Пише: Редакција
Црногорска скупштина налази се пред једним од најважнијих засједања и гласања још од проглашавања независности прије двадесет година. Ријеч је о гласању за уставне промјене које би требало да убрзају улазак Црне Горе у ЕУ, односно да омогуће да приступни процес буде окончан већ 2028. године.
Охрабрује чињеница да су се по том питању на истој страни нашли први човјек законодавне и први човјек извршне власти, предсједник Скупштине Андрија Мандић и премијер Милојко Спајић. Без обзира на политичке разлике, НСД и ПЕС потврдили су се као двије најозбиљније структуре у црногорској политичкој арени, свјесне историјске одговорности, али и важности вођења политике као институционалног и функционалног процеса, умјесто традиционалног ратовања симболима.
То, наравно, не значи да су се и НСД и ПЕС одрекли својих програма и идеолошких усмјерења, нити за таквим одрицањем има потребе, али су те двије странке показале да је у сложеним друштвима, попут црногорског, могуће успоставити баланс између традиционалног и модерног, између грађанских и националних идеја, па је захваљујући томе Црна Гора постала својеврстан путоказ и свјетионик и за друге постјугословенске државе у којима партије са различитих позиција политичког спектра углавном граде однос – међусобне опструкције.
Спајић је фокусиран на економска питања и јачање међународног положаја Црне Горе, а Мандић на унутрашњи политички план уноси једну нову квалитету и начело сарадње, па је у великој мјери захваљујући њему Црна Гора постала једини политички оквир на Западном Балкану у којем српски политичари активно сарађују са политичарима других етничких група.
То не значи да у Црној Гори више нема проблема и отворених питања, али значи да постоје предуслови и претпоставке да се ти проблеми почну рјешавати конструктивно и институционално и да се на та питања понуде дугорочно одрживи и функционални одговори на добробит читавог друштва.
Андрија Мандић: Једино у Црној Гори сарађују српске и албанске партије
Положај Срба у Црној Гори далеко је од идеалног, захваљујући превасходно дубоко усађеном легату ДПС који је под Ђукановићевом диригентском палицом прешао пут од бастиона српског романтичарског национализма до франкенштајновског чудовишта у којем су обједињени и комунистичко насљеђе и дух Секуле Дрљевића.
Једини пут којим је могуће стићи до ефективног окончања уставног и легислативног, али и практичног фаворизовања једне нације у односу на остале јесте онај који су одабрали Андрија Мандић и Милојко Спајић, дакле пут институција и разговора умјесто уцјена. Тај пут можда није брз, али искуство показује да се само њиме може стићи до државе којом ће бити задовољни сви њени грађани.
За разлику од Мила Ђукановића, ни Спајић ни Мандић нису правили коперниканске обрате у каријери али јесу, поготово Мандић, пролазили кроз нужне и благородне трансформације. Данашњи Андрија Мандић, на позицији десног центра, представља озбиљан капитал Црне Горе у европским релацијама, јер је десни центар и те како потентан у земљама ЕУ. Уједно је он еталон нове српске политике која, умјесто погубне крилатице „сви Срби у једној држави“, почива на идеји „сви Срби у својој држави.“
Европске и регионалне интеграције до којих ће неумитно доћи у ближој или даљој будућности, биће лакше са политичарима попут Спајића и Мандића и то је нешто о чему би требало да размисле политичке снаге и у сусједним државама, уколико желе добро и својим земљама и својим народима и својим грађанима.
