Piše: Slobodan Vladušić
Moderan čovek je postao rob onoga što naziva srećom, a to je zbir osećanja sigurnosti i odsustva ne samo bola, već i običnog napora, ili čak samo nelagode koju izaziva ovaj vetar koji nam šiba lica, oštrinom kakvu je retko ko od nas osetio na kopnu.
Od stotina fotografija i desetina kratkih filmova, koje donosimo sa putovanja, očekujemo da predstave sve ono što smo videli, čuli i osetili na tom putovanju. U stvarnosti, one su najčešće, samo površni fragmenti, delići nedostižne celine. Svaki od tih fragmenata, bori se, sam, ne toliko protiv našeg zaborava, koliko protiv naše buduće ravnodušnosti.
Nije teško sačuvati sliku neke plaže, kuće, ulice ili pejsaža. Teško je sačuvati stanje svesti ili niz asocijacija, ili osećaj koji se tada pojavi u nama, kao neka epifanija, a zatim nestane, da bi nas podsetio na prizor koji se pred nama ukazuje samo za jedan čas, kao kada za trenutak otvorimo vrata koja nikada ranije nismo otvorili, a koja neka sila, sa druge strane, odmah potom zatvori pred našim očima.
Da bih sve to što je nedostupno koliko oku toliko i kameri, fotoaparatu, ili mobilnom telefonu, nekako sačuvao u sebi i za svoje prijatelje, odlučio sam da napišem priču o Islandu. Ta priča neće opisati sve što sam na Islandu, video, čuo ili doživeo, ali će imati svoj početak i svoj kraj i tako će postati iskustvo. (Ili umetnost, ako govorite ruski). A iskustvo je ono što pluta na površini mora ravnodušnosti.
Priča, međutim, ne počinje tamo gde počinje naš boravak na Islandu, a to znači odmah iza aerodroma u Rejkeaviku, gde nas je dočekala rominjava kiša i sivo, ali ne i sumorno nebo. Ona počinje tamo gde je, prvi put, ideja o onome što vidimo, nadjačala viđeno. To se dogodilo na izletu koji je bio posvećen posmatranju kitova. Bezmalo cela grupa nas, turista iz tzv „regiona“ – Srbi, Hrvati i (severni) Makedonci – potrpali smo se ostalim turistima iz Italije, Španije, Engleske, Nemačke i Amerike u jedan crveni brod na tri sprata koji nije bio duži od 15-20 metara. Svi smo bili zavedeni reklamama agencija koje su nam na različitim jezicima slale otprilike ovakvu poruku: Spektakularno iskustvo koje omogućava posetiocima da se približe nekim od najimpresivnijih morskih sisavaca. Tokom izleta možete videti vrste poput grbavih kitova, plavetnih kitova, delfina… Obalu Rejkeavika okružuju plitka mora bogata hranom za kitove, pa su šanse za uspešno posmatranje dobre.
Foto: Slobodan Vladušić/ Novi Standard
I tako smo, zaista, krenuli iz Rejkeavika put pučine, u to plitko more, bogato hranom za kitove. Međutim, već posle nekoliko minuta brodarenja, postalo mi je jasno da je to more plitko možda za kitove, ali nije za nas, i da talasi ljuljaju naš brod gore dole, kao da je napravljen od papira. Dok smo se udaljavalji od luke, desno od nas, video sam visoke, bele glečere čije je vrhove prekrila magla. Osećao sam već tada da je izlet whale watching in Iceland, još jedan primer da turistička industrija voli da obeća i ono što ne može da se obeća. Međutim, slutio sam da iskustvo koje ću doživeti na ovom turističkom brodu neće biti spoljašnje i spektakularno, nego unutrašnje i znatno dublje od onoga koje nam je obećano.
Dvadesetak minuta kasnije, na pramcu broda pojavila se jedna simpatična devojka koja je, uz osmeh, putnicima počela da deli papirne vrećice za povraćanje i tablete protiv morske bolesti. Mnogo ruku je krenulo ka tim vrećicama i pilulama, rekao bih, iz predostrožnosti: većina se, međutim, još uvek više nadala da će ubrzo videti kitove, a ne vlastitu povraćku. Devojka je tako prošla pored nas, a moja supruga i ja se nismo pomerili sa zadnjeg dela palube, na kome smo, držeći se za ogradu broda, posmatrali Rejkeavik.
