Пише: Елис Бекташ
Постоји једна веома честа и веома опасна заблуда која се јавља у виду тврдње да је наратив политичара обликован хоризонтом очекивања народа којем се обраћа. То, међутим, није тачно и ствар је неупоредиво једноставнија. Пучина је, како Његош минуциозно примјећује, стока једна грдна, и за политику, поготово у њеном примитивном и предмодерном јужнословенском варијетету, савршено је ирелевантно шта прости пук очекује. Јер прости пук ће прогутати сваку свињарију и сплачину која му се сервира, баш као што ће прождерати и делицију, не схватајући да је о делицији ријеч.
Ненавикнут да мисли политички модерно и засужњен у идентитарне категорије бечко-берлинске школе деветнаестог вијека, јужнословенски историјски и друштвени простор има скоро сексуалну фиксацију на територију, на идеје крви и тла. Због тога је осуђен на политичке обрасце какве има, будаласте, искључиве, максималистичке, посве лишене свијести о идеји јавног добра и на нивоу елементарне људскости дубоко покварене. Да је простор зрелији и цивилизацијски потентнији, давао би и мање опоре политичке изданке.
Када Милорад Додик и Бакир Изетбеговић воде телефонски разговор предвиђен да буде сервиран јавности, они се не обраћају један другоме. Не, они се обраћају свако свом бирачком тијелу, рачунајући да ће им идиотлуци које изговарају донијети шићар на предстојећим изборима. Али народ од њих не очекује такав наратив, народ од њих очекује само да било шта лапрдају, а народ ће онда те бљувотине у сласт прогутати, ма какве да су.
Премда није од нарочитог значаја за овај текст, овдје ћу исказати своју сумњу у аутентичност разговора између Додика и Изетбеговића, прво што је он саткан искључиво од општих мјеста која ова двојица јуноша понављају већ годинама и, друго, што у њему нема апсолутно ниједна ријеч која би омогућила да се разговор барем приближно датира. Краће казано, овај је разговор могао бити вођен било кад у протеклих десетак година, па чак и више.
Додатну сумњу буди Додикова тврдња да је Изетбеговић снимио разговор, а потом тражио одобрење да га објави. То је с аспекта физике апсолутно немогуће, јер је на снимку Додиков глас потпуно чист и разговјетан, а Изетбеговићев обиљежен шумом, што значи да је снимање могло бити обављено искључиво са Додиковог телефона. Потпуно је ирелеватно ко је снимио ту удружену свињарију двојице пропалих ђутурума, али индикативна је та потреба политичара да се лаже, увијек и свуда, па чак и онда када та лаж нема никакву разложну сврху нити оправдање.
Оставићу по страни лингвистичке и физикалне аспекте те скаредне водвиљске представе двојице нижих феудалаца и вазала истог господара и указати на још једну популарну заблуду, која је већ постала и опште мјесто и мит. Ријеч је о будаластој тези да су Срби и Муслимани, за разлику од Хрвата, искрено вољели Југославију, јер су ови потоњи били перфидни и чекали су свој час, дочим су Срби и Муслимани били наивни.
Стварност је потпуно другачија. Прије свега, не постоји начин да се поуздано утврди мјера љубави неког народа за неку државу. Уосталом, не постоји начин да се поуздано утврди мјера љубави између два људска бића и све што преостаје јесте вјеровање у љубавне изјаве. Друго, однос Југословена према Југославији није обликован свијешћу најширих народних маса, већ политичким, идеолошким, пропагандним па и културолошким наративом којем су те масе излагане.
Веома је погрешно вјеровати да однос друштва према стварности обликује историјско искуство, па чак и оно најтрауматичније и најтрагичније. Тај однос доминантно обликује већ споменути наратив, који је способан да ремоделира искуство према потребама структура моћи. Тачно је да је постојао утисак да је Југославија вољена тамо гдје је она била темељни наративни топос, а то су прије свега биле Босна и Херцеговина, те Црна Гора, а одмах иза њих и Србија
У Хрватској је, из разлога чије би освјетљавање надишло оквир и сврху овог текста, темељни наративни топос, чак и међу комунистичком номенклатуром, увијек била Хрватска, па се тамо та привидна љубав само пренијела са комунистичке на Туђманову Хрватску. Са пропашћу Југославије, једнако привидна и неутврђена љубав Бошњака, Црногораца и Срба пренијела се са блаженопочивше творевине на друге државне оквире, понекад чак и на оне историјске или митолошке.
Нису, дакле, очекивања тих широких народних маса обликовала дјеловање нових политичких номенклатура које су одмијениле комунисте, већ су те нове номенклатуре обликовале народну свијест својим наративима. То је универзална и лако доказива законитост, небројено пута потврђена у историји.
Неко ће устврдити да су народи жртве. Јесу, и то жртве властите повијесне пробаве, али то не значи да их треба сажаљевати, јер сажаљевање неће помоћи њиховом одрастању. Народи пристају на наративе по којима су једини интереси они идентитарни и историјски, а сам живот одиграва споредну улогу. Народима није досадио морбидни и предуго трајући наратив о смрти, стратиштима и трагедијама и то много говори о народима и њиховим амбицијама, као и о њиховим капацитетима и предиспозицијама за живот достојан човјека.
И Додик и Изетбеговић, као и сви други овдашњи политичари, то јако добро знају и малициозно злоупотребљавају отупјелост народа, хипнотишући их темама које нису теме и питањима која нису питања, јер знају и то да би у противном морали говорити о темама које јесу битне и одговарати на битна питања.
Та два квислинга без окупатора већ годинама воде карикатурални рат око два дијаметрална приступа теорији државе и права, премда ни један ни други не разумијевају темељне појмове те области, а притом нису способни да у прћијама и припиздинама у којима држе локалну власт спроведу основне законе којима се штити идеја јавног добра. Замисли, читаоче, два зубара који не знају извадити обољели зуб, али зато могу бесконачно напрђивати о постанку човјека и износити ти своје псеудонаучне и будаласте тезе. А тебе зуб боли па боли и још преноси своју бол и своју трулеж на друге зубе у чељусти.
Још једном да поновим, упркос свему, народ, или народе, не треба сажаљевати. Са свијешћу коју су узгојили, са својом спремношћу да послушно пристају на идиотлуке, лажи, покварености… на митове умјесто на чињенице, народи су заслужили и Додика и Изетбеговића, они су им савршено по мјери. Уосталом, најбоља талијанска ципела од крокодилске коже, уколико је премала или превелика, лошија је од јефтине кинеске патике одговарајућег броја. У њој ће нога да смрди, јавиће се гљивице, стопало ће се деформисати, али у њој се како-тако може ходати. А и није елегантна талијанска ципела за балканског блата.
На крају, нека ми буде допуштено да народима упутим једну молбу. Само немојте кукати, ако Бога знате. Народи који себи могу приуштити луксуз да се на дневној бази баве идентитетом и историјом, о којој имају веома суспектна и накнадно обликована знања, народи су које је живот поштедио стварних проблема. Вама је добро, тако вам и треба. Хвала на пажњи.
