Mitropolit Luka (Kovalenko): O manifestu „Palantir“

Sa ruskog prevela: Marina Todić

O duhovnom smislu manifesta „Palantira“ (Palantir)

Američka IT-korporacija „Palantir Tehnolodžis“ (Palantir Technologies), jedna od glavnih izvođačkih firmi Pentagona, izraelske armije i zapadnih specijalnih službi u sferi analize podataka, objavila je programsku izjavu koju su analitičari već stigli da krste kao vesnika nove političke realnosti.

Because we get asked a lot.

The Technological Republic, in brief.

1. Silicon Valley owes a moral debt to the country that made its rise possible. The engineering elite of Silicon Valley has an affirmative obligation to participate in the defense of the nation.2. We must rebel…

— Palantir (@PalantirTech) April 18, 2026

U nizu narednih publikacija želim da izrazim mišljenje o manifestu „Palantira“ koji pred nama otkriva duboku duhovnu dramu u kojoj se iza fasade tehnološkog napretka pomaljaju obrisi drevnih iskušenja. Razmatrajući ovaj dokument ne otkrivamo samo poslovnu strategiju, već antropološku deklaraciju u svakom smislu, prožetu duhom „ovoga sveta“ – istog onog stanja ljudskog bitka koje se u hrišćanskoj tradiciji karakteriše otpadanjem od Boga i oslanjanjem isključivo na sopstvene snage.

Ovde se, po našem mišljenju, kao centralna slika pojavljuje arhetip Vavilonske kule. Ovo poređenje prestaje da bude samo metafora kad spoznamo suštinu vavilonskog greha. To je pokušaj čovečanstva da dopre do neba – odnosno do punoće bića i bezbednosti – isključivo tehničkim sredstvima, ignorišući duhovnu vertikalu. U savremenom kontekstu „nove cigle“ ove građevine postaju algoritmi u sistemima velikih podataka (Big Data).

Dok su stari graditelji hteli da „načine sebi ime“ tvrdeći da su sami sebi dovoljni, savremeni ideolozi totalne kontrole teže ka stvaranju sistema koji je u stanju da obračuna i uredi stvarnost bez učestvovanja Božanskog Promisla.

Ovde se problem krije u zameni teza. Istinsko jedinstvo čovečanstva, koje se u bogoslovlju naziva sabornošću, zasniva se na ljubavi i slobodi svakog pojedinca. Manifest, pak, predlaže jedinstvo druge vrste – kroz kontrolu i podelu. Ovde pobedu slavi „pravo jačeg“ pri čemu tehnološka nadmoć postaje instrument vladavine jednih nad drugima. Čovek u ovoj paradigmi prestaje da bude lik i podobije Božje postajući samo objekat za posmatranje i digitalni profil u bazi podataka.

Štaviše, u težnji ka totalnoj transparentnosti zapaža se opasna imitacija Božjeg sveznanja. Bog čovekovo srce vidi da bi ga spasio, dok algoritamski nadzor obnažava ličnost radi manipulacije i socijalnog inženjeringa. Ovo čoveka lišava prava na sakralnu tajnu unutrašnjeg života koja je potrebna za pokajanje i duhovni rast. Suočavamo se s jednim od oblika neognosticizma u kojem se spasenje i vlast prenose kroz posedovanje „specijalnog znanja“, podataka koji čoveku navodno omogućavaju da upravlja tokom istorije.

Palantir: Moć kontrole važnija od profita

U eshatološkoj perspektivi ovakav pokušaj izgradnje „idealnog poretka“ tehničkim sredstvima izgleda kao Strašni sud u najavi, samo što je lišen Hrista i Njegovog milosrđa.

To je stvaranje mehaničkog surogata raja u kojem se umesto žive vere nudi algoritamska predodređenost. Bogoslovlje nas podseća na to da svako zdanje koje se gradi na pesku ljudske gordosti i želje za vlašću neizbežno vodi ka novoj podeli i duhovnom krahu. Dakle, manifest „Palantira“ se pred nama pojavljuje kao izazov: da li ćemo moći da sačuvamo slobodu u Hristu u svetu koji živo prisustvo Tvorca pokušava da zameni bezdušnim kodom samozvanih arhitekata „novog Vavilona“.