Pored nas, jedan mladi Makedonac, ne stariji od dvadeset godina, preventivno je gutao pilulu protiv mučnine, iako je izgledao da još uvek sasvim dobro podnosi ljuljanje broda. Hteo je da bude siguran. Supruga mi je tada kazala da neke agencije ovaj izlet nazivaju whale hunting: ako posmatranje kitova pretvorimo u „lov“ na kitove, to znači da ih možda nećemo „uloviti“, odnosno videti. Tako žele da se obezbede od neuspeha. Ovo watching, deluje kao da će se kitovi svih vrsta isploviti na površinu kada im priđemo, da bismo mogli da ih fotografišemo i snimimo za uspomenu. A to se sigurno neće desiti, kazala je uz smešak.
Dok smo se udaljavalji od luke, desno od nas, video sam visoke, bele glečere čije je vrhove prekrila magla
Poželeo sam da odem do pramca i vidim kakav je pogled odatle. Međutim, čim sam se odvojio od ograde, izgubio sam ravnotežu pod uticajem ljuljanja broda. Počeo sam da zanosim levo i desno, kao da sam pijanac. Turisti u blizini gledali su me u čudu, ili čak ljutito, plašeći se da me zamah broda ne baci na nekog od njih. Ipak, uspeo sam da se nekako dokopam pramca, a da nikoga ne udarim.
Neko vreme sam gledao u golu pučinu koja me je podsetila na tamno plavu, talalastu ploču. Dizanje i poniranje broda, pod talasima, ovde je bilo još intenzivnije i tu sam osetio prvo komešanje u stomaku. Međutim, nisam želeo nikakvu tabletu, pa čak ni papirnu vrećiću iz predostrožnosti, da mi se nađe, ako budem morao da povraćam. Odlučio sam da se ne razbolim od morske bolesti i da ne povraćam. Pomislio sam: jedino je to važno. To odluka mi se istog trenutka učinila toliko čvrsta i neopoziva da sam sklonio jednu ruku sa ograde, kako bih još intenzivnije osetio nestabilnost broda, koji se visoko propinjao, a zatim isto tako duboko propadao. Počeo je da duva vetar i neravnoteža se duplirala.
Pod uticajem te nestabilnosti i nedostatka čvrstog oslonca, setio sam se razlike između telurokratije, čija se moć demonstrira na kopnu, i talasokratije, koja se oslanja na moć nad morima. Dok telurokratije odlikuje „fiksiranost za prostor, sedelački mentalitet i postojanost socijalnih tradicija“ dakle, utemeljenost, talaskokratije odlikuje „nomadstvo, naročito morepolovstvo, pokretljivost, lako menjena spoljnih kulturnih obeležja“ ukratko, odsustvo temelja.
Ali ne i odustvo života, pomislio sam, dok mi je vetar šibao lice. Te reči, koje sam davno pročitao u knjizi mog prijatelja Dušana Prorokovića, do sada bile su puko znanje, činjenice, apstrakcija. Sada, na ovom brodu, činjenice su postale osećanja i ja sam postao svestan zavodljive snage talasokratije koju, kao čovek kopna, nikada ranije nisam doživeo.
U tom trenutku, na nekoj vrsti postolja u tubi, koja je bila najviša tačka na palubi, pojavio se član posade obučen u žuto-zeleni florescentni prsluk. Bio je to neki mladić sa bradom. Preko mikrofona nam je kazao kako ćemo sada početi da gledamo kitove, pa je vodeni prostor oko broda podelio na osnovu rasporeda brojeva na časovniku, 12 sati – pramac; tri sata – desni bok; šest sati – zadnji deo; devet sati – levi bok.
Sada, na ovom brodu, činjenice su postale osećanja i ja sam postao svestan zavodljive snage talasokratije
Vratio sam se sa pramca do supruge. Zauzeli smo poziciju na devet sati. Za sada, umesto kitova videli smo samo još nekoliko turističkih brodova na istom zadatku. Čekajući da se nešto sluči, osmatrač nam je pričao o vrstama kitovima za koje smo već tada znali da ih uživo nećemo videti nikada. A onda je počeo da nas teši: posmatranje kitova često počinje kao čekanje kitova. (Na engleskom jeziku to alibi-pretvaranje „whale watching“ u „whale waiting“ nije lišeno izvesne duhovitosti, usled glasovne sličnosti glagola „videti“ i „čekati“. Kada se to u glavi prevede na srpski, od duhovitosti ne ostane ništa).
