Пише: Бобан Стојановић
Сјајна вест је што власт не сме на изборе већ 423 дана, а одавно би били одржани да Вучић може да победи. Он више не сме ни на намештене изборе, јер први пут у ери своје владавине СНС има јаког и озбиљног актера са опозиционе стране − студентски покрет, односно студентску листу.
Не зна се када ће бити одржани избори. Иако је било пуно најава, ова власт не сме на изборе већ 423 дана јер сам поприлично сигуран да им истраживања показују да могу да победе − да би избори одавно били одржани. И то је сјајна вест за ову земљу. Као што каже графит у Ресавској улици: „Он више не сме ни на намештене изборе.“ И то је најважније да у овом тренутку знамо.
Овај текст има за циљ да укаже на то како би се на изборе, кад год да буду, требало изаћи са опозиционе стране, али баш зато ћу га почети са причом о листи или листама власти, која гледа како да окупи све што има. И то ради већ неколико година, посебно од настанка студентског покрета. Дотле су отишли да су на изборима у Кули заједно учествовали радикали и Савез војвођанских Мађара. И сигуран сам да Александар Вучић жели да изађе на једној широкој, готово највећој могућој листи како се не би десило да она случајно има мање гласова од студентске листе.
Бобан Стојановић: Три и по године техничке и нестабилне владавине напредњака
То је јако важно из два разлога. Прво да се не баци (да не остане испод цензуса) ниједан глас за партије власти и да се у прерасподели бачених гласова, када се конвертују у мандате, узме највише. Зато властима није проблем да у истом кошу, на истој листи или у истој влади буду Ана Брнабић и Александар Вулин, Татјана Мацура и Ненад Поповић или Борис Братина. Па, у истој влади били су и Гордана Чомић и Ратко Дмитровић, СВМ и СРС, Расим Љајић и Војислав Шешељ, а на истој страни су и Милан Антонијевић (као повереник) и Заветници. Зукорлић и Љајић, некада је био и Угљанин.
Београдски сценарио и два потенцијална проблема за Вучића
Сигуран сам да размишља и истражује и Несторовићеве гласаче, да види шта му је боље да ради са њим, да и њега усиса или да га пусти самог па да рачуна на сценарио из Београда. Вучић би их све ставио на изборну листу и у пакету повео. Неки би рекли − све са циљем максимизације гласова. Неко би рекао − рационално. И јесте. И ово је јако важно због каснијег дела текста.
Овде ћу само да укажем на потенцијалне проблеме које ће власт имати пред изборе.
Поприлично сам сигуран да Љајић не може у коалицију са Шешељем, да његови бирачи не би гласали за ту коалицију и да би онда пред локалне изборе у Новом Пазару крајем 2027. били у озбиљном проблему. Тако је сасвим реална опција да Љајић изађе самостално на изборе као мањинска партија (СДП) и да уз помоћ природног прага узме неколико мандата. Али то смањује резултат велике листе власти и представља опасност за Вучића, па ћемо видети да ли ће се некога одрећи.
Вучић жели да изађе на једној, најширој могућој листи, да она не би добила мање гласова од студентске. Зато властима није проблем да у истом кошу или влади буду Ана Брнабић и Александар Вулин, Татјана Мацура и Ненад Поповић или Борис Братина…
Други, још већи проблем за Вучића јесте СПС. Они су некако преживели коалицију на локалним изборима ове и прошле године, схватили да много губе предизборним коалирањем и сигуран сам да не желе на заједничку листу са СНС-ом. Тиме губе и оно мало идентитета који имају и који воле њихови гласачи. Али, изборни праг од три одсто никад мање није био сигуран за СПС него сада. Пред њима је јако тешка дилема − остати потенцијално испод цензуса или се утопити у СНС и остати без идентитета. С друге стране, самостални излазак уз прескочен цензус може баш много значити Дачићу и социјалистима. Можда у неком случају и да опет буде „вето“ играч као 2012. Дачић би то највише волео. Да без њега не могу ни једни ни други. Колико је Дачић у овој фази политичке каријере спреман да ризикује, видећемо када донесу одлуку. Уколико су уопште аутономни да они одлучују о томе.
