Пише: Небојша Јеврић
Фору сам купио у новопазарском хотелу „Врбак“. Дођем да ноћим, нанесе ме пут, и испружим личну карту. Уместо кључа, добијем рачун за ноћење.
„Зар се овде не плаћа ујутру?“
Рецепционар извади из фиоке свежањ личних карата свезан гумицом. „Сви ови су ноћили у овом хотелу и оставили личну карту.“
Била је ту и лична карта једне наше познате глумице. Сад је то жена у годинама па јој име не помињем.
Платио сам рачун, али пазарио фору.
Било је то пролеће давне седамдесет осме године.
Неким ноћним аутобусом стигнем у Београд.
Ту видим Мицу Сликарицу која се најбољој другарици поверила да јој личим на грчке куросе. А верна другарка одмах обавести ЧОС и безбедњаке римованог пука „Сава Савановић“. Истог дана сам имао информацију на столу и само прежао прилику да је зграбим.
Био сам млад и, да простите, леп. Избријан. Кренули смо према Теразијама. Није се требало много договарати.
Убедио сам је и она је била спремна да крене са мном.
Како нисам имао пара ни на пиће да је поведем, како нисам знао ни где ћу заноћити, на ум ми је пала генијална идеја. Иначе сам по природи геније.
Узмем собу у хотелу „Москва“. Деловао сам пристојно и нисам изазвао никакво подозрење.
У соби је био бифе са свим врстама пића.
Почели смо са „чивасом“, а завршили са шампањцем. Кад смо све попили и изиграли се до миле воље, ја сам заспао, а Мица Сликарица се обукла, покупила блок и цртеже којима сам се дивио и нестала из собе и хотела.
Пробудим се пред зору. Стомак ми је горео. Морао сам нешто да попијем, а у фрижидеру није било више пића. Из безбедносних разлога одлучио сам да се удаљим са лициног места.
Обучем се и запутим према Ташмајдану. Било је то тешко време за нас пијанисте, што би реко Авијатичар. Једина кафана за коју сам у то време знао да ради била је „Последња шанса“.
Ушао сам у „Шансу“ с надом да ћу пронаћи неког познатог коме ћу се привалити за сто.
На патосу је лежао човек у униформи речног капетана и рецитовао.
У том часу упадне патрола. Почели су све редом да легитимишу. А моја особна, двособна, лична карта остала је за успомену на рецепцији „Москве“. Купили су углавном робове из Падињака пуштене за викенд, који су се запили и заборавили у мардељ да се врате.
Бацио сам се поред капетана на патос пун испљувака и пикаваца и почео и ја да рецитујем моју песму „Пијана зора“ коју је много година касније углазбио Александар Симовић.
Кад су чувари реда дошли до мене, капетан је интервенисао: „Обустави. Он је мој шегрт!“
Био је то песник Либеро Маркони, Слободан Марковић, легенда Чубуре.
Опасност је прошла и ускоро смо седели за столом. Либеро се убио ко лила и заспао за столом.
У „Шанси“ је био фајронт.
Циганин „таксиста за терет“, са бициклом који је радио на Каленићу и познавао Либера, понудио се да га превезе до куће.
Једва смо га утоварили у троколицу и сва тројица кренули ка Либеровој кући.
Отворила нам је пета по реду Либерова жена. Нас двојица смо га придржавали, а Зоки је звонио на врата.
„Госпођо, ево довели смо вам мужа!“
Госпођа Маркони била је само у спаваћици. Залупила нам је врата пред носом и љутито одбрусила: „Није то мој муж!“
Опет смо утоварили Либера у троколице и вратили се до „Зеленгоре“.
„Последња шанса“, ноћобдијска оаза у урбаном Београду, затворена је.
Извор: Експрес