Narednih sat vremena, naš brod je kružio po tom zamišljenom prostoru, prateći naputke onog osmatrača, koji bi povremeno viknuo na kom se satu, na zamišljenom časovniku, nazire nešto što bi mogao da bude kit (bilo zato što je nešto zbilja video, bilo zato što se pravio da vidi). Ako bi se trag kita pojavio na devet sati, svi putnici na palubi bi, pod onim ljuljanjem broda, nezgrapnim koracima pohitali na levu stranu; ako bi se pojavio na tri sata, vratili bi se na desnu. I ja sam neko vreme trčkarao tako levo, desno. Kao i ostali putnici, video sam uskoro za trenutak jedno peraje kita koji zaranja, jedan snop vode koji se pojavio iznad površine more i crno telo jednog malog kita ili delfina koje je preseklo talase i nestalo u dubini na povećoj udaljenosti od broda. I to je bilo sve.
Da bi povećalo šanse da vidimo kitove, nevidljivi krmaroš je pravio brodom kratke manevre ulevo i udesno ili bi se okretao polukružno, a zatim bi zaustavljao brod i gasio motore. Međutim, isprekidano kretanje, udruženo sa talasima i vetrom koji je duvao, činilo je da se brod još više klati i ljulja. Ljudi su počeli da poboljevaju od morske bolesti. Uskoro mi je to trčkaranje po palubi broda dosadilo, pa sam se ukopao na poziciju devet časova. Odatle sam posmatrao podjednako šta se dešava na pučini i na palubi. Tako sam uskoro video jednu ženu na pramcu, pomalo nagunatu preko ograde za koju se držala sa obe ruke. Povraćala je. Ono što je ispadalo iz njenih usta isprva je bila prilično homogena masa, da bi se na pola puta do mora pretvarala u kišu. Gledao sam je neko vreme kako povraća, a onda sam ponovo počeo da gledam more i talase koji su nas sada već manje podizali i spuštali.
Oko mene je sve manje ljudi na palubi slušalo povremena upustva osmatrača o mogućim pojavama kita, a sve više ih se zadržavalo tamo gde bi se našli: na metalnim klupama u dnu palube ili na terasi na pramcu, držeći se za ogradu, sa mučninom u stomaku, ili samo smoreni, čekajući da sve ovo prođe. Verovatno se mnogo njih mislilo da su proćardali tri sata na Islandu i 125 evra koliko je po osobi koštao ovaj izlet. Muka koju su osećali, bila je veća od siromašne pojave delova tela kitova koje jedva da su i videli.
Dok sam gledao u pučinu, molio sam se u sebi Bogu, da vidim još jednom kita, ali ne zato što sam mislio da bi bez toga ovaj izlet bio propast, već zato da to osećanje lepote u meni dobije i neki vidljivi beleg. Jedna žena pored mene kazala je mužu da je agencija trebalo da im kaže za morsku bolest, jer se onda ne bi prijavila za ovaj izlet. Muž je odobravao. Prepoznao sam u njima turističku logiku ponašanja, koja može biti izražena sledećom formulom: novac plus stepen uloženog napora uvek mora biti višestruko manji od spektakularnosti prizora koji su kupili tim novcem i naporom. Ono što su videli na ovom izletu, nije im izgledalo kao spektakl. Osećali su se prevarenim. Uspeli su da nađu slobodno mesto na metalnoj klupi, seli su, i počeli da gledaju fotografije koje su ranije bili napravili. Ja sam nastavio da gledam u praznu pučinu.
Bilo mi je zaista, veoma, veoma, lepo. Razmišljao sam o tome koliko je moderan čovek postao rob onoga što naziva srećom, a to je zbir osećanja sigurnosti i odsustva ne samo bola, već i običnog napora, ili čak samo nelagode koju izaziva ovaj vetar koji nam šiba lica, oštrinom kakvu je retko ko od nas osetio na kopnu. Pomislio sam, tada, da osim sreće postoji i nešto što se zove intenzitet života, a to je sposobnost čoveka da bez roptanja izdrži neki pritisak, uprkos patnji, stradanju, bolu ili makar običnoj nelagodi. Gledao sam u pučinu i molio sam se da vidim još jednog kita, srećan zbog toga što sam sve izdržao: i vetar koji nam je brazdao lica, i ljuljanje broda od koga je mnogo ljudi oko mene povraćalo ili se previjalo u mučnini, i praznu pučinu, na kojoj nisu pozirali kitovi za Instagram, Fejsbuk ili privatne kolekcije fotografija. Dok su brod i talasi uzalud pokušavali da me nateraju da povratim ili bar popijem tabletu, osećao sam taj intenzitet života jače nego bilo gde na kopnu do tada. Bilo mi je žao što vetar nije jači i hladniji i što se brod još više ne ljulja.
