Piše: Slobodan Vladušić
Navijači Partizana i Zvezde u košarci ponovo iza sebe imaju mršave sezone. Otprilike, pola igrača iz rostera/tima, napustiće klub ili će diskretno biti otpušteni, a na njihovo mesto će doći neki drugi, sličnog kvaliteta. Ukoliko su poslovno inteligentne, a jesu, uprave će dovesti jednu ili dve ,,bombe“ kako bi dokazale svoju/klupsku moć.
To bi trebalo da dovede do povećane količine hajpa i veće prodaje sezonskih karata za nastupajuću sezonu. Teoretski, ta sledeća sezona ne mora biti mršava, kao prošla, ili pretprošla, odnosno svaka prethodna, osim one kada je Partizana u Madridu pobedio Serhio Ljulj. Primeri Monaka ili Valensije pokazuju da je moguće da se neki ,,neplanirani“ tim nađe na Final Four-u, ali Evroligu, za sada, ipak, rutinski osvajaju klubovi sa najvećim budžetom.
Ono što ovakav predvidivi razvoj događaja prikriva, jeste identitetski prelom koji postoji u Partizanu i Zvezdi. Naime, po budžetu i po rezultatima, oba beogradska kluba trenutno spadaju u grupu prosečnih evroligaša, dok istovremeno, pripadaju „zemlji košarke“ u kojoj, kada je košarka u pitanju, donedavno nije bilo važno igrati, već samo pobediti.
Kao i čaša koja je polupuna ili poluprazna, tako i ova činjenica o prosečnosti može da se razume na dva načina: optimistički, to znači da su oba kluba uspešna, već samom činjenicom što su deo Evrolige, pa sa visine mogu da posmatraju ostale ABA klubove koji nisu deo elitnog košarkaškog takmičenja. Sa druge strane, tu je i pesimističko mišljenje, koje polazi od toga da je učinak srpskih klubova u Evroligi uglavnom mizeran (za srpske košarkaške standarde), te da ni jedan, ni drugi klub više ne izbacuju srpske igrače, što znači da je njihova egzistencija sa budžetom od 20 i više miliona evra, uglavnom besmislena.
Vrednost identiteta
Razlika između ova dva mišljenja odražava, zapravo, razliku u poimanju nacionalnog identiteta koja danas postoji u Srbiji. Postoje ljudi za koje je srpski identitet vredan jedino u meri u kojoj je deo, ili može biti deo, jednog većeg, transnacionalnog identiteta, pod imenom ,,evropski identitet“.
Slikovito rečeno, ti ljudi evropski identitet zamišljaju kao jedan grad, a srpski identitet kao jednu ulicu na samom obodu tog grada; to je ulica koja nema svoju prošlost, niti svoju budućnost, ulica u kojoj se možda može trenutno živeti, sa slučajnim ljudima koji su trenutno oko nas, ali se istovremeno traži mogućnost da se nje iz ode u neki bolji deo grada, bliže centru. Zato u toj ulici kuće mogu da se ruše, drveća da se seku, a da se na asfaltu pojavljuju rupe, ali da to suštinski nema nikakvu važnost, jer svakako želimo ili možemo, da se iz te ulice preselimo.
Kada se ovakvo razumevanje identiteta prenese na ravan košarke, dobija se tzv „takmičarski“, a zapravo transnacionalni stav po kome je jedino važno to da Partizan i Zvezda ostanu deo Evrolige, po svaku cenu. A da bi to bili, oni treba da se ponašaju kao i svi ostali normalni evroligaški klubovi što znači da obezbede određeni budžet, i da učestvuju u normalnoj cirkulaciji igrača i trenera iz jednog kluba u drugi – bez obzira na njihovu nacionalnost – pre i tokom sezone, koja se, normalno, završava tako što Evroligu osvoji neko iz budžetske grupe A (kojoj Zvezda i Partizan, objektivno, ne pripadaju).
Dakle, iako se ovakav koncept vođenja Partizana i Zvezde naziva „takmičarski“ što stvara iluziju da se oba kluba svake godine „jurišaju“ na titulu Evrolige, pravi cilj jeste da ostanu u Evroligi odnosno da budu njen deo. Zato nije ni važno ko trenira Partizan i Zvezdu, i ko u njima igra, a ako se neki rezultat pod tim uslovima i ostvari, to je samo dodatna vrednost kluba.
Nasuprot shvatanju po kome srpski identitet ima neku vrednost samo ukoliko je deo evropskog identiteta (ako nije, onda je bezvredan) postoji i drugo razumevanje identiteta, po kome je srpski identitet zaokružen u samom sebi, što znači da svet posmatra iz svoje perspektive.
