Европи, гдје Џонсон изражава забринутост због све већег заоштравања односа између НАТО-а и Русије.
Он одбацује извјештаје према којима би Русија могла извести неки симболичан удар само да би испитала одлучност НАТО-а.
Умјесто тога, Џонсон тврди да Москва све више гледа на европске владе као на непосредне учеснике у сукобу, због војне помоћи Украјини, обавјештајне сарадње и производње оружја.
Као знакове да се политичке прилике додатно погоршавају, он наводи нарушене односе између Пољске и Украјине, обновљене историјске спорове о ратним злочинима из Другог свјетског рата, као и све оштрију реторику неколико европских влада.
Џонсон упозорава да би Москва, уколико се наставе далекометни напади на руску територију, на крају могла одлучити да удари на војну инфраструктуру и изван украјинских граница.
То потврђује и изјава од прије неколико сати, у којој Москва тврди да убрзано војно јачање Европе више није само питање подршке Украјини, него знак ширих припрема за могући сукоб са Русијом. Руски званичници указују на све већа улагања Европске уније у производњу муниције, оклопних возила, система противваздушне одбране и на настојања да се смањи зависност од америчког оружја, као и на обавезу НАТО-а да до 2035. године повећа издвајања за одбрану на пет одсто бруто домаћег производа.
Под притиском предсједника Доналда Трампа, многе чланице НАТО-а, укључујући Њемачку, Шпанију и Норвешку, знатно су повећале своје војне буџете. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров тврди да се дуго прокламовани циљ НАТО-а, наношење „стратешког пораза“ Русији, у пракси претворио у отворени сукоб, док Украјину описује као „геополитички овновски клин“ усмјерен против Москве.
Москва такође наводи одлуку Финске да укине вишедеценијску забрану размјештања нуклеарног оружја на својој територији, као и разматрања сличног потеза у Литванији, као доказ да државе на руским границама шире своју војну инфраструктуру и подижу ниво конфронтације.
Кремљ, са своје стране, тврди да стално приближавање НАТО снага и наоружања руским границама представља директну безбједносну пријетњу, на коју ће одговорити додатним размјештањем војске и јачањем сопствених снага.
Ево шта је Путин рекао о том питању:
Да ли ће се анализа Лерија Џонсона на крају показати тачном, остаје да се види. Ипак, чињенице изнесене у овом тексту, као и све већи број извјештаја и догађаја који се у међувремену одвијају, у доброј мјери потврђују многе од његових кључних оцјена.
Рат против Ирана разоткрио је низ слабости које су многи политички и војни кругови у Вашингтону годинама потцјењивали или једноставно одбијали да признају. Показао је колико америчка привреда и даље зависи од несметаног протока енергената кроз свјетске поморске путеве, колико је скупо и сложено изборити ваздушну надмоћ чак и над једном регионалном силом, али и да су дугогодишњи амерички савезници све спремнији да воде сопствену политику умјесто да безусловно слиједе Вашингтон. Истовремено, Русија и Кина пажљиво посматрају развој догађаја, проучавајући не само америчке војне способности већ и њихова стратешка ограничења и политичке погрешне процјене.
Ако се из овог сукоба може извући једна општа поука, онда је то да је еру неспорне америчке доминације све теже одржати. Војна сила сама по себи више није довољна да обезбиједи глобалне ланце снабдијевања, гарантује политичку лојалност савезника или избрише посљедице погрешних стратешких одлука. Било да је ријеч о Персијском заливу, Европи или Индо-пацифичком региону, претпоставке на којима се више од три деценије заснивала америчка спољна политика данас се провјеравају у стварним геополитичким околностима.
Док Сједињене Америчке Државе обиљежавају 250 година своје независности, можда највећа опасност није у томе што Вашингтону недостаје војна моћ, већ у томе што и даље мијеша војну надмоћ са стратешким успјехом. Историја изнова показује да се исход ратова не мјери тиме ко је добио прве битке, већ какве су политичке посљедице оставиле иза себе. Ако је овај сукоб ишта јасно показао, онда је то да је свијет у којем постоји више центара моћи већ постао стварност, а да се та чињеница више не може поништити ни највећом војном силом.
Извор: Scheerpost
