Пише: Милутин Станчић
Ми, генерација која је упропастила толико тога, и која потомцима оставља неупоредиво мање но што је од предака примила, тек сада разгрћемо травуљину и коров и пописујемо гробља хероја на чијим подвизима почивамо.
А тамо, на 2.521 метар изнад мора и света, стегне се нешто у човеку. Однекуд грме речи: „Свим командантима, командирима и војницима: од брзине вашег продирања зависи судбина Отаџбине! Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у Отаџбину!“
Крећемо се и упињемо. На орловским висинама. Из Пореча ка Прилепу, преко узвишења, па силазак у равницу Пелагоније. Као ударање туђинских жигова, као прећутано симболичко насиље, у запуштеним селима централног дела данашње Македоније на све стране трагови оријенталног белега, освојених, омеђених простора, и с друге стране сабласна, тужна села хришћанског живља. Нове бетонске ограде, ничу нове џамије. Стари споменик из НОБ-а са леве стране: Споменик палим борцима, из даљине, обезглављен, глава спуштена. Као нека поновљена слика поднебља, епизода.
Путујемо са групом стручњака ангажованих да у овим крајевима направе увид у реално стање српских војних меморијала и гробаља из Првог светског рата – из времена када је овде, у тадашњој Јужној Србији, пре тачно сто година, пробијан Солунски фронт и решаван исход дотад највећег ратног сукоба у историји света. Тај мали тим предводе архитекта Алекса Цигановић и историчар Ненад Лајбеншпрегер, из београдског Републичког завода за заштиту споменика културе. Заобилазећи Прилеп, стижемо до Битоља. Тужно и потпуно запуштено делује стара кућа некадашњег српског конзулата. Али је права слика стања. Отрежњује. Буди додатно.
Ноћимо, па у цик зоре крећемо ка планини Ниџе, да посетимо српску спомен-капелу и костурницу на Кајмакчалану, највишем врху, али и остала обележја, у подножју масива, дуж Мариова, уз Црну Реку, дуж најкрвавије линије некадашњег Солунског фронта.
Својим џипом вози нас Томе Апостолски. Искусан ловац и мудри сељак, одличан познавалац стаза и богаза на врлетној планини. Са нама је и Раде Кнежевић из Планинарског друштва „Копаоник” из Лепосавића, чести посетилац и заљубљеник у Кајмакчалан. Земљани пут изрован и оштећен, скоро да га нема. Сваке године све је теже и опасније ићи овуда. Терен повремено готово непроходан. Ипак напредујемо ка одредишту Мало Ниџе, дубоко у планини. Пролазимо поред меморијала у Бачу. Наилазе: Скочивир, Горничево, Живојно… Одјекују у нама та имена, знана са часова историје и из ратних извештаја. Овде је војвода Вук искочио из рова и наредио… Е, тамо, видиш онај оштри усек, тамо је Милунка Савић успела да… Мало даље: на оном пристранку, лежећи на леђима приљубљен уз стену, Станислав Краков је… До последњих заселака допратили су нас сливови две реке. Још је лето, мирише биље у светлом јутру, под чистим сунцем. Обележје, скоро на самом путу: „Редов другог Дринског завојишта Милисав М. Васиљевић из села Бајевца, Тамнав ваљевски, пострада у 29. години, остави брата и мајку.“
„Обишо сам наша ратничка гробља на терену среза намесништва Мориховског, о чему ми је част поднети извештај”, пише 1929. свештеник Милан Панић. Стид нас је да признамо: то је последњи прецизан службени запис са ових терена.