To, međutim, ne znači da je taj identitet izolovan. Naprotiv, on je u vezi sa drugim nacionalnim ili transnacionalnim identitetima, ali je ta veza uistinu takmičarska – da bi taj identitet opstao, on mora da u nekoj ravni bude bolji od drugih identiteta, kao što neka firma, recimo, mora da napravi bolji proizvod od neke druge firme, ne zato da bi uništila tu drugu firmu, već zato da bi izdržala njenu konkurenciju i tako opstala. Takvo razumevanje identiteta, Srbiju, slikovito rečeno, predstavlja ne kao ulicu u gradu, već kao sam grad. Taj grad ima svoju istoriju, svoju budućnost, svoje osećanje ponosa.
Preneseno na ravan košarke, ovakvo razumevanje identiteta utemeljuje takozvani stvaralački koncept klubova. Po tom konceptu, Zvezda i Partizan treba da stvaraju srpske igrače, buduće jezgro srpske košarkaške reprezentacije, koja treba da nastavi da osvaja zlata na budućim košarkaškim prvenstvima Evrope i sveta, te na Olimpijskim igrama.
Pored toga, okosnicu igračkog kadra Partizan i Zvezdu treba da čine srpski igrači, čime košarkaški mečevi postaju megdan između srpske i strane košarke. To znači da se oba kluba vide kao, pre svega, srpski, a ne evroligaški klubovi kako Zvezdu i Partizan posmatraju zastupnici transnacionalnog razumevanja identiteta. Iz tog razloga, poklonici ovakvog nacionalno-stvaralačkog koncepta košarke nisu toliko zavisni od evroligaškog statusa srpskih klubova, pa bi prihvatili i učestvovanje Zvezde i Partizana u slabijim ligama, ako bi to moglo da se kompenzuje preko reprezentativnih uspeha.
Dugoročna vizija
Stvaralačko-nacionalni i transnacionalni pogled na košarku vrlo često se suprotstavljaju jedan drugome u komentarima koji posetioci nekih sajtova ostavljaju na vesti o dešavanjima u Partizanu i Zvezdi. Dobro je da se te rasprave još uvek vode uglavnom argumentima, a ne uvredama.
Primera radi, kada neki komentator napiše da Zvezda i Partizan treba da daju više prostora mladim srpskim igračima (odnosno da trebaju da stvaraju igrače) zastupnici transnacionalnog, „takmičarskog“ pogleda na košarku, tvrde da tih mladih igrača nema, jer odlaze na koledže na kojima zarađuju mnogo više novca; pored toga, nema nikakvog smisla ni stvarati igrače, jer se kasnije za njih može dobiti samo sitniš usled malih obeštećenja u košarci. (Zanimljivo je da transnacionalni pogled na košarku potpuno zanemaruje reprezentaciju).
Sa druge strane, kada transnacionalni navijač Zvezde ili Partizana kaže da domaći igrači nisu potrebni ovim klubovima, jer u većini slučajeva nisu dovoljno dobri, pa ih treba zameniti kvalitetnijim strancima da bi klub mogao da juriša na rezultat, stvaralačko-nacionalni komentator obično primeti da tih rezultata nema ni sada, kada su domaći igrači već svedeni na mahače peškirima, ali da ih je bilo onda kada su Partizan i Zvezda stvarali domaće igrače.
Na tu konstataciju, transnacionalni komentator poteže argument da je to praistorijska košarka, sa kojom ova današnja, moderna, nema više nikakve veze. Zastupnik nacionalno-stvaralačke opcije na to primećuje da enormna popularnost košarke u Srbiji svakako nije posledica budžeta Partizana i Zvezde i dvadeset njihovih stranaca, već je utemeljena na košarkaškim uspesima reprezentacije u poslednjih pola i nešto veka.
Na to transnacionalni ljubitelj košarke odgovara da bi dominacija domaćih igrača i koncept njihovog stvaranja doveo do toga da Partizan i Zvezda više ne bi igrali Evroligu, već Fibina takmičenja, koja niko ne bi gledao bez obzira na to što smo kao „zemlja košarke“.
Pre nekoliko meseci imao sam priliku da posetim Vladimira Cvetkovića, bivšeg košarkaša i generalnog sekretara FK Crvena Zvezda u vreme kada je ovaj klub osvojio Kup Šampiona. Bio je to vrlo lep razgovor, sa čovekom zanimljivog i nesvakidašnjeg pogleda na svet, a neka iskustva koja mi je preneo teško da bi današnji čovek uopšte mogao da razume – recimo, čime se može zaslužiti poštovanje velikih klubova.
Za ovu priliku, setiću se samo jedne njegove rečenice, koja je zvučala kao stereotip, ali u kontekstu priče o srpskim košarkaškim klubovima, danas to ipak, nije. Cvele je naime, kazao da vremenski rok potreban da tim osvoji neku veliku titulu nije jedna, već tri godine. Kada se prevede u ravan košarke, to bi značilo da bi srpski klubovi trebalo da razmišljaju dugoročno, odnosno u ciklusima, a ne godinu za godinu.