O trci u VI-naoružanju i kraju etike

Jedna od teza iz manifesta „Palantira“, koja glasi da su etičke debate besmislene i da je važno samo ko će prvi stvoriti savršeno oružje, predstavlja kvintesenciju tragičnog izbora s kojim se čovečanstvo više puta suočavalo, a u vreme visokih tehnologija poprima fatalne razmere. U bogoslovskom smislu tvrdnja o „besmislenosti etike“ kad je reč o tehničkoj nadmoći nije samo strateška računica, već predstavlja duboku duhovnu krizu koja vodi ka gubitku same suštine ljudskog bića.

Istorija čovečanstva počinje od toga što je čovek prizvan da bude nosilac lika i podobija Božjeg. Ovo upodobljavanje Tvorcu se ne ostvaruje u sposobnosti razaranja, već u slobodi moralnog izbora, milosrđa i ljubavi.

Kad pragmatizam potpuno potisne moral dolazi do dobrovoljnog akta sopstvene dehumanizacije.

Čovek, koji se odrekao etičke dimenzije radi preživljavanja, praktično izjavljuje da je njegovo biološko postojanje važnije od duhovnog prednaznačenja. On u tom trenutku prestaje da bude subjekat Božanske zamisli i pretvara se u funkciju, u element složene ratne mašinerije.

Spasiteljeve reči koje je uputio Petru u Getsimanskom vrtu – „vrati mač na svoje mesto“ (Mt. 26:52) pokazuju koliko je lažna ideja o tome da „savršeno oružje“ može postati garant mira. Hristos ukazuje na duhovni zakon: spoljašnja sila koju ne zadržava unutrašnji zakon, neizbežno rađa novi stepen entropije.

Oslanjanje na mač stvara iluziju kontrole, ali u stvari porobljava čoveka. Onaj koji svoju bezbednost gradi isključivo na strahu neprijatelja i sam postaje zarobljenik ovog straha.

Umesto da gradi Carstvo Božje, čovek počinje da zida „citadelu smrti“ u kojoj jedina vrednost postaje čovekova sposobnost da drugog likvidira brže nego ovaj njega.

Ova klopka opstanka obnažava najdublji paradoks: pokušavajući da spasi „civilizaciju“ po cenu savesti čovek gubi sam smisao radi kojeg civilizacija treba da postoji. Ako je struktura društva sačuvana, ali su iz nje izuzeti milosrđe i krotost, pred sobom ne vidimo ljudski zajednički život, već mehanički mravinjak.

Marsel Fisternau: Kako Palantir nadzire svet

Bogoslovlje nas podseća na to da mir nije prosto odsustvo rata, već je stanje harmonije s Bogom i bližnjim.

Bez etičke okosnice svaka imperija koja je posedovala najsavršenije oružje svog vremena neizbežno se raspadala iznutra, jer u njoj nije ostajao živi duh.

Hristovo pitanje o koristi sticanja celog sveta po cenu gubitka sopstvene duše (Mt. 16:26) danas zvuči kao konačno upozorenje. „Steći ceo svet“ jeste metafora istog onog tehnološkog i vojnog trijumfa prema kojem teži rafinirani pragmatizam. Međutim, duša ili „savest“ je jedina veza koja čoveka čini čovekom. Oštećenje ove veze radi prolazne bezbednosti je jednako duhovnom samoubistvu.

Dakle,

etičke debate ne samo da nisu besmislene, već čine poslednju liniju odbrane čovečanstva.

Dok smo u stanju da sporimo o dobru i zlu, dok sumnjamo u pravo da čovek ubija radi komfora, ostajemo u prostoru Božanske slobode. Odricanje od ove unutrašnje borbe u korist „savršenog mača“ znači da nas je neprijatelj već pobedio lišivši nas sposobnosti da budemo milosrdni, dakle, sposobnosti da budemo živi u večnosti. Istinska civilizacija više ne počiva na snazi oružja, već na snazi duha koji je u stanju da istini života da prednost u odnosu na prolazni trijumf sile.

Vaistinu vaskrse Hristos!

Izvor: Život crkve