Лажна истраживања и велика дилема за опозиционе странке
Да сада пређем на тему текста. Први пут у ери владавине СНС-а постоји јак и озбиљан политички актер са опозиционе стране. А то је студентски покрет, односно студентска листа. Они су пре 423 дана затражили изборе које Вучић не сме да распише. До сада их је четири пута одржао ванредно и само једном редовно. Сада очигледно постоје проблеми. Снага студентског покрета је у његовој свеобухватности, окупљању бирача различитих идеолошких и програмских уверења. Покрет је базиран на универзалним вредностима попут правде, слободе, традиције, децентрализације, деперсонализације итд. И најважније, предводи га младост ове земље.
Иако је власт покушавала кроз своја лажна истраживања да негира ту чињеницу, и она је схватила да то више не може и не сме да ради, па чак и власти блиске агенције наводе да је подршка тој листи већа од 30 одсто. А у претходних 14 година најбољи опозициони резултат био је резултат Србије против насиља (коалиције од 10 плус актера) 2023. са 23,66 одсто гласова. Сада је далеко изнад тога један опозициони актер, аутентични покрет који не носи баласт прошлости. И одмах су послали врло јасну поруку да нема сарадње на националном нивоу са другим политичким субјектима и да сами иду на изборе.
Пред другим политичким субјектима је тежак избор шта радити када је због појаве новог актера њихова улога минорна, да не кажем готово никаква. У нешто лакшој позицији су ССП, СРЦЕ и Нови ДСС. Они су бојкотовали локалне изборе 2024, јер нису желели да дају легитимитет Вучићу (не учествујући на изборима у Београду!), уз став да неће излазити на изборе док се изборни услови не промене.
Једино сигурно политичко преживљавање би било да сви опозициони партијски актери иду заједно на једну изборну листу, а све друго је значајан ризик за преживљавање. То нису схватили и већ сада видимо могућности да буде најмање три различите изборне колоне
Нису их, ипак, свуда бојкотовали, него у појединим општинама, па и у најмање пет градских, у којима је једини начин да СНС задржи власт био управо да опозиција или део њен део не изађе на те изборе. Али добро. Они су могли да остану при тој одлуци, задрже кредибилитет код својих присталица и суштински помогну студентској листи том одлуком. Баш ти актери су, међутим, први најавили учешће на свим изборима. Без образложења, пре свега својим бирачима, шта се у међувремену десило,
Други политички актери су били у нешто тежој ситуацији. ДС, Крени-промени и ЗЛФ, неки раније, неки касније, схватили су да им је за политичку будућност рационалније да у овом тренутку подрже студентску листу. Свесни да и они који су гласали за њих и који их симпатишу имају изузетно јаке емоције према најдоминантнијем политичком актеру у земљи. С друге стране, морали би да улазе у широке коалиције у којима ни близу не би могли да имају резултате као на претходним изборима.
Уместо једне, за сада извесније три опозиционе колоне
Остали су сада у проблему, да ли ићи у некаквим програмским ситним коалицијама или сви заједно, што делује да је немогуће било још од старта. Искрено, према осећају (не позивам се на истраживања), једино сигурно политичко преживљавање би било да сви опозициони партијски актери иду заједно на једну изборну листу, а све друго је значајан ризик за преживљавање. То нису схватили и већ сада видимо могућности да буде најмање три различите изборне колоне.
Па да кренемо од њих, причало се дуго о некаквом програмском блоку ЕУ5. Одлуком ЗЛФ-а да неће учествовати на изборима и да ће подржати студентску листу, тај блок се већ окрњио. А и да није, нисам сигуран да поједини актери у тој коалицији заиста могу да воде кампању у којој је ЕУ окосница. Таква кампања у којој је ЕУ окосница и главна порука и линија раздвајања у односу на друге актере била би одлична 2007. и 2008, као што је заиста и била, а не скоро 20 година касније. И уопште не причам о томе колико је људи за ЕУ или против, него колико је та тема високо на листи приоритета бирачима и колико има мобилизирајући потенцијал. Готово никакав.
Реална је опција да Љајићев СДП изађе самостално на изборе као мањинска партија и да уз помоћ природног прага узме неколико мандата. Али то смањује резултат велике листе власти и представља опасност за Вучића, па ћемо видети да ли ће се некога одрећи
Уз то, актери који су остали у том потенцијалном блоку имају баласт широких коалиција из прошлости. Тешко је градити кредибилитет у причи о важности европске Србије оних који су до јуче били у коалицији са Парандиловићем, а прекјуче је Владета Јанковић водио градску листу тих актера на изборима. Не можете имати проблем са ставовима неких традиционалиста и конзервативаца, ако сте до синоћ били у коалицијама са њима. Шта се то у међувремену променило? Бирачи то виде.