Neko treba da otvoreno kaže: tim koji pravimo će svoju vrednost pokazati za tri godine, kada od ovih talenata stvorimo nekoliko igrača vrhunske klase. Tako će se otvoriti prostor za srpske igrače, koji neće popunjavati broj, već će biti u centru ciklusa. Naravno, i ti igrači, a posebno njihovi roditelji, treba da pokažu aristokratsko strpljenje kakvo je imao Bogdan Bogdanović kada je došao u Partizan, a to znači da ne preskaču stepenice do NBA lige, već da idu korak po korak, jer se samo tako može negde stići (čak je i Dončić otišao u NBA nakon što je bio prvak Evrolige sa Realom; Jokiću, slažem se, to nije bilo potrebno, ali mislim da nema baš puno Jokića, ne samo u Srbiji nego i u svetu).
Ukoliko su mladi košarkaši (i njihovi roditelji) duhovna sirotinja koja mašta kako da zaradi što više novca, sa što manje sati provedenih na parketu, onda ih sa zadovoljstvom treba prepustiti koledžima.
Pravi smisao
Razume se, da bi klub bio minimalno konkurentan, angažovaće se strani igrači, ali njihov broj bi u odnosu na domaće igrače, trebalo tako podesiti da stranci budu prinuđeni da prihvate srpsku košarkašku kulturu, a ne da nameću svoju. Takođe, strane igrače bi trebalo birati po obrascu mentora (kakav je recimo bio Kalates), odnosno Lesora ili ranije Lovernja, dakle, među ljudima koji su na ivici ambisa i kojima preostaje da se tuku za tim da bi ostali košarkaški živi.
Tako će se ponovo uspostaviti neka vrsta unutrašnje homogenosti (rastemo zajedno, tučemo se zajedno), košarkaške gladi i ratničke atmosfere uz pomoć koje možda nije moguće (odmah) osvojiti titulu EL, ali jeste moguće dobiti neke velike utakmice i tako postepeno graditi karakter. Najzad, treba izaći pred navijače i otvoreno im objasniti i ispričati ideju projekta, u kojoj bi oni bili deo priče koja se priča, a ne deo instant kupljene moći, koja im se svake godine obećava, kroz bombastične šifre kao što su F4, ili čak titula EL, da bi se na kraju (svake) sezone, ostao samo ukus neuspeha i ko zna kojeg po redu restarta.
Jasno je da deo fensi navijača neće želeti da bude deo ovakve priče, ali je zato moguće smanjiti cenu sezonskih ulaznica i tako privući nove ljude koji će u napredovanju kluba prepoznati i kao svoje lično napredovanje i tako se jače identifikovati sa njim. (Smanjivanje cena će biti moguće zato što bi naši klubovi sa ovakvom koncepcijom mogli da smanje budžet za plate sa orijentacionih 15 miliona evra, na Žalgirisovih osam do devet miliona).
Jača identifikacija sa timom/klubom, mogla bi da proizvede i bolju atmosferu, što bi povećalo simbolički prestiž naših klubova u brendu EL, koji ne čini samo broj koševa i zakucavanja, nego i broj ljudi u halama i način na koji gledaju utakmice. Postepeno napredovanje kluba, omogućilo bi, opet, da se sledećih godina postepeno podiže i budžet za plate (uz postepeno povećavanje cene sezonskih ulaznica), do kraja ciklusa. A posle toga bi počeo novi ciklus.
Ovakav koncept bi omogućio da klubovi ostvare svoju stvaralačku ulogu, a da istovremeno u pravilnim ciklusima napadaju i rezultate. Prečice, čini mi se, ne postoje. Mislim da je jasno da niti Partizan niti Zvezda ne mogu da kupe nekog skupog/gotovog igrača koga pre toga ne bi kupili klubovi iz budžetskog A razreda. Stoga je važno da se preko dobrog skautinga nađe igrač koji bi mogao da napreduje, u najboljem slučaju srpski igrač koji može da napreduje, ako mu se da prilika i da izgubi utakmicu, da bi neku važniju dobio za dve ili tri godine u dresu kluba i reprezentacije.
Tek tada bi utakmice u Areni, bez obzira na pobedu ili poraz, dobile neki dublji smisao. One ne bi bile tek puka zabava blaziranih ljudi, već deo jedinstvene priče u nastajanju. Tada bi ljudi ponovo mogli da se osećaju ponosno, čak i posle poraza, što je, takođe, bila odlika srpske košarkaške kulture: ako se sećate, uvek je postojalo verovanje da posle lopte koja nije ušla, dolazi sledeća, koja će ući.
Naravno, pod uslovom da veruješ u sebe, a to znači u svoju košarkašku kulturu i košarkaški (i ne samo košarkaški) identitet.
Slobodan Vladušić je srpski univerzitetski profesor, književnik i esejista. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
