Пише: Милорад Дурутовић
Животна је ствар. Позовеш пријатеља, такорећи неодложан разговор, а онда умјесто очекиваног одговора чујеш: „зваћу те мало касније“. Нема простора за објашњење, нема прилике да се каже „али хитно је“. Ријеч је већ отишла у другом правцу, јер „мало касније“ може бити неколико минута, али може бити и цијели дан. То је фраза без мјере, међупростор у којем се комуникација не прекида, већ се премјешта у стање слабијег интензитета. То је сива зона у којој се нешто још увијек може догодити, али се више ништа не мора. Хијатус неизвјесности!
У први мах, тај механизам одлагања дјелује као тривијална ситница, ствар навике, али у пажљивијем погледу он открива радикалну промјену начина на који је вријеме почело да се троши.
У не тако далекој прошлости, вријеме је имало јасније границе: није га било довољно или га је било напретек, а имало је кудикамо контролисан ритам, док смо данас упали у пјешчани сат који ради против нас, јер више не мјери трајање. Просто речено, биљежи цурење пажње кроз ситне прекиде и мале одгоде.
ТВ колумна Милорада Дурутовића: Читање стварности XVI – Од Софокла до ТикТока
Несумњив допринос овом редизајнирању времена дале су технологије. Мањи проблем, притом, јесте убрзање комуникације; озбиљнији проблем јесте то што су алгоритми преузели наш календар.
Оно што смо некада звали „слободно вријеме“ више није простор између обавеза — оно је измрвљено порукама, нотификацијама и кратким уласцима у екран. Нијесмо свјесно предали своје сате, али очито јесмо допустили новој технологици да их уситни до те мјере да више ништа не траје довољно дуго да би се у потпуности оживотворило, осмислило. То нас, најзад, доводи до једне екстремне ситуације у којој почињемо да „одлажемо“ чак и ближње. И то чинимо кроз наизглед мекане реченице: „Зваћу те мало касније“. Тако и поруке пречесто остају неодговорене јер је пажња дистрибуирана у неком другом слоју дана, у неком другом отварању екрана, у неком другом фрагменту који тражи још мало нас — још мало забаве и хипнозе виртуелним свјетовима.
Да ли је онда „мало касније“ само фраза, или пак мала анамнеза распоређивања живота? Симптом алгоритмије која сваког дана краде наше вријеме?
Изгледа да бисмо могли, у једном новом контексту, поновити ону загонетну мисао Момчила Настасијевића: „црно ми небројано празни у бројано бело“. Пјесник ту смјера на људски календар, на црне ноћи (које не бројимо) и бијеле дане, док ми те празне, небројане фрагменте екрана сада убрзано утискујемо и у оно мало преосталог, живог, бијелог дана.
Извор: РТНК