A onda, kada sam pomislio da moje molbe neće biti uslišene, dijagonalno od mene, u daljini, opazio sam rep jednog kita koji je upravo odlazio. I njemu je buka brodova bila dosadila. Nasmešio sam se. Lep kraj priče, pomislio sam. Samo sekund kasnije, oglasio se i osmatrač koji ga je tek onda video. Međutim, niko se na palubi više nije pomerio. Svi su bili smoreni ili iscrpljeni i svi su čekali da se vratimo nazad, u Rejkeavik.
Pomislio sam, tada, da osim sreće postoji i nešto što se zove intenzitet života
Na povratku, spustio sam se sa suprugom sprat niže, u unutrašnjost broda, gde se nalazio šank i klupe, a odakle se kroz prozore i dalje moglo videti more. Taj prostor je ličio ne neku mešavinu kafane i bolnice. Ljudi oko nas su bili ili veseli ili iscrpljeni i umorni od plovidbe. Prvi od limenki piva i flašica vina nisu ni videli palubu, a drugi su se upravo sa nje vratili, većina sa osećanjem da skoro ništa nije videla. Moja supruga je sela na jednu stolicu kod ulaza. Glava bi joj nekoliko puta klonula od mučnine, ali se videlo da će izdržati da se vrati na kopno, bez povraćanja.
Ćutala je i nije se žalila. Pored nje je, međutim, sedela jedna starija Engleskinja, čije je telo obuzela jaka drhtravica. Pomislio sam da bi se od jedne žene koja pripada narodu koji predstavlja simbol talasokratije, ipak očekivalo da bolje podnosi more. Devojka koja je radila za šankom, prišla joj je i pitala je da li joj treba pomoć. Uplašila se bila da se toj ženi nešto loše dogodi na brodu. Muž Engleskinje, koji je stajao do mene, odgovorio je, međutim, da je sve u redu. Onda je, smešeći se, poželeo da malo razvedri atmosferu, pa mi je kazao: i mi smo za ovaj izlet – tu pokazuje na naše bolesne žene – dali veliki novac. Obojica smo se nasmejali. Pored mene je zatim prošao onaj (severni) Makedonac koji je popio pilulu iz predostrožnosti. Bio je ispijen i bled.
Slobodan Vladušić: Trebaju li Zvezdi i Partizanu strani košarkaši?
Dok smo se tako polako približavali Rejkeaviku, ja sam mislio na one muškarce i žene, iz Norveške, koji su pre više od hiljadu godina, istim ovim morskim putem kojim mi sada plovimo, dolazili na Island na kome tada nije bilo ljudskih naseobina. Njihovi brodovi nisi imali motore, radare, satelitsku navigaciju, a oni nisu imali interenet i mobilne telefone. Ljuljali su se na svojim brodovima, kao i mi, dok im se u daljini nije ukazao zaliv iz koga se nešto dimilo, pa su ga nazvali zadimljenim zalivom – Rejkeavikom.
Pomislio sam da 90 odsto muškaraca i žena, danas, ne bi imali niti fizičke, niti mentalne sposobnosti da se nađe u brodovima tih ljudi koji su naselili Island. A onda sam se setio jedne od omiljenih metafora koja se pojavila u kasnom srednjem veku, a koja je onovremene ljude videla kao patuljke koji sede na ramenima džinova, odnosno velikih ljudi koji su postojali pre nas. Kasnije, u eposi Prosvećenosti, ta metafora bila je shvaćena tako da mi, savremeni, iako smo „mali“, vidimo dalje i znamo više od naših „džinovskih“ predaka, jer se znanje vremenom sabira, pa onaj koji dolazi kasnije iako „manji“, više zna od onih koji su došli ranije a koji su bili „veći“ od nas.
Dok sam gledao ljude oko sebe, na tom brodu, pomislio sam da su se ti džinovi, na čijim smo ramenima svi donedavno sedeli, sada izmakli. Kitovi, talasi, planine i zalivi koji se ko zna zašto dime, ostaće na površini zemlje. Za nas to više nije bilo sigurno. Čovečanstvo je zbilja samo kožna bolest planete, kao što je na jednom mestu napisao Niče.
Pomilovao sam suprugu po kosi, i ona me je pogledala, nežno.
Izvor: Novi Standard