Настављамо. Следеће одредиште је Влашка колиба. Ту је некада била летња караула Југословенске армије у граничном појасу са Грчком. Одатле се лепо види Мало Ниџе и линија која је пре тачно сто година била фронт, најкрвавије поприште. Изгледа близу, али прилазимо му дуго, споро, заобилазно. Боже, како ли је тек било избити тамо под борбом? Ближимо се месту где је нога српских ратника, после голготе кроз Албанију, после Крфа и Солуна, први пут крочила натраг у Отаџбину. Додирнула свето тло. Ближимо се Капији слободе. – Ево, ово је то место – каже историчар Ненад Лајбеншпрегер. – Ту историја удара свом својом снагом. – Једно од најславнијих места српске историје, знане и незнане. Кота са Костурницом палих српских ратника, оних који су овде оставили све што су могли, све што су још имали, да праг отаџбине буде пређен. Стегло се нешто у човеку. Најрадије би полегао по овој земљи, по овом камену, и исплакао се. Ми, недостојни потомци. Представници генерације која је успела да упропасти толико тога.
Али некако налазимо снаге да останемо прибрани, ћутимо. Однекуд струји ветар, летњи, горски. Чују се оне речи које превазилазе реалност и живот, одјекују стихови суштине. У простору висина, у скутима орловских гнезда, пишем најпре спознајом душе. А, заправо ‒ немоћно ћутим. Не јурим за сензацијом данашњице. Да ме не витла талас виртуелних, социјалних мрежа, где царује таштина. На тој високој коти, на тим линијама надморске висине, осећам неки плави плашт, додир на лицу, на души. Не постоји оквир за време и простор. Лебдећи између неба и земље, додирујемо врхове небеског, оностраног простора, хватамо талас(е) „небеске“ престонице. Бог је постао човек, али су ови див-јунаци, српски сељаци подвигом прошли голготу и уподобили се Богу, постали му сатрудници. Чујемо и огледамо лет птица. Надохват су нам руку. Тутње облаци. И дивљи коњи. Попут ритма корака војске која је јуришала ‒ само напред, за назад се није знало. Они нису питали, зашто баш ми?
Бугарска војска није ни слутила нити веровала да неко може да се упиње на те висине и врхове и да јуриша на митраљезе, под пуном ратном спремом, зато нису имали резервних положаја, и зато је бежанија била несносна… Ветар је блажи, али дува. Као да нам мртви шаљу знакове да знају да смо ту. Песме ишчитавам, исписане грудима, од неписмених и учених српских сељака. Геџе који су „нацртали“ епопеју вечности. Оставили нама недостојним потомцима библијске димензије подухвата који се не да схватити и разумом уобличити. Овде, на овоме месту, где коленичимо, водиле су се највеће битке Првог светског рата. Убирамо цвет „Наталијину рамонду“ са стаза где се разорним ударима мењала природна слика околине, а још више, постајемо свесни свог недостојног корака у одавању почасти прецима овенчаним славом који су животе дали на капији слободе, крвљу утабали стазу сунца које се кроз облаке уздиже на висинама небеским. У сусрету са вечношћу, апостолима јада приносом тамјана појемо заупокојен тропар, клањајући се њиховим сенима, грешних усана зборимо. Муцавих душа. Ни паметни нисмо, како су то бреме носили, како ли се тако храбро борили, каква су им јутра и ноћи биле пре 100 година, какав су живот живели, па су снагу имали за ту херојску епопеју.
Шантић Алекса је ћутњу ту кроз стихове описао и дочарао:
Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве
— Србине, стани! Овде леже они!
Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!
Ту, на Кајмакчалану, наклон херојима и мученицима, прозбе и сећања на жртвенику слободе. За бесмртне претке, који нису питали: „Зашто баш ми?“ И нису вирили кроз тарабу да виде шта ради фукара, како би нашли изговор да не понесу своје бреме. И нису имали резервну веру, резервну отаџбину, резервну нацију, резервну судбину. Нису помињали бизнис због којег би били „оправдано одсутни“. Приносимо тамјан са Свете горе, палимо свеће. Испред: кап шљивовице на мрки камен. Мир души најбоље од свих Србија у новом веку.
Извор: Књиге Милутина Станчића: ЗАПИСИ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ . збирка текстова и репортажа, Службени гласник, Београд, 2023, стр. 52-55.