Главни аргумент је, ипак, да ова тема у 2026. или 2027, или чак за изборе првог викенда 2028. нема мобилизирајући потенцијал. Јасно ми је да је ова група актера у проблему како на изборе и шта да понуди ако баш желе да изађу на њих, али ово не делује као добар правац. Посебно што и бирачи којима је ЕУ важна као визија будућности, имају у понуди и студентску листу и покрет који је суштински на европским вредностима.
У додатном проблему су НПС Микија Алексића, Парандиловић и доктор Милић. Они се сада потенцијално позиционирају као посебна изборна листа, али такође са ограниченим потенцијалом. Оно што они представљају, опозиционо оријентисани бирачи такође виде у студентској листи. И традицију, и породицу, и патриотизам и децентрализацију. Све су то вредности студентског покрета.
Још је остао ПСГ, који је 2024. био у коалицији са НПС, ЗЛФ и у некој врсти конфронтације са ССП-ом и СРЦЕ. Како сада са њима у коалицију, притом тако уску. А њима ближи ЗЛФ (иако звучи нереално да су либерали и зелено-леви блиски) одустао је од избора. Можда ПСГ-у не би било лоше да размисли о будућности и одлуци о изборима, посебно имајући у виду да имају сигурно најозбиљнијег кандидата за будућег градоначелника Београда, одборника Стефана Симића. Потенцијал који је можда вредан дугорочнијег политичког размишљања.
Кампања у којој је ЕУ окосница и главна порука и линија раздвајања у односу на друге актере била би одлична 2007. и 2008, као што је заиста и била, а не скоро 20 година касније. И уопште не причам о томе колико је људи за ЕУ или против, него колико је та тема високо на листи приоритета бирачима и колико има мобилизирајући потенцијал. Готово никакав.
Милисав Савић: Студенти немају издајника, иако тајне службе и удбаши предано раде на томе
Накратко да се осврнем и на Нови ДСС. Идеја да у кампању уђе као „аутентична“ десница већ производи пуно проблема и указује на озбиљно разочарање код великог дела бирача у партије деснице и њихово понашање на изборима 2023. или након њих. Бирачи те оријентације, као и они „про ЕУ“, те вредности препознају и у студентској листи.
Све у свему, тешка одлука је пред опозиционим партијама. Чак и ако сви изађу заједно или свако појединачно, уверен сам да не могу озбиљније да нашкоде студентској листи и да утичу на резултате и исход избора. Потенцијално сви ти гласови који остану испод цензуса највише ће се прелити управо студентској листи ако буде имала само један глас више од листе власти.
У суштини ће се све свести на гласање за Вучића или студентску листу
А зашто мислим да ће утицај опозиције на резултате избора бити мали? Тренутно постоје два изразито доминантна политичка субјекта − студенти и Вучић. И суштински се своди на гласање за једну или другу листу, као да само оне могу да победе (што јесте погрешно, јер листа са највише гласова „не односи све“, али се ствара „референдумска“ атмосфера), као да трећи не постоје или као да не може да освоји известан број мандата.
Психолошки ефекат који оваква ситуација има на бираче делује ми да има још јачи ефекат и видљивији ће бити код бирача. Управо кроз споменуте ефекте референдумске атмосфере. Ко код други изађе на изборе и у којим год коалицијама да изађе − нико није сигуран да ће прећи цензус што код људи ствара страх да ће њихов глас бити бачен. Свесни да њихови први избори („про ЕУ“ или партија „аутентичне деснице“ ) врло лако могу остати испод цензуса, одлучују се да стратешки гласају за „мање зло“, за оног за кога глас сигурно неће бити бачен, а то је студентска листа. Зато ни данашња подршка тим партијама неће бити иста у изборном дану, када проради размишљање „шта ако бацим глас и направим проблем?“.
Додатно, постоји оно старо мишљење да у Србији воли да се гласа за победника („Победи на изборима, па ћу гласати за тебе“). Осећај гласања за најјачу листу која вам је релативно блиска јачи је осећај од гласа за баш блиску партију која је око цензуса. То је оно што ће редуковати број бирача у изборном дану мањим политичким субјектима.
И да додам, овај ефекат постоји и код политичких актера. Тај осећај да сте мали политички субјект у односу на један доминантан, а притом кредибилан, већ се види кроз редукцију политичке понуде на наредним изборима. Размишљајући о својој политичкој будућности ДС, КП и ЗЛФ се понашају као да више губе ако изађу, него ако не изађу на изборе.
Извор: Радар
